Hamid Ismailov (1954) jedan je od najobjavljivanijih uzbekistanskih pisaca u svetu. Ipak, njegova dela su u Uzbekistanu zabranjena, a vlasti su ga prognale za novinarski rad i širenje "neprihvatljivih demokratskih ideja".

Ismailov je rođen u današnjem Kirgistanu. Živi u Londonu i glavni je urednik BBC servisa za Centralnu Aziju. Ismailov piše na uzbečkom, ruskom i engleskom i prevodi klasičnu poeziju i prozu. Objavio je više romana, a neki od njih su Železnica, Pesnik i Bin Laden i Podzemlje. Njegovu pretposlednju knjigu, Mrtvo jezero (2014), koja govori o životu ljudi nastanjenih u blizini sovjetskog centra za nuklearna testiranja, nedavno je objavio beogradski izdavač "Utopia", u prevodu Milije Jovičića.

"VREME": Uzbekistan ste napustili 1992. godine.

HAMID ISMAILOV: U to vreme, radio sam kao korespondent moskovskih novina "Literaturnaja gazeta" (Književne novine) i aktivno sam pisao o situaciji u Uzbekistanu, koji je tada želeo nezavisnost. Kad je ekipa BBC-ja došla da snima film o proislamistima u Ferganskoj dolini, angažovali su me za lokalnog producenta. Ovo poslednje je, zapravo, predstavljalo najveću pretnju za vlasti – da će svet saznati o jačanju islamista. Uz sve ovo, učestvovao sam u radu Fondacije za podršku demokratiji u Centralnoj Aziji. Sve je vodilo ka tome da vlasti pokrenu slučaj protiv mene. Pozivan sam na razgovore u Tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova… Bilo je neminovno da ću biti uhapšen. Moji prijatelji i porodica smatrali su da treba da se sklonim iz zemlje. Otišao sam u Francusku na tri meseca, i ta tri meseca pretvorila su se u 26 godina.

Nikad nisam razmišljao o životu u inostranstvu – nikada nisam maštao o tome, niti sam nameravao da se odselim iz Uzbekistana. Međutim, kada se svede računica, ispada da sam veći deo života proveo u inostranstvu. Oduvek sam želeo da živim u svojoj zemlji, sva moja rodbina je tamo. Valjda zbog toga kroz spisateljski i novinarski rad pokušavam da shvatim šta je to što ljude tera da odu iz svoje zemlje, daleko od mesta koja su im draga.

Šta ih podstiče?

Postoje razni slučajevi. Na primer, izbeglice iz Sirije beže od rata, političkih i ekonomskih okolnosti. Iz Afrike ljudi beže od gladi, siromaštva i autokratskih režima. Mene, kao pisca i novinara, najviše interesuje šta nas održava na ovom svetu uprkos svim problemima i bolestima; uprkos životu. Posetio sam mesta koja su nemoguća za život, a ljudi u njima ipak smatraju da žive srećan život. Na primer, oblasti između Uzbekistana i Kazahstana Uzbeci nazivaju Borsa kelmas – mesto u koje se (niko) ne vraća. To je mesto neuslovno za život, a ja sam upoznao ljude koji na takvim mestima žive uprkos tome.

Radnja romana Mrtvo jezero smeštena je u jedno takvo mesto.

Osamdesetih godina putovao sam iz Taškenta (Uzbekistan) za Novosibirsk (Rusija) preko Kazahstana. U blizini Semipalatinska u Kazahstanu sreo sam predivnog dečaka od desetak godina, za kojeg se ispostavilo da je dvadesetosmogodišnji muškarac. Nije imao nijednu boru – ništa što bi ukazivalo da ima dvadeset osam godina. Nisam mu poverovao, ali mi je pokazao svoja dokumenta i rekao da je živeo u blizini sovjetskog centra za nuklearna testiranja. Svejedno sam bio u šoku što sam upoznao tako lepog desetogodišnjaka, koji je zapravo bio odrastao čovek, i trebalo mi je dosta vremena da procesuiram tu informaciju. Počeo sam da istražujem i saznao da ljudi u toj oblasti pate od raznih deformiteta i genetskih mutacija. Taj dečak je svojevrsna memorabilija tog vremena, neka vrsta ljudskog artefakta, živi dokaz nuklearnog eksperimenta. Ta priča me je dugo mučila pre nego što sam je napisao.

Zašto ste je na kraju ipak napisali?

Pre svega, osećao sam moralnu obavezu da to učinim. Nije bilo nikakve istrage o 468 nuklearnih eksplozija koje su se dogodile u Kazahstanu. Ljudi koji tamo žive nisu tretirani čak ni kao pokusni kunići – nikoga nije interesovalo čak ni da na njima eksperimentiše. Oni su samo živeli u blizini, a ono što se dešavalo ostavilo je ogroman trag u njihovim životima. Taj eksperiment trebalo je da vodi nekakvom čovečanskom dostignuću, naučnici su nečemu težili, ali su istovremeno uništavali. Želeo sam da vidim kako su na ljude uticale velike ideje. Nuklearna eksplozija u ovoj knjizi je alegorijska: nikada ne govorimo o eksploziji u načinu života, eksploziji u porodici, u međuljudskim odnosima… Takođe, želeo sam da ispričam šta je Sovjetski Savez radio ljudima, naročito manjim nacijama, i osetio sam obavezu da pišem o tome.

Pored toga, želeo sam da skrenem pažnju na estetiku nomadskog načina pripovedanja, koji se umnogome razlikuje od pripovedanja na koje smo navikli. Postoje dve tendencije u svakom čoveku – orijentisanost na samog sebe, kada težimo da pripadamo nekoj naciji, kulturi, nekom mestu. Druga je centripetalna orijentisanost, kada se otvaramo svetu i želimo da postanemo "oni drugi". To je ono što istražujem kroz svoj književni rad – kako postati drugi. Da bih napisao ovu knjigu, morao sam da pronađem onaj deo sebe koji je želeo da postane Kozak. Kozaci, nomadski narod Centralne Azije, kulturološki su potpuno drugačiji od nastanjenih naroda – Uzbeka i Tadžika. Govore takoreći isti jezik, ali kozački mentalitet je drugačiji, sve se svodi na kretanje.

Kakvo je pripovedanje nomada?

Pripovedanje nomada je kao lov na lisicu. Kada lovite lisicu, jurite je s jednog kraja stepe, iz jednog smera. Zatim, druga grupa pojuri iz drugog smera, treća iz trećeg, a onda se na četvrtoj strani dešava veliki preokret – ljudi dolaze sa raznih strana i lisica počinje da misli da je stepa zatvorena. Lisica to ne može da shvati i pada mrtva. Nešto se desi u svesti lisice, u njenom umu, i ona padne mrtva. Upravo na ovaj način teče nomadsko pripovedanje – počne se sa jednom stvari, pređe se na drugu, a onda se stigne do tačke obrta i vaš um padne mrtav, baš kao lisica. Kada ste istovremeno pritisnuti najuzvišenijim i najnižim stvarima, dogodi se katarza. Kroz ovu knjigu, želeo sam da istražim ovu pripovedačku tehniku.

Dolazite iz etnički raznorodnog regiona, kakav je i Balkan. Kakvu ulogu ima pitanje identiteta za stanovnike takvih regiona?

Pitanje identiteta je pitanje izbora. Što su ljudi bliži, to se više svađaju. Tome nema kraja. Imate radikalne islamiste koji se bore protiv SAD. Uklonite SAD iz jednačine, boriće se protiv nevernika u svojoj zemlji. Uklonite nevernike u zemlji, boriće se protiv nevernika u sopstvenoj porodici. Ako je podeljenost vaš izbor, u tome se može ići do tačke u kojoj se borite protiv svoje braće i sestara zato što su drugog pola. Podele se mogu beskrajno kreirati kroz insistiranje na različitosti. Sve može biti različito od onoga što smo mi. U isto vreme, svi smo mi slični. To je pitanje racionalnog izbora – da li ćete odabrati da budete usmereni na same sebe ili ćete se otvarati ka svetu. Najbolji među ljudima su oduvek bili oni koji se zalažu za povezivanje sa drugima. Nažalost, zveri su svima pod kožom i ljuska kulture veoma je krhka. Lako nas je okrenuti jedne protiv drugih.

Jedan od načina na koje se nacionalizam instruira u društvo jeste kroz promene naziva gradova, ulica i sl. Šta mislite o korišćenju jezika kao instrumenta za podsticanje nacionalizma?

Moja knjiga Železnica je o boljševicima koji su odlučili da promene svet. Pošto nisu u tome uspeli, odlučili su da promene reči, pa je Caricin postao Staljingrad (današnji Volgograd), Peterburg je postao Lenjingrad, jer to je najlakši način. Zatim, tu je pitanje vlasništva, koje se često koristi za političke ciljeve. Živimo na Zemlji po 70-80 godina i smatramo da smo vlasnici nečega… Pravimo se da smo vlasnici celih država. Ali, ko uopšte može da bude vlasnik države?

Nedavno sam uradio DNK test i ispostavilo se da nosim razne gene: 1 odsto od američkih urođenika, 2 odsto irskih, 4 odsto južnoazijskih – gde ja sad treba da živim? Moji preci su živeli svuda. Tako je sa svakim ljudskim bićem. Ja bih svakome, na diplomiranju, uručio rezultat njegovog DNK testa. Mislim da bi to pomoglo da se prevaziđu predrasude.

U čemu je onda razlika između demokratskih i nedemokratskih društava?

Moć stvara zavisnost u svakom sistemu. Razlika je u tome što u nekim sistemima postoje provera stanja i mehanizmi vraćanja u balans, koji sprečavaju ljude da budu moćni ceo svoj život. Video sam kako se ljudi u najdemokratskijim zemljama grčevito drže za moć, dok ih se ne reše na izborima. Nepoverenje se stvara kada ljudi shvate da su lideri češće zavisni od moći nego od službe narodu. Vlasti često okrivljuju medije da podstiču proteste. U Uzbekistanu imamo izreku: "Ne krivi ogledalo ako ti je lice ružno". Ne radi se o podsticaju – uloga medija je da održavaju realno stanje. Takođe je bitan i element aplauza, koji uvek dolazi od dve ruke. Stalno razmišljamo o ljudima koji su na poziciji moći u odnosu na nas, a retko o nama koji se povinujemo toj moći.

Da li verujete da književnost ima moć da podstakne ljude da prevaziđu različitosti?

Književnost tera ljude da misle, i ne samo na racionalnom nivou, nego ih vodi na celovita putovanja – emocionalno, racionalno i podsvesno. Što duže živim, sve sam ubeđeniji da je naša uloga na ovom svetu da pričamo priče i prenosimo iskustva. U književnosti možemo da pronađemo rešenja koja nam nikada ne bi pala na pamet, koja su nekome već pomogla, možemo da učimo na tuđem iskustvu. Ali književnost, nažalost, ima moć samo da obogaćuje.