Pun naziv ovog teksta zapravo bi trebalo da glasi: “Umetnost je divlja kao mačka, drži se po strani od civilizacije”. Autorka pomenute rečenice je engleska pesnikinja Stivi Smit (1902–1971), koju je obožavala Silvija Plat, a bogami i Nik Kejv lično. Zašto je sve ovo važno? Pa eto, zbog toga, što smo već prvih dana juna dobili žestok odgovor, upućen od ženskog dela muzičke planete onom prolećnom muškom trijumfalnom izazovu. Sećate se, sve sami momci – Red Hot Chili Peppers, Džek Vajt, The Black Keys, Danijel Rosen, Kristijan Li Hatson, Avi Kaplan, Kevin Morbi, Grant-Li Filips… I baš kad smo pomislili da su nakon Adrijane Lenker iz Big Thief sve feminine muze ove sezone utihnule – Ejndžel Olsen i Regina Spektor kročile su u taj napaljeni frajergrad i oduvale kao ništa sve one testosteronske grudobrane savremenog popularnog zvuka. Njihovi albumi, upamtite dobro, zovu se Big Time i Home, Before and After.

I KAUBOJKE PLAČU

Glas Ejndžel Olsen (r. 1987) slika setu, naizgled punu pomirenosti sa uzaludnim ljubavnim trudom, ali iz čijih naprslina svejedno izbija odlučno nepristajanje na ovako zadatu sudbinu. Ona je od onih neprilagođenih persona što na lomači svojih osećanja konačno postaju stvarne. Mala usvojena devojčica iz Sent Luisa u Misuriju, kao tinejdžerka osmelila se da započne sa sviranjem gitare, klavira i pisanjem pesama, paralelno pohodeći pank koncerte, da bi sa svojih 16 godina i pristupila jednom lokalnom bendu. Nakon završene gimnazije, već inficirana scenom, Olsenova se seli u Čikago i sprijateljuje sa Bonijem Bilijem “Prinsom”. Od tog časa, njena karijera može se smatrati lansiranom.

Novi, šesti album po redu, Big Time, dodaje zlatni ram na ovako samoniklo životno opredeljenje. Sanjalački glas Ejndžel Olsen dotiče vas svojom misterioznom alt country folk emocijom od prvih taktova uvodne All the Good Times: “I can’t say that I’m sorry when I don’t feel so wrong anymore/I can’t tell you I’m trying when there’s nothing left here to try for”. No, već u narednoj, naslovnoj Big Time, zatičemo je kao pobedonosnu divu što automatizovane radnje života prožima sunčanim sjajem svog grla: “And I’m losin’, I’m losin’, I’ve left it behind/Guess I had to be losin’ to get here on time/And I’m living, I’m loving, I’ve loved long before/And I’m loving you big time, I’m loving you more”.

Slušajući Olsenovu, putujete autostradama američkog kontinenta, osećajući u nozdrvama svežinu povetarca, grabeći okom žestoki ritam jedne metafizičke fotosinteze koja se odvija naočigled ogromnog neba, povijajući se poput vlati trave pod baroknim snopovima njenog pevajućeg usamljeništva. Prizori oživljavaju pod dejstvom ovih uzdrhtalih glasnih žica, halucinantni detalji proviruju iza živice kraj koje ste upravo prohujali, melanholija ublažena nezadržavanjem u mestu daje krila njenoj bogato orkestriranoj muzici, u kojoj su sadržani i Mazzy Star i Dasti Springfild i Kol Porter i ko zna još koji odmetnik od propisanog životnog obrasca, pečatiranog u malograđanskim bestragijama velikih gradova i pitomih seoca podjednako.

Kad Olsen slatko zapeva: “I had a dream last night/We were havin’ a fight/It lasted twenty-five years/It was a waste of fears” u svojoj Dream Thing, ili prospe eteričnu zapitanost srca u Ghost On, dozvolivši svojoj duši da ispusti još i ranjivi krik u Right Now, ostajete prosto skamenjeni. Strastveni finalni šapat u Chasing the Sun više je nalik uspavanki za skelete ljubavi iz ormana opervažene atmosferom i vibracijom starih holivudskih filmova nego išta. Ejndžel Olsen definitivno je u stanju da napiše impresivnu jazz baladu u obliku dopisnice za svoju ljubavnicu iz susedne sobe, a da ona svojom krhkom nepretencioznošću zazvuči bolnije od ma čega što neko drugi naglas rida. I kaubojke plaču, ali ova kroz suze vidi život jasnije od ma kog šaljivdžije.

IMIGRANTSKA PESMA

Šest godina nakon prethodnog ostvarenja Remember Us to Life, Regina Spektor (r. 1980) rešila je da svoju novu životnu fazu srećno udate supruge i majke dvoje dece, pretvori u veseliju verziju Dnevnika besne domaćice, ali sa oštricom dabome. Nekadašnja devetogodišnja imigrantkinja iz Sovjetskog Saveza, poreklom iz rusko-jevrejske umetničke porodice, Regina je svoje klasično muzičko obrazovanje pametno investirala u novo njujorško prebivalište, privlačeći sreću tokom svog kantautorskog uspona kako se samo poželeti moglo. Slučajno poznanstvo sa tadašnjim producentom The Strokesa obezbedilo joj je nacionalnu vidljivost, budući da su je poveli na svoju turneju početkom 2000-ih kao predgrupu, i to u pravom trenutku da promoviše prvih par solo albuma. Od tog doba, Regina Spektor narasla je do anti-folk heroine Bronksa, sa džez i art-pop korenima.

Novi, osmi album Home, Before and After, slušaoca furiozno sučeljava sa svim onim što bi Džoni Mičel verovatno radila da se kojim slučajem rodila četrdesetak godina kasnije. Virtuozno poigravanje frazama muzike i jezika od Spektorove čini mnogo zavodljiviju verziju Fione Epl, možda i zato što se u njenim pesmama ukrštaju dva udaljena sveta i bar nekoliko civilizacija. Pri tom su ekvilibristički zaigrane rime Regine Spektor melodija za sebe. Grimase i mimika jezika najmoćnije je oružje ove autentične zvezde, koja spaja svoju rezidenturu na Brodveju sa indi-rok iščašenjima visokog profila.

Regina Spektor na ovom svom pandemijskom albumu, paradoksalno, ne priziva ništa od eventualne teskobe i ugroženosti. Naime, Home, Before and After prepun je životnih zvukova koje proizvodi sama umetnica, probrani solisti, zatim gostujući Skopje Studio orkestar(!), ali i njen slavni producent, čuveni Džon Konglton, na čijem spisku zvezda nailazimo na takve asove ranga jednog Dejvida Birna, Brajana Vilsona i Lori Anderson, kao i na novije velikane poput Fibi Bridžers ili Bila Kalahana.

Spektorova kao da prelistava nevidljivu knjigu sopstvenih utisaka iz rock istorije, gradeći maštovitu vrtešku senzibilnih ludorija, u kojima je predvideti njen naredni kreativni korak – zagonetka dostojna Sfinge. Vrludajući između žanrova, ova Pikova Dama pank perestrojke u današnjoj muzici, sve vreme svira – sebe samu. Detinjastost stihova možda ima veze sa njenom ulogom posvećene majke koja smišlja razne razbrajalice da nečim zadrži pažnju svojih potomaka, ali i sa činjenicom da se odvažno upušta u bitku za osvajanje engleskog do poslednje kapi… reči.

Tako ovde pronalazite mantričnu Up the Mountain, zatim vodvilj na temu kako suprotnosti u životu idu zajedno, po imenu What Might Have Been, o Loveology kao očaravajućem školskom času iz mašte da i ne govorimo: “Sit down, class, open up your textbooks to page 42/Porcupine-ology, antler-ology/Car-ology, bus-ology, train-ology, plane-ology/Mama-ology, papa-ology, you-ology, me-ology/Love-ology, kiss-ology, stay-ology, please-ology”. Ali, završni triling Spacetime Fairytale, Coin i Through a Door, donosi ambicioznost fluktuirajućih struktura za nezaborav, svemirsku raskoš Bouvijeve Life on Mars? i zanesenost The Beatles – sa vokalom Kejt Buš.

Ove žene su zaista neukrotive. I drže se podalje od ustaljenih navika. Poslušajmo ih.