Ima li i može li biti bioskopskog života i mimo ovdašnjeg blokbasterskog biopika Toma? Ima ga i ima dovoljno prostora za tako nešto – u to su nas uverili kino-vikend za nama kada su repertoari bioskopa u Srbiji ponudili čak četiri filmska noviteta koje spaja i ta nedvosmislena pripadnost grupi projektovanih hitova baš krupnih prikazivačkih ambicija. O ambicijama samih autora ćemo od slučaja do slučaja – u predstojećih tuce i kusur hiljada slovnih mesta. Jer, četvorka o kojoj će ovde biti reči, između ostalog, povrh te svoje lako uočljive "hitičnosti" nudi povoda i za analizu šireg a implicitno postavljenog značenjskog okvira, koji, mada to nije tako često, može da nam kaže dovoljno toga zanimljivog i za analizu podatnog o viđenju stanja čovečanstva u ovom milenijumu koji se, ako ćemo zdravorazumski, još nije ni pošteno zahuktao.

Naime, sva četiri filma (Venom 2, Noć veštica ubija, Poslednji dvoboj, Dina), povrh svega ostalog, računajući tu i ono nužno kada je reč o ciljanim bioskopskim hitovima, pred gledaoce donose i prilično neveseo osvrt na ljudsku prirodu i njene mogućnosti i domete sada, baš kao i ranije. Ovde možemo da citiramo, recimo, Rutgera Bregmana koji je u svojoj definitivno pune pažnje vrednoj studiji Čovečanstvo (prevela Jelena Kosovac, nedavno objavila Jelena Kosovac) opazio i napisao i ovo: "Prvo, jedno upozorenje u vezi sa životom u preistorijskom dobu: da se pripazimo toga da ne idealizujemo previše naše pretke. Ljudi nikada nisu bili anđeoska bića. Zavist, bes i mržnja prastare su emocije koje su oduvek uzimale svoj danak. U našim praiskonskim danima i ozlojeđenost je mogla da uzrokuje gubljenje kontrole nad sobom. A tačno je i to da čovek koji je sam sebe pripitomio nikada ne bi osvojio svet da nije, u retkim prilikama, reagovao agresivno." U slučaju filma Venom 2, u planetarnom smislu najuspešnijeg filma u okviru ove četvorke po pitanju zarade, osim superherojskog filma, dobijamo i zabavan prikaz lako prepoznatljive poodvojenosti kao kletve i neizostavne bukagije savremenog čoveka – sluđeni novinar Edi Brok (ponovo precizno tenzični Tom Hardi) postao je nevoljni domaćin nemani zvanoj Venom čiju kapricioznost sve teže i teže kontroliše, a pritom će morati da spasi svoj i svet oko sebe i od zlokobne i daleko pogubnije pošasti.

VIŠE NAPAST NEGO DAR

Novi film režirao je (inače) glumac Endi Serkis (na žalost, najprepoznatljiviji po roli u kojoj ga nismo ni videli kako treba – u ulozi Goluma iz Gospodara prstenova, kome je posudio glas), koji je ovu superherojsku priču (i to dosta brzo postaje postojano evidentno) pogurao u pravcu prikaza težine života pod terertom podvojenosti, prikaza građanske uprizorenosti koja se, poput talasa, razbija o hridi dvostrukog identiteta, pri čemu je taj dualizam dobar deo vremena vraški teško držati pod ikakvom kontrolom. U tom pogledu i u tom svom aspektu, Venom 2 je i dovoljno uspela komedija proiznikla iz nelagode života pod amom koji ničim, osim lutrijom sudbine, nismo lično skrivili, i Tom Hardi svoj lik i igra upravo u tom ključu, što ovaj naoko tipski holivudski hit, proistekao iz stripovskog polazišta, ubedljivo izdvaja iz konteksta srodnog i sličnog. Naprosto, bez evidentnih supermoći (osim goleme iritacije koju budi i okida u svom domaćinu), Venom je atipičan superherojski lik – više napast nego kismetski dar od koga čovečanstvo može da ima iole opipljive vajde; ovde se, pak, mora zastati i ukazati na izvornu atipičnost tog superherojskog lika koji jeste nastao na obodu Marvelovog stripovskog univerzuma i isprva na poziciji Spajdemenovog neprijatelja.

Osim toga, Venom 2 u srži priče nosi i pomalo začudnu i do kraja neistraženu referencu na Stonouve (i Tarantinove) Rođene ubice (Natural Born Killers), preciznije na Mikija i Melori (pri čemu, uz Nejomi Haris, ovde, kao i u tom klasiku ponovo gledamo nepogrešivog Vudija Harelsona). Međutim, ono po čemu ovaj šarmantni i svakako zabavni film može biti i prevratnički u odnosu na svoju "sabraću" iz sveta superherojskih spektakala na velikom platnu jeste i nešto posve konkretno – pitanje filmske minutaže i tretmana u tim okvirima uvek basnoslovno skupog filmskog vremena. Naime, sa svojih samo 97 minuta (uključujući i, naravno, predugu odjavnu špicu i dodatnu scenu koju svakako ne bi trebalo propustiti) ukazuje da se ipak može i hitrije i konsekventnije, a to za posledicu ima brzopotezno izlaganje, dosad neviđeno u marvelovskoj sferi i gotovo frenetičnih prvih dvadeset minuta koje će iskusnijim filmofilima podužeg gledalačkog staža sigurno probuditi asocijaciju na po tom pitanju osvedočeno ekspeditivne filmove iz VHS ere osamdesetih i devedesetih godina.

IRITANTNO TRAGANJE ZA SVRHOM

Prilično kratak ("samo" 105 minuta) je i nastavak nove "ispostave" podfranšizama i novofranšizama temeljno i prilično surovo izmrcvarene Noći veštica; Noć veštica ubija je nastavak prethodnog novog početka, a priča je sada (uz par uglavnom besmislenih flešbekova) smeštena u 2018. i, kako se možda na početku učinilo, potentan svet preživelih žrtava ranijih krvavih pirova neuništivog Majkla Majersa. Avaj, dosta brzo se ispostavi da Deni Mekbrajd (inače, maestralni komičar) i Dejvid Gordon Grin ni ovoga puta nemaju jasnu ideju šta da rade sa, pritom, vidno izmorenim i izraubovanim materijalom koga su sami i dobrovoljno prihvatili, te i ovaj im film brzo postane iritantno traganje za bilo kakvim smislom i svrhom postojanja, pri čemu je očigledno da narečeni autorski dvojac čak dobro ni ne razume prirodu slešera kao podžanra, a to je žanrovsko ruho koje je, gle čuda, i ovde zadržano. Naprosto, tamo gde smo Džona Karpentera (značajnog autora kome je, ako ćemo iskreno, svako malo, pa i u tom, prvom ogromnom uspehu nedostajalo finese i zanatske taktilnosti) postiže efekat organske veze između filma kao medija i univerzalnog straha likova za vlastite živote, Dejvid Gordon Grin poseže za onim najrudimentarnijim i svakako najzgodnijim i lako potrošnim – mehaničkim džampskerovima (scenama i zahvatima kojima se insistira na trenutnom zastrašivanju gledalaca) i obilju prikaza isforsiranog, beslovesnog, iritantnog i idejno jeftinog grafičkog nasilja.

Sredinu filma autori utroše na prikaz bezumnog ponašanja prestrašene rulje koja kreće u hitri pohod slepe osvete, sa površnim referencama iz domena ideološkog, a jalovim se čine i meandriranja iz završnice filma u kome iz usta brojnih likova slušamo kontemplacije na temu ko je tu zapravo kriv za ono što Majkl Majers, evo, već decenijama čini, da li smo zapravo svi mi saučesnici… a na kraju se stiže i do konfuznih implikacija da je Majers ne samo emanacija onog zlog i nepopravljivog u čoveku kao pojavi, već i natprirodno biće (!). Dobrim svojim delom, a, naravno, ne samo zarad potpuno narušenog kontinuiteta po pitanju razvoja priče/legende o Majersu od Karpentera (koji je i ovde radio muziku) do danas, Noć veštica ubija odaje utisak nezrelog i konfuznog fanovskog filma (filma koji su pravili fanovi-laici), a od potpune havarije ga, kako to često biva, čuva već sada kolosalan uspeh u američkim bioskopima. Ovde možemo da navedemo i nešto zbilja zastrašujuće – Dejvidu Gordonu Ginu, nekada obećavajućoj perjanici novijeg američkog nezavisnog filma, nedavno je odobreno da rimejkuje i neponovljivog Vilijama Fridkina – i to kroz čak tri filma iz domena Isterivača đavola.

MOŽDA LJUBAVNI TROUGAO

Sa druge (zapravo, sa treće) strane, zadivljujuće i zbunjujuće vitalni Ridli Skot (1937) je sa Poslednjim dvobojem (The Last Duel) preostalim, vidno klonulim poštovateljima , ali i široj publici ponudio definitivno najbolji film u poslednjih, recimo, petnaestak godina, odmah nakon Body of Lies iz sad već davne 2008. godine. Podsetimo, Ridli Sokt je zaslužan za dva nepobitna remek-dela (Osmi putnik i Blejdraner – Istrebljivač), nekoliko zbilja odličnih ostvarenja (Crna kiša, Telma i Luiz, Pad crnog jastreba…), ali i dugi niz posve nepotrebnih i loših filmova, posebno u poslednjih nekoliko godina. Pomalo neočekivano, Skot se ovde vraća u davnu prošlost (kraj četrnaestog veka) i simbolički zatvara tematski mikro-krug sa vlastitim filmom The Duelists (1977). Okosnicu sada čini melodramska postavka o možda ljubavnom trouglu sa pogubnim ishodom, a sve u priči o možda i zbilja prvom, zvaničnom suđenju za silovanje.

Tako uz sasvim uzbudljiv spektakl iz epohe uvek krvavog i krvoločnog srednjeg veka, sa podosta scena iz bitki i okršaja, pristiže nam i priča koju je na idejnom planu dosta lako spojiti u smislenu vezu za skorašnjim, i dalje aktuelnim fenomenima i misijama (#metoo), a da pritom dobijamo i punokrvan i kinestetski vredan i krajnje vešto i funkcionalno upakovan film koji će lako privući i brojniju publiku u bioskope. Skot priču izlaže iz rašomonskog trougla, sa tačke gledišta troje glavnih junaka (u odličnom i promišljenom tumačenju Meta Dejmona, Adama Drajvera i Džodi Kamer), a pomenuta struktura proističe iz te varljive pozicije ličnog doživljaja i procene, što je činilo okosnicu sličnih priča i slučajeva i kod nas (Aleksić, Štajnfeld…). Skotov Poslednji dvoboj tako jeste i bučan, nimalo iznenađujuće, raskošno budžetiran spektakl iz tog i dalje filmski potentnog razdoblja razvoja civilizacije, ali i priča čvrste relevantnosti i ovom trenutku, zbog čega nanovo (a filmski učinkovito) bivamo podsećani na neprolaznu teškoću ženske egzistencije u tom vazda alfa-mužjačkom ustrojstvu sveta gde je moć sve. U tom i ne samo tom pogledu, Skot postiže ono što često izmiče znatno mlađim autorima – da poentira na temu te zdrave podvojenosti, filma koji u isti mah može da zasluženo postane bioskopski hit i ostvarenja koje ima validnu organsku, nenametljivu kopču sa onim što u ovom prikazu više puta spominjano čovečanstvo istrajno i neizbežno mori. Poslednji dvoboj ne samo da prevazilazi očekivanja onih upućenijih u stanje stvari kada je Skot (koji će ove jeseni imati još jedan film – Kuća Gučijevih) u pitanju, nego nam predočava vitalistički pristup filmu kao mediju, pripovedačkom oruđu i udarnom stubu popularne kulture čitave ove naše turobne ali i nadahnjujuće ere.

NALICKANI UVOD U BUČNI SPEKTAKL

Tu, u bioskopima je napokon i Dina, sad u rediteljskom viđenju Denija Vilneva, koji se, nakon krajnje diskutabilnog učinka po pitanju nastavka Blejdranera Ridlija Skota, prihvatio novog pokušaja da se razgranati i motivima, temama, likovima krcat svet znan iz proze Frenka Herberta preinači u filmski medij, posle već poodavnog neuspeha Dejvida Linča i nešto recentnije TV serije. Ipak, čini se da se ovde može izreći onaj sud ista meta, isto odstojanje’; naime, kako se da saznati iz Linčove autobiografije Soba za snove (napisali Linč i Kristin Makena, prevela Radmila Ivanov, objavila Dereta), glumac Kajl Meklahlan, prisutan u bezmalo svakom kadru Linčovog filma, primetio je sledeće: "U krajnjoj liniji nije se ni mogla iscrpeti sva složenost sveta koji je Frenk Herbert stvorio, zato što se u knjizi jednostavno događa previše toga. Ali ja mogu da gledam Dinu i uživam u njoj zbog vizuelnog utiska i činjenice da je Dejvid bio u stanju da utisne svoju viziju u taj materijal…"

I nanovo i upravo tako – i Vilnev je uspeo da u ovu novu filmsku inkarnaciju ipak, reklo bi se, odveć zahtevne, pipave i možda i poprilično eluzivne Dine utisne svoju viziju, ali ni on nije uspeo da se u potpunosti izbori sa polaznim materijom. Novo vreme je donelo i nove navike i nakane, pa je Vilnev, za razliku od Linča, koji je nekako, vidno trapavo i ishitreno i uz krupna komprimovanja u završnoj petini filma ugurao čitav roman između dve špice, imao odrešene ruke, pa i luksuz da roman preseče na pola i drugu polovinu ostavi za u međuvremenu potvrđeni nastavak. To se na prvi pogled čini kao razumna odluka, koja, pak, za posledicu ima utisak da se ova Dina može doživeti i kao (nalickan i detaljistički ustrojen) uvod u ono što tek sledi, računajući i više filmskih uzbuđenja, jer i ova Dina, u skladu sa sasvim opravdanim studijskim namerama, mora da bude i bučan spektakl. Pride, Vilnev ne uspeva da na velika platna prenese tragizam lika Pola Atreidisa (sad u tumačenju Timotija Šalamea), nevoljkog mesije u nastajanju, a što čini fokalnu tačku emotivne dimenzije Dine, baš kao što mu izmiče i dovoljno jasna ideološka potka te Herbertove proze, razgranata u više pravaca, uključujući i osudu intervencionizma i ukazivanje na nepremostivu i večnu nedostatnost ljudske prirode.

Nova Dina je na tom i okolnim planovima svedena na ipak rudimentaran dramaturški "tlocrt" – tu su kastinske čarke i sukobi, dinastička nadgornjavanja koja brzo klize put krvavih obračuna, a uz ponešto pokušaja metafizičkih ukrasa u samom dijalogu, fokus ostaje na akcionim segmentima i ovde matematički precizno tempiranim, naravno, da bi se i po toj osnovi Dina nametnula kao na prvom mestu bioskopski hit, sa ponešto upliva autorskog pristupa. Ipak, gledalac može da svesno zažmuri na dobar deo pomenutog, i, poput Maklahlana nekada, uživa u besprekornoj estetizaciji priče, doduše, uz nekoliko primera razmetanja po pitanju produkcionih/budžetskih mogućnosti, obilju poznatih glumačkih lica, te muzičkom skoru Hansa Zimera, koji budi asocijaciju i na ovdašnji doživljaj pomalo eksperimentalnijeg viđenja etno-nasleđa. Da li je to dovoljno za film za pamćenje ostaće podložno individualnoj proceni – iako je bioskopsko iskustvo obojeno upravo tom dimenzijom kolektivne "konzumacije", svaki gledalac na svom sedištu i dalje biva, osim rukohvatima, omeđen od drugih i onim što o filmu uopšte uzev zna i oseća, te onim što mu je od filma u datom trenutku potrebno.