"U okviru teme, secesije kao umetničkog duha raskida s rutiniranim, šabloniziranim životom i refleksijom o životu, publika će moći da se suoči najzad s jednim bistrim ogledalom pred sobom, u kojem se ne ogleda samo skorija prošlost i sadašnje stanje stvari evropskog građanina, koji je zaboravio na duh umetnosti i filozofije kao na duh secesionističkog prekida, nego se u tom ogledalu zrcali i duh moguće humane budućnosti, istinske secesije čovečanstva, koje neće, istovremeno, bogobojazno da ljubi oltare i kolje susede, da podmićuje sveštenike i slavi Boga, da se divi moći i ponižava unesrećene. Publika će – otkriću – imati i unikatnu priliku da svedoči Drugom Hristovom dolasku. To je secesija par excellence – estetska i moralna epifanija." —Zlatko Paković

Zlatko Paković, kao reditelj i autor teksta predstave Subotička secesija, komad deli u četiri čina, sa jednim međučinom.

U prvom činu, glumac pozorišta "Deže Kostolanji" Boris Kučov uvodi nas u predstavu u godoovskoj atmosferi, u mantilu, sa šeširom na glavi i crvenim klovnovskim nosem. Kučov duhovito, vešto i gorko govori o Subotici, o subotičkoj secesiji. U jednom trenutku, on će se skinuti i ostati potpuno nag, tačnije, samo će mu na nosu i na spolovilu stajati crveni klovnovski nos. U ovu predstavu uvešće nas naš junak, koji svojim prisustvom, izloženošću, načinom na koji govori i o čemu govori predstavlja savremenog čoveka, svedenog na klovna, rastrzanog, obeščašćenog.

Prvi čin, naslovljen "Secesije", nastao je delom radioničarski i govori o secesiji kao pokretu, o secesiji u Subotici. Ovaj čin postavlja okvir i postavlja tezu da je secesija feminin pokret, da su sinagoge jedini sakralni objekti koji su građeni u secesijskom stilu (poput subotičke sinagoge) i da je secesija zbog toga bila na meti fašizma. Zlatko Paković u prvi čin uvodi i Brehta, sa stavom da je danas veći zločin otvoriti banku nego opljačkati je…

Secesija je pokret koji predstavlja odvajanje od akademskih kanona u umetnosti. Govoreći o secesiji i izlažući svoje teze o njenoj vezi sa nacizmom, Paković govori o pobuni, o potrebi za – uslovno rečeno – stvaranjem nove secesije. Spojevi istorijskih i savremenih tokova nisu novina i veoma često do njih dolazi kada osećamo da nema novih strujanja u umetnosti. Govorimo o veoma udaljenim epohama, mada genealoški bliskim, pošto je secesija na neki način rađanje moderne, onog sveta koji manje-više danas živimo kao mejnstrim.

Drugi čin predstave, "Hrabrost majke Đerđa Taborija, pisca dramskih komada", nastao je, kako saznajemo od Zlatka Pakovića, kao parafraza Taborijevog romana Majčina hrabrost. Drugi čin je poema unutar predstave, koju nose Gabor Mesaroš kao pripovedač i Sin, i Katalin Ladik kao Majka. Način na koji Mesaroš pripoveda o Majci koja je izbegla deportaciju u Aušvic jeste ono što pripovedanje sa scene treba da bude, pošto u gledaočevoj glavi jasno iskrsavaju slike i lenjog bačkog dana, i jezivog vagona koji odvozi svoje putnike u logor, i samog odnosa Majke i Sina… Gabor Mesaroš igra autentično, spontano, jasno. Katalin Ladik kao Majka – u crnom šeširu malog oboda sa crnom satenskom trakom i cvetom, crnom kaputu i belim heklanim rukavicama sa žutom zvezdom na ruci – ostvaruje izuzetnu ulogu, sa svim karakteristikama koje imaju njeni performansi. Performansi Katalin Ladik, da parafraziram sociologa i teoretičara kulture Oskara Roginera, jesu specifičan spoj neoavangarde sa mađarskom i balkanskom narodnom umetnošću. Vokalni i likovni elementi njenih radova u tom su smislu označeni tim elementima, koje ona dalje hibridizuje stvarajući natplan značenja. I u predstavi Subotička secesija Katalin Ladik deluje kao instrument i medijum koji integriše stimulanse što proizilaze iz teksta, tačnije iz odnosa među likovima i scenografije. U njenim delima vreme prestaje da postoji jer hibridizacija postaje vanvremenska. Vreme ne postoji kao kategorija, važne su interpersonalne relacije koje na sceni vidimo kroz ono izrečeno i ono prećutano. U predstavi igraju i Timea Filep, Andrea Verebeš, David Buboš – usredsređeno i usklađeno.

U međučinu pod naslovom "Da li umetnost ume da misli kao što je četiri hiljade subotičkih Jevreja, ubijenih u nacističkim logorima mislilo o njoj?" Paković progovara o poznatom pitanju smisla umetnosti nakon Holokausta i, govoreći o Beketu i Kejdžu kao stvaraocima, u kontekstu secesije i savremenog trenutka, poručuje da procesi započeti razgradnjom, cepanjima, destrukcijom i preocenjivanjem tradicije traju do savremenog trenutka i ne čini se da će se uskoro završiti.

Treći čin, naslovljen "Drugi dolazak Isusa Hrista", otvara se sa dva raspeta Hrista koji ulaze na scenu. Drugi Hristov dolazak, onako kako je opisan u jevanđeljima i Otkrovenju Jovanovom, najavljuje kraj istorije i nastupanje večnosti: pakla ili blaženstva, kako kome bude presuđeno. Kao asocijacija i poziv na odgovornost, u sećanju mi se javlja Jevanđelje po Filipu, u kojem stoji da onaj koji ne umre i ne vaskrsne u ovom životu neće ni posle smrti.

U četvrtom činu, nazvanom "Deus sive natura", čitav ansambl sedi za stolom koji je smešten ispred same scene, pred publikom. Govore o Čehovu, Bog je, kažu nam, kod Čehova treperenje u dušama likova. Pozorište nas senzibiliše da osetimo prisustvo, ipak se (kad smo kod Spinoze) duše ne pobeđuju oružjem, nego ljubavlju i plemenitošću.

Muzika Silarda Mezeija ne samo da daje poseban okvir priči nego i naglašava njenu dubinu i vešeznačnost. Scenografija i kostim Daniele Mamužić dosledno prate narativ.