Na nedavno održanom festivalu dokumentarnog filma u Beogradu prikazan je i film o jednoj od najpoznatijih umetnica današnjice, pod naslovom Marina Abramović: Umetnik je prisutan. U ovom dokumentarcu reditelj Metju Ejkers pratio je pripremu retrospektivne izložbe babe performansa – kako Abramovićeva sebe često naziva – pod naslovom Umetnik je prisutan, održane u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) pre dve godine. U međuvremenu, Mančesterski međunarodni festival naručio je pozorišnu predstavu Život i smrt Marine Abramović, koja je u režiji Roberta Vilsona premijerno prikazana tokom trajanja festivala prošle godine. Početkom avgusta ove godine, zajedno sa Vilijemom Defoom, pojavila se u spotu za pesmu Cut the world Entonija Hegertija, koju je navedeni autor napisao za pomenutu predstavu. Dakle, u poslednje dve godine, ne samo da je Abramović krunisala svoj četrdesetogodišnji rad retrospektivom u jednoj od najuglednijih muzejskih institucija na svetu – za koju nije svojstveno da ugosti performans razmera ove retrospektive – već je postala gotovo sveprisutna na umetničkoj sceni, u medijima i popularnoj kulturi uopšte.

OD PERFORMANSA DO FILMA: Retrospektivna izložba Marine Abramović Umetnik je prisutan, održana od 14. marta do 31. maja 2010. godine, pružila je njujorškoj publici uvid u četiri decenije dugu karijeru ove umetnice. Osim arhivskih snimaka, publika je mogla da prisustvuje izvođenju nekih od najzapaženijih performansa Marine Abramović, za koje su angažovani mladi performans umetnice i umetnici. Na prvom spratu muzeja nalazila se Abramovićeva sa svojim najnovijim komadom Umetnik je prisutan. Sedeći na stolici, bez vode i hrane tokom punog radnog vremena muzeja – ukupno 736 sati i 30 minuta – Marina je dočekivala jednog po jednog posetioca muzeja, gledajući ih pravo u oči u trajanju koje je zavisilo od lične procene onoga ko bi se našao pred njom. Ovaj, naizgled jednostavan, ali izuzetno provokativan akt direktne komunikacije oči u oči, koju čovek modernog doba često izbegava i sa kojom ne zna kako da se nosi, pokazao se kao pravi magnet za publiku. Za tri meseca koliko je performans trajao, MoMA je zabeležila jednu od najposećenijih izložbi u skorije vreme, sa preko 750.000 posetilaca. Međutim, ono što je ovu izložbu razlikovalo od klasične retrospektive jeste činjenica da je muzej ponudio i opciju uživog prenosa putem svog internet portala, tako da ju je mogao pratiti svako ko je poželeo, ma gde se nalazio u tom trenutku.

Performans Umetnik je prisutan poslužio je kao inspiracija Metjuu Ejkersu za snimanje dokumentarnog filma o Marini Abramović, njenom privatnom životu, kao i karijeri, ali i samoj pripremi i realizaciji retrospektive u Njujorku. Centralne teme ovog dokumentarca su priprema i organizovanje retrospektive koja za cilj ima prepoznavanje performansa kao legitimne umetničke forme, jednake slikarstvu, pozorištu i drugim umetničkim žanrovima. Kroz ekstenzivne intervjue sa Marinom Abramović – koju prati u stopu tokom izbora mladih umetnika sa kojima će sarađivati na performansu, njihove obuke, susreta sa Ulajem i realizacije samog rada – Ejkers otvara publici bezbrojna vrata, ne samo u život i karijeru ove umetnice – koji su opštepoznati – već i u celokupnu marketinšku i producentsku mašineriju koja stoji iza jedne ovakve izložbe. Film koji je svoju svetsku premijeru doživeo na Sandens festivalu, a evropsku na Berlinalu ove godine, podelio je mišljenja publike. Poštovaoci rada Marine Abramović u filmu su prepoznali svoju divu, dostupnu u svakom trenutku, ogoljenu, ranjivu i harizmatičnu. Fokus reditelja na posetioce izložbe koji su doživljavali emotivnu katarzu sedeći pred umetnicom u nemom dijalogu bez sumnje je ostavio snažan utisak na publiku i podstaknuo mnoge da bolje upoznaju ovu harizmatičnu ženu. Istovremeno, drugi deo publike je u sveprisutnosti Marine Abramović u poslednjih nekoliko godina prepoznao izuzetan stepen komercijalizacije njenog rada, što je donekle uticalo na promenu njihove slike o njoj.

KOMERCIJALIZACIJA: Sjajan primer umetnika kao zabavljača visoke kategorije jeste godišnja gala MOCA muzeja u Los Anđelesu, za koje je bila zadužena Abramovićeva krajem prošle godine. Uzmemo li u obzir Životni manifest umetnika koji je Marina Abramović predstavila u novembru u Los Anđelesu u Muzeju savremene umetnosti (MOCA), ovakav zaključak postaje više nego očigledan. Naime, gala koja se organizuje na godišnjem nivou sa ciljem prikupljanja sredstava, okupila je članove američkog, odnosno holivudskog establišmenta. Zvanice iz sveta umetnosti, glume, mode i biznisa, njih 750, prisustvovalo je spektaklu za koji je bila zadužena Marina Abramović, i prikupljeno je dva i po miliona dolara. Dakle, svi oni koji, kako sama umetnica navodi u jednom intervjuu, imaju dovoljno kapitala da podrže umetničko stvaralaštvo i koji predstavljaju mecene današnjice, prisustvovali su ovom komercijalno-avangardnom događaju. Tokom događaja – na kojem su nastupile i Svetlana Spajić i Debi Heri – zajedno sa nekolicinom umetnika koji su je pratili, Marina Abramović je pročitala svoj manifest. Kako je istaknuto u jednoj od stavki iz manifesta, umetnik ne treba od sebe da pravi idola. Iako ova stavka deluje prilično jasna i očigledna, ipak ima svoj kontroverzni momenat, pre svega uzmemo li u obzir da Abramovićeva sve više ostavlja utisak rok zvezde sa svojim bezbrojnim fanovima, dok muzeje prepoznaje kao hramove. Kako navodi u jednom intervjuu, ljudi više ne idu u crkve, oni odlaze u muzeje, a u njima umetnici treba da budu prisutni.

MARKETING, UMETNOST I POP–KULTURA: Slučaj sveprisutnosti Marine Abramović u različitim vidovima umetničkog izražavanja možemo tumačiti na dva načina. Prvo tumačenje u vezi je sa uticajem medija i marketinga u umetnosti danas, kao i ubrzanoj popularizaciji tj. približavanju umetnika i njihovog rada što široj publici. Ovim putem, lik i delo Marine Abramović postaju prepoznatljivi i javnosti koja se nužno ne zanima za sam performans. Mnogi je zbog toga nazivaju umetnicom koja je u znatnoj meri komercijalizovala svoj rad u poslednjih nekoliko godina radi ostvarivanja izvesnih ličnih ciljeva. Vrlo jasan primer komercijalizacije u njenom radu jeste MOCA godišnja gala u Los Anđelesu u novembru prošle godine, dok je drugi takav primer već spomenuti video-spot Entonija Hegertija tj. njegovog benda koji je pre nekoliko dana premijerno prikazan. Suprotno opisanom, drugo tumačenje direktno je vezano za njenu izuzetno bogatu karijeru, kao i višedecenijsko zalaganje da se performans prepozna kao umetnička forma koja rame uz rame može i treba da stoji uz slikarstvo i ostale lepe umetnosti. Uzevši u obzir navedeno, ovakva medijska ispraćenost više je nego zaslužena i opravdana.

Oba tumačenja prisutnosti Marine Abramović danas jesu legitimna i u velikoj meri se prepliću, zbog čega je teško donositi zaključke šta je tačnije i ispravnije. Ako odaberemo da se fokusiramo na reči umetnice, njeni napori da performans pređe iz kategorije alternativne u kategoriju mejnstrim umetnosti, olakšaćemo sebi donošenje te odluke. Svako novo vreme nosi sa sobom promene – od proizvodnih i društvenih odnosa, do korišćenja novih medija za prenošenje poruka i komunikaciju. Stoga, umetnost kao ogledalo društva i onaj njegov element koji preispituje kontekst u kojem se u određenom trenutku čovek nalazi, takođe treba da ostane otvoren za promene. Svima nam je jasno da rad Marine Abramović zavređuje da bude priznat, te ukoliko je put ka tome bolji marketing i veća prisutnost u medijima, sa jedne strane, te transformacija uloge muzeja, sa druge – u čemu se pokazala prilično veštom – zašto joj uskraćivati pravo na to i optuživati za izdaju svojih vrednosti?