Ovih dana kulturna javnost bila je zaokupljena i uzrujana prodajom, tj. "unovčavanjem" preduzeća "Avala film". Oglašavali su se i protestovali umetnici, kulturni radnici, niko od političara i političkih stranaka, osim što je bivši ministar Vučićeve vlade Saša Radulović na blogu objavio podatke o firmi koja je kupila ovo preduzeće.

Ministar kulture i informisanja je odmah izjavio da je slučaj ispolitizovan! Toj oceni se pre neki dan pridružio, nezaobilazno, premijer Vučić, tvrdeći "da su oni koji sad kritikuju privatizaciju uništili sve u Srbiji", da je "Avala film" prodao sud, a ne Vlada, da je dug bio 20 miliona evra, a sad će se namiriti i Grad i "Dunav osiguranje" i stari radnici, da je Ministarstvo kulture zaštitilo filmski fond… Svašta nešto loše reče premijer o "Avala filmu" kao "mrtvacu" i svašta dobro o ovoj naprednoj Vladi koja će sad da napravi nešto "zdravo". ("Politika", 26. april)

Ko je "ispolitizovao" Avala film: reditelji, glumci, pisci, scenaristi, kulturni radnici? Pošto su oni dosad bili jedini kritičari, da li se na njih odnosi tvrdnja da su sve uništili?

Znaju svi na koje "uništitelje" je Vučić mislio. Na one dežurne krivce kojim opravdava sve loše poteze sopstvene Vlade. Koliko god uvek bila prilika da se napadnu i okrive "žuti", u ovom slučaju to uopšte nije tačno, kao što nije tačno ni sve drugo što je Vučić izgovorio na temu "Avala filma".

Da krenemo nekim redom, ako reda uopšte može da bude.

O "AVALA FILMU": Početak propadanja ovog preduzeća vezuje se za njegovu predaju u većinsko vlasništvo Jugoeksportu 1991. godine. Dugovi se nagomilavaju. Vlada Zorana Đinđića donosi u februaru 2003. godine odluku da se otkupe dugovi "Avala filma", praktično izvrši reorganizacija i tako spreči stečaj.

Đinđić je ubijen, smenjivale su se vlade, dugovi nisu otkupljeni, pitanje reorganizacije više niko nije pokretao, a trebalo je Ministarstvo kulture. Dolazi 2011. kad se voljom Jugoeksporta pokreće stečaj nad "Avala filmom".

Urađene su i neke dobre stvari. Na inicijativu Ministarstva kulture uknjižene su parcele na kojima se nalaze depoi Jugoslovenske kinoteke u Košutnjaku i zato sad one ne mogu da budu prodate. Nije jasno zašto Ministarstvo kulture nije tada iniciralo i uknjiženje nekih parcela na "Avala film". Danas bi se moglo prodajom nekih od tih parcela na neizgrađenom zemljištu ili na zemljištu sa ruševnim objektima, otplatiti dug poveriocima i ne bi moralo sve na prodaju. Nije moralo sve na prodaju ni sada.

Krajem 2012. godine stečajni upravnik je završio svoj posao: raščivijani su imovinsko-pravni odnosi, precizno utvrđeni dugovi, predat filmski katalog Kinoteci. Ono što je trebalo da se uradi jeste da se donese odluka da li će se prodavati delovi "Avala filma" ili, kako se to kaže, "pravno lice u celini".

Ko je ono beše na vlasti od 2012?

Suštinsko pitanje je: Ko je doneo odluku da se "Avala film" prodaje u celini? Zašto iz prodaje nije izuzet bar filmski katalog "Avala filma"? Dug "Avala filma" nije, kako kaže Vučić, 20 miliona evra, nego nešto manje od četiri miliona. Prodat je za osam i nešto miliona evra. Dakle, za nadoknadu poveriocima bila je dovoljna prodaja i polovine "Avala filma". Nije morao biti "pokrpljen" filmskim katalogom koji je procenjen na manje od pola miliona. Možda su u međuvremenu promenili propise. "Avala film" najviše duguje državi: Ministarstvu finansija, tj. Upravi prihoda, što je skoro polovina duga. Potom, gradskim elektranama, vodovodu. Država je najveći poverilac, država je mogla da bude i vlasnik.

Pre nekoliko dana na pitanje novinara da li je država mogla da otkupi dugove "Avala filma" ministar Tasovac, skoro uvređen, odgovara da "možda za vas nisu, ali za mene četiri miliona jesu ogromne pare", uz to naravno "mi imamo prioritete". Pa je l’ 2013. bio prioritet šest miliona evra za Milanski edikt? Je l’ 2014. bio prioritet Institucionalno obeležavanje 100 godina od Prvog svetskog rata koje je koštalo oko pet miliona evra. Da li je obeležavanje tih godišnjica (koje je svakako trebalo obeležiti) za tako velike pare bilo toliki "prioritet"? U koje su to projekte od "istorijskog značaja" slupani milioni evra? Šta je ostalo od njih? Za kulturno nasleđe, za baštinu, za pamćenje?

Naravno da će vladajuća klika sada reći da ja "politizujem" slučaj "Avala filma", a još sam iz redova "žutih". Tek ćemo da ga ispolitizujemo, jer ćemo osporiti ovu prodaju po svim mogućim zakonima, a bogami i po Ustavu Republike Srbije.

I neka viču "politizacija". Kako se zove ovo što radi vlast: prodaje "Avala film" firmi koja je osnovana mesec dana pre prodaje sa kapitalom od 60.000 dinara, vlasnik bivši taksista, neki "pozadinski" vlasnici nedostupni javnosti, ne dozvoljavaju se telefonski pozivi, imena i likovi zatamnjeni kao u onim policijskim dosijeima i valjda "poznati nadležnima". To je valjda "depolitizacija".

Ono što posebno iritira u ovom slučaju je pokušaj Ministarstva kulture i samog Tasovca da diskredituje Jugoslovensku kinoteku i njenog direktora Radoslava Zelenovića.

O MINISTRU TASOVCU: Od kada je oglašeno "unovčavanje" "Avala filma", Ministarstvo kulture se proglašavalo nenadležnim: "zaobiđite nas". Onda su se stvari poprilično uzburkale, kulturne rubrike su uzavrele, posebno što se ispostavilo da je na prodaju i filmski katalog sa oko 600 igranih i dokumentarnih filmova. Vreme za prigovor je isticalo. Pošto se svi ti filmovi (po Zakonu o kinematografiji) nalaze u Kinoteci, oglasio se i njen dugogodišnji direktor Radoslav Zelenović. Kao i uvek dosad, gospodin Zelenović je na svoj odmeren, jasan, razumljiv način stao u zaštitu kinematografije i kulture. To on čini u trenutku kada se okončava konkurs za izbor novog direktora Kinoteke, na koji se nije javio jer mu je predočeno da treba da ode u penziju. Gospodin Zelenović ispunjava uslove za penziju, ali po svom znanju, iskustvu, zaslugama i vitalnosti mogao bi i dalje da bude direktor. Tim pre što su na konkursima već izabrani neki direktori stariji od Zelenovića, a pitanje njihovog penzionisanja nije postavljeno. Oni su valjda, za razliku od Zelenovića, nezamenljivi. I baš se kao zgodna prilika pojavilo i unovčavanje "Avala filma" da se dodatno osnaži stav da on mora u penziju.

Dan pre prodaje "Avala filma" pojavljuje se saopštenje Ministarstva kulture, u kome ono odjednom kao probuđeno iz dremke postaje "nadležno" i proglašava Kinoteku odgovornom za to što filmski fond "Avala filma" nije proglašen za kulturno dobro i šalje inspekciju u Kinoteku.

Ministar Ivan Tasovac u emisiji "Presing" na televiziji N1 (dan pre prodaje "Avala filma") izjavljuje da Ministarstvo čini sve što je u njegovoj (ne)nadležnosti da zaštiti filmsko kulturno dobro. To "sve" što Ministarstvo čini, po onome što je ministar izjavio, svodi se na sledeće: Drug Tito je umro i samoupravljanje je ukinuto; ne treba sumnjati da firma koja će kupiti "Avala film" nema dobre namere i da će biti naklonjena filmskoj umetnosti; Kinoteka je odgovorna zato što filmski fond "Avala filma" nije utvrdila za kulturno dobro; Ministarstvo kulture je podučilo Kinoteku da uputi prigovor Privrednom sudu (podučili su ih da se žale zbog zaštite kulturnih dobara, a potom ih optužili da nisu filmove utvrdili za kulturna dobra); i ministar je iznenađen (nije delovalo da je i uvređen) odbijanjem tog prigovora.

Da razmotrimo te ministrove navode.

U više navrata Tasovac, u nameri da bude vickast, koristi dosetku: "Da vam saopštim ekskluzivnu vest: drug Tito je umro." Valjda očekuje da će odmah pridobiti one koji o Titu misle: "Beži, đavole." Ovog puta nije mu ta dosetka baš primerena. Tito je bio osvedočeni ljubitelj filma, što znaju čak i mlađe generacije (Mila Turajlić), i da nije mrtav, ovo sa "Avala filmom" se ne bi desilo. Ko su samoupravljači? Valjda filmski i kulturni radnici koji su se suprotstavili prodaji. Ne vidimo da se iko drugi bunio. Gospodo reditelji, scenaristi, glumci i ostala filmska bratijo, niste vi umetnici, autori, vi ste samoupravljači. A ta kategorija je izumrla kao relikt nekih prošlih i retrogradnih vremena. Ovo je novo, napredno i naprednjačko vreme i niste shvatili da ste ukinuti.

Ministar nema sumnju, on veruje u dobre namere firme koja će kupiti "Avala film". "Film way" po ekspresnom postupku postaje vlasnik. Onda se svašta nagađa o toj firmi. Šta je tačno? Ono što je zvanično upisano u APR ili ono što se priča, a ne zna se šta je gore. Čini se da ministar zna nešto više! Kaži, čoveče! Uteši i smiri "samoupravljače". Je li važno 37 hektara zemlje ili ta neka sitnica od 600 filmova? Možda ministar ima poverenja u ime firme koje samo za sebe govori da će biti "filmski put". Možda ministar nije čitao Dantea i nije upućen u istorijski dokazanu činjenicu da su mnogi putevi popločani dobrim namerama vodili pravo u pakao.

Naravno da tu utehu nećemo dobiti! Taman posla, otkud ministar da zna? Sve mora da bude po zakonu, transparentno, nema dogovora, nema korupcije i tako sve do Devetog kruga. Pakla!

O KINOTECI: A šta je Kinoteka kriva? "Ona ništa nije kriva" (parafraza naslova jedne skorašnje pozorišne predstave).

Ministarstvo kulture, naprasno "pronadleženo" šalje svilen gajtan Kinoteci, pritegnut još izjavama ministra Tasovca.

Tačno je da nije izvršena kategorizacija (kulturno dobro, veliki značaj, izuzetan značaj). Ali – pošto se svi filmovi po Zakonu o kinematografiji dostavljaju Kinoteci, kad tu stignu oni na osnovu Zakona o kulturnim dobrima uživaju tzv. prethodnu zaštitu, tj. predstavljaju kulturno dobro po članu 25. i 27. istog tog Zakona. Kinoteka ih je sve evidentirala, obradila i oni su, po svim zakonima i po zdravoj pameti i logici, kulturna baština. A po Zakonu o privatizaciji (član 5), oni ne mogu biti predmet prodaje. Mogla je Kinoteka da ih podigne i na viši stepen zaštite. Šta to menja na stvari? I kako to da se u Ministarstvu makar neki dan ranije ne setiše da provere taj viši stepen?

Kinoteka, koliko mi je poznato, ima jednog pravnika. U Ministarstvu kulture ih je sijaset: sve pravnik do pravnika. U Službi zaštite ima petnaestak zaposlenih sa sve pomoćnicom i njenom platom od preko 1000 evra (posle umanjenja). Po Zakonu o kulturnim dobrima, Ministarstvo kulture je dužno da vrši nadzor i, kako piše, taj sektor u okviru Ministarstva zadužen je za "praćenje, analiziranje stanja u delatnosti zaštite i očuvanja nepokretnog, pokretnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa". Kako se niko od pravnika, od tih zaposlenih, tih sa platama od po hiljadu evra ne seti da onog časa kad je vladina (a ne Kinotekina) agencija objavila unovčavanje "Avala filma" da provere u kom su stanju fondovi "Avala filma" i da li su "podignuti na viši stepen zaštite". Po članu 50. Zakona o kulturnim dobrima, to se moglo uraditi po kratkom postupku.

Umesto da se bave zaštitom kulturnog nasleđa, Ministarstvo "koje čini sve što je u njihovoj moći" podučava Kinoteku da se obrati Privrednom sudu. Ministar to slavodobitno saopštava, jer eto oni iz Ministarstva su pametniji i verziraniji. Gospodine ministre, ne bi trebalo time da se hvališ, nego da onome ko je tebe tome podučio daš otkaz. Zato što Privredni sud sa pravnog stanovišta sa razlogom odbacuje prigovor Kinoteke. Zato što su u ovoj fazi postupka prigovor mogli da podnesu samo poverioci, tj. oni kojima je "Avala film" dužnik. Kinoteka to nije. Ministar Tasovac je mogao da zamoli svog kolegu iz Vlade, ministra Vujovića, da Ministarstvo finansija (Uprava prihoda) podnese taj prigovor. Mogao je to da uradi i Gradski vodovod, Elektrane, bilo ko od poverilaca. Da je bilo pameti, znanja, dobre volje da se uradi nešto za opšte dobro, za kulturu, za Srbiju.

Ispada da se Agencija za privatizaciju i Privredni sud drže zakona iz svojih resora kao pijan plota, a Ministarstvo kulture ne ume ni za jednu vrljiku od tog plota da se uhvati. To su uostalom dosad mnogo puta pokazali. Ne da ne znaju druge, ne poštuju i ne primenjuju zakone iz sopstvenog resora, ne koriste zakonske procedure da zaštite kulturu.

I onda: "Neka visi Pedro", tj. Radoslav Zelenović.

Gospodine Ivane Tasovcu, nije li te makar malo sramota? Pokušao si da uniziš čoveka koji je čitav svoj životni vek posvetio srpskoj kulturi, uradio toliko izvanrednih stvari za srpsku kinematografiju, odlikovan i srpskim i francuskim ordenima, uvažavan i poštovan u zemlji i svetu, već postao deo srpske kulturne istorije.

Radari ministrove sujete zabeležili su da se gospodin Zelenović suprotstavio brisanju pojma kinematografija iz nacrta novog zakona o kulturi, da je dao podršku mladim "okupatorima" bioskopa "Zvezda", izrazio sumnju u ministrovu opsesiju zvanu "digitalizacija" jer je javno upozorio da to nije najpouzdaniji metod za očuvanje filmskih zapisa. A u budžetu za ovu godinu za digitalizaciju je planirano 150 miliona dinara, uz to je i ministrov rođeni brat koordinator tog projekta u Srbiji. (Čovek je ekspert, a nekako se čini da su braća u ovoj vladi posebno zaštićene ličnosti). Nije dovoljno što gospodina Zelenovića terate u penziju, morali ste da bacite i kamen na njega.

O "BEOGRAD FILMU": Još jedna stvar deluje malo neverovatno u ovoj priči oko "Avala filma", a to je ponašanje nekih istaknutih članova SPS-a, kulturnih poslenika. Tim povodom imam i stranački i lični razlog da objasnim neke stvari i postavim neka pitanja.

Niko ovih dana i ne pominje vlast u Gradu Beogradu kao odgovornu za prodaju "Avala filma", jer i nije nadležna.

Na sličan način je 2007. godine izvršena privatizacija "Beograd filma". Ja sam tada bila pomoćnica gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića. U više navrata sam, bez obzira na "nenadležnost", prozvana kao odgovorna za tu privatizaciju. Na tome naročito insistira reditelj Srđan Dragojević. Kao što i svi danas na vlasti insistiraju na odgovornosti DS-a za 24 tzv. sporne privatizacije, iako su skoro sve osim jedne ili dve (najpoznatija je Sartrid) izvršene u vreme dok je na vlasti bila koalicija DSS, G17+ i SPO (uz podršku SPS-a).

Privatizacija "Beograd filma" obavljena je u februaru 2007. godine. Kao i sve privatizacije, obavila ju je Vlada Srbije. Premijer Vojislav Koštunica, ministar finansija Mlađan Dinkić, ministar privrede Predrag Bubalo, ministar kulture Dragan Kojadinović. DS je bio u opoziciji.

"Beograd film" je kupio izvesni Nikola Đivanović, savetnik Mlađana Dinkića. Bioskope preprodaje u vreme kad je ministar kulture Nebojša Bradić, tada isto iz Dinkićeve stranke. I niko od njih nije kriv! Nije ni danas Tasovac.

Pre izvesnog vremena jedan od Đivanovićevih bioskopa "okupirala" je grupa mladih entuzijasta. Ministar Tasovac se opet proglasio nenadležnim. E, pa nije nenadležan, bar za "Zvezdu" i za "Balkan". To su objekti koji su proglašeni za kulturno dobro. Po zakonu, ukoliko se vlasnik, bez obzira da li je privatnik ili država, ne stara na pravi način o kulturnom dobru, Ministarstvo kulture mora da izvrši nadzor i da postavi staratelja. Svi su se uverili da se vlasnik "Zvezde" ni najmanje ne stara dobro o tom objektu. Zašto Ministarstvo nije postavilo staratelja?

Zašto danas povodom prodaje "Avala filma" Ministarstvo kulture tvrdi da su filmovi zaštićeni jer je vlasnik obavezan da se pridržava "Zakona o kulturnim dobrima"? Šta ako se ne pridržava? Šta se desilo vlasniku bioskopa "Zvezda"?

Nema veze. Nekako će opet okriviti "žute". Nekako će već okriviti i mene. Nisam se trudila da svojevremeno bučnim izjavama ostavim "utisak u javnosti". Nisam se ni hvalila kad sam 2002. godine, uprkos odluci tadašnje Savezne vlade, uradila sve što je bilo moguće da se ne proda zgrada Kinoteke. Trebalo je, mogla sam, jer je moja stranka bila na vlasti. Probijajući se kroz pravne, imovinske i birokratske lavirinte, pomogla sam da konačno Kinoteka dobije zgradu. Ja sam dobila plaketu Kinoteke.

O AKTUELNOJ VLASTI: Godina je 2015. Već četvrtu godinu DS nije na vlasti, ja nisam nigde. Srđan Dragojević je poslanik vladajuće stranke SPS. Nada Popović Perišić, bivša ministarka kulture u vladi SPS-a je predsednica Upravnog odbora Filmskog centra. Uspešni filmski producent Miroslav Mogorović, član UO Kinoteke (i još ponekog), član SPS-a. Da ne nabrajam dalje.

Srđan Dragojević je jedan od najoštrijih kritičara prodaje "Avala filma". S pravom! Samo što ta njegova kritika nije adresovana. Ne pominju se ni Vlada ni ministar, a kamoli gradska vlast. A i u republičkoj i u gradskoj vlasti je SPS. I njemu i svima su predstavnici Agencije za privatizaciju u više navrata jasno predočili da od priča nema ništa, da mora nešto konkretno da se preduzme i da to treba da uradi Ministarstvo kulture. A rokovi su isticali. I istekli.

Ne samo što ta kritika nema adresu, nego nema ni učinka: nema promene propisa, zakona, izuzimanja od "divljačke privatizacije".

Nisu ovu prodaju sproveli vanzemaljci, nego stranke na vlasti. Uz to, SPS je predložio i sadašnjeg ministra kulture Ivana Tasovca. (On je nedavno izjavio da je u novu "staru" Vladu ušao na Vučićev predlog. Ništa sporno. Bio je on predlagan, biran i podržavan i od Čovića, Dinkića, Tadića. Svejedno, on je danas – VLAST.)

Dragojević je nedavno izjavio da je postavljao neka pitanja koja su imala velikog odjeka u javnosti. Nije valjda to bila svrha: odjek u javnosti. Valjda je trebalo i nešto konkretno da se uradi. Možda se tako danas shvata vlast: slike i izjave po medijima. Dovoljno! Niko iz vlasti nije kriv!

Nije kriv ni Miša Mogorović, kome je u vreme kad je predsednik opštine Novi Beograd bio "žuti" Nenad Milenković predat na korišćenje bioskop "Fontana". Bilo je to dobro rešenje, ali je zbog toga Nenad Milenković zaglavio zatvor. Miša Mogorović je samo napredovao do različitih funkcija.

I niko od njih nije kriv što je na ovako beskrupulozan način prodat "Avala film". Ni njima, mislim na Dragojevića, Nadu Popović Perišić, Mogorovića i sve ostale iz SPS-a, nije pravo. (Nisam primetila da se neko iz SNS-a buni, oni bespogovorno podržavaju sve poteze Vlade.) Bune se. Sve je to kao lajanje na zvezde. Aman, ljudi, vi ste vlast! Nećete moći više da se vadite na "žute". Možda ipak hoćete. Oni su već oglašeni krivim za sve. A vi?

Vi ćete i dalje da snimate i producirate svoje filmove, da imate svoje bioskope, da se useljavate u zadužbine, kojima ste svojevremeno dodelili elitne zgrade. To je vama vaša borba za lojalnost gospodaru Srbije dala. A zna se ko je u Srbiji pre svih dokaza, pre svih istina, pre svake pravde, kriv. "Nepodnošljiva lakoća" optuživanja!

Taj maraton traje. Ali: doći će na red i počasni krug. I KRAJ.