Strip autori iz Srbije i šireg regiona Balkana postaju sve značajnija imena na svetskoj strip sceni. Njihovo prisustvo u stranim publikacijama, na festivalima i izložbama ukazuje na poštovanje koje svetska zajednica gaji prema ovdašnjim umetnicima. Moderne tehnologije komunikacija olakšavaju kohabitaciju stranih izdavača i domaćih autora. Nije potrebno emigrirati iz Srbije da bi se radilo za velike strane izdavače, a francuski Dargo, Solel, Delkur, italijanski Boneli, američki DC i Marvel, nameću se kao neke od glavnih težnji domaćih autora, pre svega zbog finansijske strane angažmana.

Među neafirmisanim autorima preovladava usmerenje koje se uglavnom pokazalo kao najispravnije: uvežbavanje na manjim projektima i na domaćem terenu, uz prisustvo na brojnim domaćim i stranim festivalima, i razgranjavanje ličnih poznanstava – sve sa portfoliom u rukama – i angažman će pre ili kasnije doći. Naravno, ukoliko postoje talenat, strpljenje i spremnost za kompromise, konkretno: spremnošću autora da prilagođava stil i žanrovska opredeljenja tržišnim potrebama. Broj autora koji su na ovaj način uspeli da se afirmišu nije zanemarljiv.

Ali, ovaj tekst nije o njima.

Postoje autori koji žele da se čvrsto drže ličnog umetničkog stava, kloneći se tržišnog mejnstrima, i to odavno. U Americi 60-ih i 70-ih brojni umetnici su bežali od usmerenja ka superherojskom, komercijalno dominantnom žanru. Termini "alternativni" i "andergraund" strip su se ustalili u terminologiji, opisujući umetnike koji su insistirali na ličnom grafičkom i narativnom pečatu, udaljenom od kanona mejnstrima. Uspeh Špigelmanovog magazina "RAW", a posebno njegovog Mausa, a zatim i radovi Roberta Kramba i mnogih drugih, promenili su alternativni strip. Maus je 80-ih pričom o holokaustu dosegao međunarodna priznanja pa i Pulicerovu nagradu – ovo je jedinstven slučaj da je ovakva nagrada dodeljena stripu, ali je i ohrabrio autore da nekonvencijalan crtež i snažna, nesvakidašnja priča mogu doneti uspeh.

Od kraja 80-ih, a posebno tokom 90-ih, alternativni i andergraund strip je doživeo svetsku afirmaciju. Iako su ovi termini i dalje ustaljeni, prihvatljiviji naziv bi bio "nezavisan strip", jer odaje suštinu težnje autora – stvaranje sadržaja koji će biti nezavisan od komercijalnog mejnstrima. Rizik od ovakvog puta svakako postoji, jer samo izuzetna ostvarenja doživljavaju uspeh Špigelmana i Kramba, ili u našem slučaju Zografa, koji je prihvaćen i u svetskim razmerama. Jedan od načina da se rizik savlada je međusobna umreženost nezavisnih autora.

Na prostoru Srbije i šireg balkanskog regiona, umreženost nezavisnih autora se najbolje ogleda u inicijativi "ComiXconnection", koja okuplja 58 autora iz pet zemalja: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Mađarske i Rumunije. Prevashodna ideja "ComiXconnection" je da se stripska umetnost na području tih zemalja ne posmatra kao izolovani umetnički faktor, već da se uoče sve veze između širokog kruga stvaralaca, od kontakata i razmene ideja pa do međusobne promocije u publikacijama i na izložbama. Izložbe autora okupljenih oko "ComiXconnectiona" obišle su region i Evropu, a u Beogradu su predstavljeni 2015. godine u galeriji Progres. Podnaslov "ComiXconnectiona" je "strip, bandă desanată, strip, képregény, стрип", čime se ističe višenacionalno značenje ovog pokreta, koje u ovom slučaju ne razdvaja već ujedinjuje. Žiga Aljaž, Ivana Armanini, Kaja Avberšek, András Baranyai, Linda Barkász, Matjaž Bertoncelj, Primož Bertoncelj, Matei Branea, Nina Bunjevac, Miklós Fervidéki, Zoltán Fritz, Alexandra Gavrilă, Balázs Gróf, Ana Maria Guguian, Igor Hofbauer, Matej Kocjan, David Krančan, Miran Križanić, Tomaž Lavrič, Miroslav Lazendić – dr Gnoj, Vladan Nikolić, Aleksandar Opačić, Vladimir Palibrk, Vuk Palibrk, Damir Pavić – Septic, Mircea Pop, Radovan Raša Popović, Vančo Rebac, Iztok Sitar, Boris Stanić, Attila Stark, Wostok, Aleksandar Zograf i Miro Župa, samo su neka od imena koja čine ovu zajednicu.

Novosađanin Dušan Durman (1985) jedan je od značajnijih autora zajednice "ComiXconnection", i dobar primer teze o živosti nezavisne strip scene. Kako kaže, stvarajući izmaštane i fantastične svetove, strip koristi kao bekstvo od stvarnosti. Deo opusa je objavljivao u vojvođanskom magazinu "Vzlet", namenjenom slovačkoj omladini. Tokom 2017. objavio je svoja dva najznačajnija grafička romana na engleskom jeziku Child of the Abyss i The Lost Land of Ian Worman, u kojima se poigrava lavkraftijanskim hororom i nekonvencijalnim grafizmom. Durmanov crtež je stilizovan i mračan, shodno temama koje obrađuje, a akcenat je na maštovitosti dizajna nestvarnih bića koje smešta u naš svet. Uz dosta crnih tuširanih površina, hororičnost je dodatno izražena tek povremenim pojavljivanjima pojedinih boja, najčešće crvene. Objavljuje strip na engleskom jeziku, što odaje želju da se dosegne specifična publika naklonjena žanru i nezavisnom stripu, koja nije nužno omeđena granicama i jezičkim barijerama. Lavkraftijanski horor – kao inspiracija, a ne derivat – jeste Durmanova opšta tema koliko i Špigelmanu holokaust. Nikakve odrednice ga ne mogu sputati unutar nacionalnih granica, što ga čini nezavisnim svetskim stripom, čija misija nije vođena isključivom komercijalnošću uspeha.

Alternativni/andergraund stripovi vode paralelan život sa komercijalnim izdanjima. Pogrešno je smatrati ih nižom vrednosti na strip sceni, što najbolje dokazuje njihov društveni značaj. Jer, oni osnažuju strip nekonvencionalnim pristupom i ispitivanjem dometa devete umetnosti.