Uspešno obnovljeni Beogradski jazz festival/BJF u svom drugom životu (od 2005) stigao je između ostalog da razvije i gotovo pa lokalnu tradiciju datumskog ‘sudaranja’ s velikim pop-koncertima koji odjednom – i ne baš sasvim drugačijoj publici – prodaju veći broj ulaznica nego ceo višednevni fest. Nažalost i zbog poslovične neusklađenosti domaćih organizatora, neki od tih događaja stavljeni su u suparništvo iako su se lako mogli uklopiti ‘pod istom kapom’, ili bar povezati – kao gostovanja Pink Martini, Josipe Lisac ili Džoni Vintera. Tako je i ove godine završno/IV veče programski ujednačenog i solidno organizovanog 27. BJF palo u senku koncerta u Beogradskoj Areni, gde je oko 12.000 ljudi platilo ulaznice po nadprosečnim cenama 3.500-6.900d.

Sa više od četvrt veka karijere a svega šest studijskih albuma, posle decenijske pauze, kad Vam neko najzad dođe u live-domašaj, ključno pitanje je – da konkretizujem – da li će Šade (Sade) umeti da peva kao što je Risto Kubura sanjao o njoj? Jer, sitna, lepa i elegantna Suada Adu (Helen Folasade Adu, r. ‘59. u Nigeriji, odrasla u Engleskoj) u svojim naslovima koristila je love bar koliko Hajrudin Varešanović (za mlađe: Hari Mata Hari) voleti u svojim. A bez obzira na pohvale novom albumu Soldier Of Love (2010, Sony – Multimedia Records) i ovogodišnjoj svetskoj turneji, sve to lako može ispasti kičerizovana romantika i keširanje na nostalgiji ‘80-ih.

Izrazito 8-martovska publika, bogato ukrašena minićima kad im vreme/doba godine više nije, sjatila se više nego za Bob Dilena da se priključi turneji ni preglomaznoj brojem koncerata, niti veličinom hala; produžava kroz Rusiju, Poljsku, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku… Čim je grunula Soldier… dobila nas je pozornica za koju je i Ikea kitnjasta: nikakvi ramovi metalnih konstrukcija, nigde reflektorskih grozdova ni bunkera pojačala, samo šačica minimalističkih instrumenata i par vlaknastih stalaka za mikrofone. Potpuna funkcionalnost, omogućena modernom pozorišnom konfiguracijom bine s delovima koji se kreću po vertikalama, samo je podloga tipično ženske otvorenosti i jednostavnosti. Pametno ženske.

S tandemom novovremskih soul-standarda Your Love Is King i Smooth Operator sve je već bilo jasno: 8-člani prateći sastav (uklj. 2 crna pevača) po potrebi izvire/tone ‘liftovima’ ili je ‘teleportovan’ savršenim dizajnom osvetljenja, a zvezda večeri sva u crnom lebdi ovom camera obscura. Dodajte tome samo naoko neobavezne projekcije namenskih filmova i slajdova, neretko i na tananom velu ‘na rampi’, kao i iznenađujuće padove i manevre ogromnih, lepršavih zavesa (kao brodska jedra), i eto nam predstave pravo uz bok onima Lenarda Koena i ranih Gotan Project.

Da nije sve samo ‘dodir svile’ povremeno nas je podsećala reska tutnjava gitarskog dvojca (kao kad bi Night Shift imali smisla), naizmenično s besprekorno digitalizovanim zvukom, kao što su repertoar držale i manje poznate numere (Kiss Of Life, Nothing Can Come Between Us, By Your Side) među hitovima (Is It A Crime, Love Is Stronger Than Pride, Sweetest Taboo, No Ordinary Love). Ipak, i muzičari su pazili da povremeno bude ‘dokaznih momenata’ žive svirke, kao što je i Šade briljantno demonstrirala svoje pevačke sposobnosti u novoj Morning Bird (praćena tek klavijaturno), ili dramatičnom izvođenju Jezebel. Uglađena kao i njena punđa, Šade je soul-diva, jer svojim vokalom osećanja presipa u nas bez napora. A tek njen govorni glas, dubok u retkim i toplim najavama – žmarci uz/niz kičmu kao nemačka pešadija na paradi!

Povremeno se (u kratkom izbivanju sa scene) presvlačeći, kao da joj je stilista DO za izvoz, Šade je kroz svedeni c/b kostim stigla do duge bele haljine i (s)puštanja kose, što je u doba njenog uzleta s jazzy-popom bila retkost. Davno se opredelivši za strast/passion a ne modu/fashion koju je učila za posao, ova izvanredna žena ipak je u sopstvenom mix-u zadržala ravnotežu. Jednako imponuje njen komercijalni status (npr. najuspešniji britanski ženski izvođač u istoriji, sa preko 110mil. prodatih albuma), duboko diskretan privatni život, ili lojalnost trojici belih saradnika koji je prate od samog početka ‘80-ih – basista Pol (Paul) Denman, klavijaturista Endrju Hejl (Andrew Hale) i gitarista/saksofonista i njen najčešći koautor Stjuart Metjumen (Stuart Matthewman). Retko objavljivani albumi ujednačenog su kvaliteta, pa i iz prvog slušanja i uživo ‘ležu’ tačke kao The Moon And The Sky, a pažljivo i požrtvovano rađene turneje/koncerti pružaju ovakve vrhunske muzičke predstave.

Prirodne, stojeće ovacije privele su kraju drugi sat divnog nastupa, za bis Šade se pojavila u rubin-crvenoj haljini i bila dignuta (nedovoljno!) visoko, stojeći na vrhu stuba izniklog ‘niotkuda’. Neveselo je setiti se kako su spektakli našeg doba, od Madone i Tine Tarner naniže zapravo samo prostački nabudženi, naročito u poređenju s ovakvim soulom & stilom. Pre i posle koncerta sa Šade – neobjašnjivi kolaps saobraćaja u nedeljno predvečerje, ponižavajući redovi pred samo jednim otvorenim vratima Arene, bezobrazno haotična ‘usluga’ na šanku… – sve ostalo je Srbija.

I, gde je sad raspoezijani RTS-ov sport-komentator?