LEGENDA O JANJČIĆU

Ovo poglavlje posvećeno je stogodišnjici vječnog derbija. Stogodišnjica za Hajduk, a za Dinamo, pa nategnuto. Jer čiji su plavi naslednici? Ima više kandidata. Concordija, Građanski, HAŠK. Ovo poglavlje svedoči o raznolikim društvenim okolnostima, tako da su odnosi dva velika hrvatska kluba varirali od bratskih do žestoko neprijateljskih. Na romantično-dirljivom transparentu Bed Blu Bojsa, navijača Dinama i Hajdukove Torcide pisalo je: “Samo nas nebo rastavit može”. Na tribinama se skandiralo Hajduk-Dinamo, HDZ Hajduk-Dinamo Zajedno. I pesma “Hajduk i Dinamo dva su kluba bratska, sa njima se ponosi čitava Hrvatska”. I tugaljivo međusobno titranje jaja na prvom derbiju Hrvatske nogometne lige na Maksimiru: “Kako je onda i kad točno priča o dva kluba bratska mutirala u dramsku seriju s divljanjem publike, prebijenim nogometašima, kampanjom senzacionalističkog tiska i antagonizmom Zagreba i Splita, kad se i konačno uopće najveća svečanost hrvatskog nogometa pretvorila u devedeset minuta životne opasnosti?”

Pa idu primeri grubijanstva, nepočinstva i zle volje na terenu i na tribinama. Bogat je katalog utakmica, rezultata, imena strelaca, broj gledalaca, imena sudaca. I delikatnih detalja, saznajemo da je na Maksimiru Hajduk pobedio Dinamo 152:94. Dinamo sa Zvonimirom Cimermančićem, Ratkom Kacijanom i Franjom Völflom protiv Hajduka Ljubomira Kokeze, Boža Brokete i braće Matošić: “… historiografskoj istini za volju valja reći da se ovaj Maksimir nije nalazio u Zagrebu, već je riječ o manje poznatom malom kvartu u Splitu, u centru grada, kraj stare Općine, za čiji naziv i danas malo Splićana uopšte zna. Tamo je stara gostionica Maksimir u kojoj je donesena odluka o raspuštanju Radničkog nogometnog kluba Split, nakon čega igrači otišli u partizane, pobijeni u Korugama kraj Sinja.” Posle derbija na Starom placu igrači su otišli u kuglačku salu i pobedio je Hajduk 152:94. Istakao se Frane Matošić. Na Sutjesci u partizanskim jedinicama najviše je poginulo Dalmatinaca, Šibenčana i Splićana i mojih Crnogoraca.

Pa opet idu tablice derbija, analize, junaci i tragičari, driblinzi, ponašanje publike, huliganska štampa. I sve to vodi do jednog derbija iz 1921, pri kraju poglavlja do čuda i fantazije dostojne Nikolaja Gogolja. Do Nikole Gazdića – Janjčića. Za ovu levu spojku (10) umni Luka Kaliterna rekao je da je najdarovitiji igrač u povesti Hajduka. A Kaliterna je trenirao i Bajda Vukasa.

Pripovest počinje na jednoj prijateljskoj utakmici između Građanskog i Hajduka 17. svibnja 1919. Građanski je bio pojačan, moglo se to, slavnim Karlom Helmeinom, šampionom, dvostrukim prvakom Austrije. U 21. minutu branič Hajduka Fran Tagliaferra, krenuo je kao da će udariti protivničkog igrača koji ga je grubo faulirao i sudija ga je poslao u svlačionicu. Hajduci su tražili isključenje igrača Građanskog, a kad sudija to nije učinio Splićani su napustili igralište. Grad Split i navijači nisu oprostili poraz pa još i bekstvo sa terena. Svi su bili okrivljeni za izdaju, kukavičluk, a najviše Nikola Gazdić – Janjčić. Igrač koji je nedelju dana pre te utakmice bio upisan kao prvi Hajdukov igrač koji je zabio sto golova za tim bilih. Nije gomilu zanimalo što se Janjčić vratio sa klanice Prvog svetskog rata i bio iznuren. Nikola G. u vojničkoj torbi Čarlsa Sorlija, komandira njegove jedinice koga je ustrelio snajper, pronašao je beleške sa pesmom koja počinje: ”Kad vidiš milione bezustih mrtvaca/kako kroz tvoje snove u bledim bataljonima idu…” Poslednjih dana rata Janjčić mrmlja reči iz dnevnika (1. jula 1916) vojničkog druga Sigfrida Sasuna: “Upravo sam pojeo poslednju pomorandžu. / Gledam suncem obasjanu sliku pakla.”

Pod pritiskom surovih navijača, Janjčić je proteran iz Hajduka. Preselio se u Beograd i pohađa studij na Filozofskom fakultetu.

Revanš sa Građanskim, za sramotni poraz u Zagrebu, Split je dočekao tek 22. svibnja 1921. Građanski dvostruki prvak, sa Dragutinom Vrđukom, vratarom i ubojitim napadačima Ivom Granitzom i Emilom Perškom. Već ophrvan tuberkulozom Nikola Janjčić, nedelju dana pre utakmice, poslao je brzojav na Stari plac. Uputio je molbu da odigra tu svoju poslednju utakmicu, da se iskupi. Barba Luka Kaliterna mu je odgovorio, kao Džon Ford: “Vrati se Janjčiću.”

Radi Čehov za Hajdukov letopis u prepevu Borisa Dežulovića. Pred rekordnim brojem gledalaca na Starom placu Građanski je poveo 1:0. A onda je leva spojka, grudobolni Nikola Janjčić, putujući prema zvezdi da joj srce čuje, predriblovao tri braniča Građanskog, i grubo bio srušen. Penal je pogodio igrač i trener Franz Mantler za 1:1. Ni minut nije prošao na zlatnom satu Hajduka, a Janjčić je kao ranjeni jelen slušajući tišinu pahulja i srca ispred sebe, zamađijao odbranu Građanskog, još bauljaju po travi Starog placa, a onda izašao pred Vrđuku i čuvenog golmana ukipio, pa lagano gurnuo loptu u mrežu.

Odigrao je svoju poslednju utakmicu i vratio se u Beograd da diplomira na Filozofskom fakultetu. Ubrzo se zaposlio kao profesor na Realnoj gimnaziji u Sinju. Tu je proveo tek neku nedelju i vratio se u Split da odahne u krugu obitelji. Tiho je umro u srijedu, 6. prosinca, na Svetog Nikolu. Sveti Nikola, koji štiti mornare, utamničenike, vinare, lopove citata, beskućnike, cipelare, sumašedše, vatrogasce, nogometaše, filateliste, bicikliste… Naša, moja slava je 19. decembar, Sv. Nikola. Sutradan sam se rodio.

Antun Branko Šimić posvetio je Nikoli Janjčiću pesmu Mjesečar: Koračam snen rubovima krova/i šetam kroz noć u visini / Mene drže lake ruke mjeseca… / O, tako lak sam… nezemaljski … lebdim / i mogu stati na list stabla. / Visoko iznad zemlje lebdim lagan kroza sfere.

I teško je odoleti, Nikola Gvozdić i Janko Polić Kamov iz daleke Barselone: Tijesan bješe mu vijek, a velebna bješe mu duša. Suza suzu stiže, kurac se dinosurusu diže.

Duša driblinga, dribling Nikole Janjčića nema domovinu. Njegova domovina je Bili libar Borisa Dežulovića.

BALADA O DVOJNIKU

Sve ređe ronim na dah i još broj šlajfni, broj karaktera. Već dvadeset godina urednici Vremena imaju posla sa registriranim uličnim ludakom. A još bih, još fusnota naškrabao. O partizanskom Hajduku, o najvećem sportskom događaju u Drugom svetskom ratu, utakmici Hajduk – Reprezentacija britanske armije u gradu Bariju, pred trideset hiljada gledalaca. O vucima i hajducima, Vulverhemptonu i Hajduku, timovima koji su 50-ih igrali najlepši fudbal u Evropi. Ukletim klubovima jer trebalo je da, zaredom, igraju tri finala Kupa šampiona. O malom Famosu iz Hrasnice, koji je igrao velike utakmice. O tome kako je bila veličanstvena Druga liga Zapad prvenstva Jugoslavije. Derbi Zagreb-Osijek gledalo je na Maksimiru preko šezdeset hiljada gledalaca. Pun Maksimir ili pun Mirogoj, smeška se Sinan Gudžević. Fusnota o stogodišnjem mitu Hajduka na Malti. Velika fusnota o pesmi Olivije Njutn Džon koju je pevala u oko Slaviši Žungulu Obrt sudbine, Twist of fate.

Fusnota o posveti: Grobarskom bratu Božu, za sahranu demona iz 1976. Morski brat Boris, Beograd, 22.6.22.

Te 1976. Partizan-Hajduk 1:6.

Morskom bratu Borisu za utehu anđama: 5.oktobar 1952. Partizan-Hajduk 5:0, i 7.novembar 1954. Hajduk-Partizan 0:4. Polufinale Kupa Jugoslavije 5.oktobra u regularnom toku 0:0. U dva produžetka krenuo je Parni valjak.1:0 Marko Valok 96’, 2:0 Stjepan Bobek 99’, 3:0 Branko Zebec 108’, 4:0 Antun Herceg 113’, 5:0 Antun Herceg 115’. U finalu Partizan-Crvena zvezda 6:0.

Fusnota o levičarskom, partizanskom NK Hajduk: Bili nisu pristali da budu član Musolinijeve Prve lige. A u novoj Jugoslaviji odbili su da budu tim JNA.

Voleo bih da u Bilom libru, u drugom, trećem, devetom izdanju bude priča-esej o Anti Žanetiću, reprezentativcu iz Hajduka koji je igrao sa Šoškićem, Durkovićem, Jusufijem, Matušom, Miladinovićem, Galićem, Kostićem, Knezom.

I voleo bih da bude roman-fusnota o najvećem igraču Hajduka odavde do večnosti Bernardu Bajdu Vukasu. On je učinio Split točkom na fudbalskom zemaljskom šaru. Priča o Bajdu, Bajdeku, ne potiče iz socijalne intonacije kako najčešće počinju velike fudbalske bajke. Rođen u Drenovačkoj ulici u Zagrebu, pa prešao u Trešnjevačku. Redovno je dobijao na dar loptu, balku. Voleo je filmove Vesele sestrice s Mikijem Runijem, Kraljevi petroleja s Klerkom Geblom i Hedi Lamar, Valcer za dva srca, Vukas je taj valcer igrao sa Vivijen Li. S jednog od filmskih matinea Bajdo je otišao na trening Konkordije. Konkordija je bila jevrejski klub. To je bio klub trgovaca. Njihov je bio restoran Pula koji je bio u vlasništvu Komunističke partije. Prvi trener Bajdekov bila je gospođa Kunštek. Kunštekica je uživala da gleda njegov dribling uvek unapred. Zagrepčani (Dinamo) s razlogom se ljute na Beograd (Partizan) što im je ugrabio tri najbolja igrača – Bobeka, Čajkovskog, Zebeca. A oni u Zagrebu nisu videli Bajdov dar i on je otišao na more i postao pr(a)vi Splićanin. Voleo bi da se pre čitanja romana pusti Mocartova Simfonija u F-duru i da se čuju stihovi: Jedna nas oboa spušta / u bol u note što mucaju smrt / i u san devetogodišnjeg dečaka / koji se probija kroz dugu / zimsku noć / do mesečarskih pašnjaka / toliko daleko / da čak ni anđeli ne mogu da zamisle / takvu daljinu. Taj dečak je B. Dežulović.

Ova nas oboa vodi do Butige kristalno čiste radosti, do majstora Marka Livaje iz splitske Republike Kaštel. Godine 1936. izgrađen je prvi olimpijski bazen u Splitu, pedesetmetarski s tribinom. Betoniran je tada i prostor podno zidina Sustipanskog groblja, između bazena i mora. Betonski plato, igralište Skaline – dve trećine igrališta odvojeno je od prve skalinom od deset santimetara. Igralište između groblja i mora pravo je mesto za demone i anđele. Fudbaleri igraju bosi, a lopta je manja od lopte za mali fudbal. Na Skalinama su igrali i Bajdo Vukas, i braća Vujović… Ulični delinkvent Marko Livaja sa 16 godina bio je najbolji strelac čuvenog turnira “Četiri kafića”, a to leto igrali su i Ibričić, Miki Runjajić, Ivan Perišić, Ivan Raketić, Nino Kovač, Dario Šimić i Davor Šuker, Dado Pršo i Zlatko Vujović, i Enco Šifo. Ali je kralj turnira bio šesnaestogodišnji Marko Livaja. On je ipak više voleo da igra tamo gde je stasao, na Skalinama, Sustipanski put 23.

Perifernim vidom mladi Adonis je video na stenama oko igrališta da ga streljaju zgodne cure i preplanuli dečaci. Sve je tu naučio i kako staviti lakat u protivnikovo rebro, za zagrađivanje, kako dodati pas hodajući, i dribling kurblu i dati gol iz najmrtvijeg kuta. A onda je krenuo na odiseju bez povratka – Hajduk, Inter, Atalanta, Rubin, Las Palmas, AEK… Iz milionskih ugovora i slave odlučio je, iznenada, da se vrati u Split. Povratak Livaje poklopio se sa gestom navijača, pravih hajdukovaca koji su otkupili 26% akcija kluba, da bi sprečili nekog primitivca-profitera da kupi klub.

I to je poanta svih poanti u poslednjem poglavlju Bilog libra. Povratak velemajstora fudbala Marka Livaje znači odbranu duha grada, pobedu građanskog nad primitivcima. Pobeda Butige čiste kristalne radosti nad supermarketom, nad tržnim centrom. Pobeda iskrenosti, mora i morala nad sveprisutnim profitom, nad histerijom, profašističkom reklamom. Pobeda stopala nad đonom, driblinga nad faulom. Ili Miloš Milutinović, Plava čigra, grudobolan, a najveći dar jugoslovenskog fudbala: Dribling je osmeh tela. Kroz moja pluća laste proleću.

Marko Livaja, apsolutno znam, dvojnik je Borisa Dežulovića. Vidim to po Bilom libru, po erosu na igralištu, na dlanu stranice. Ti si mi nedostajao na igralištu Gimnazije u Užicu, godine… Igrali su za pisce, ha, za pisce Predrag Lucić (trio Lucić, Ivančić, Dežulović, najhrabriji i najpoetskiji u jugoslovenskom novinarstvu), Marko Tomaš… Igrali smo protiv maturanata, juniora užičke Slobode. Imao sam upalu pluća i bilo je 4:4. E, da je bio tu Boris D. kakav bi to bio karneval, kakav Marko Livaja. Pa da odigramo dupli pas ili vatra se vatri ispovijeda. Još da je tu bio Sinan Gudžević, pa da povedemo 1:0. Sinanov špic sa pola terena pod prečku.

Piše Boris Dežulović kad jelenu rogovi listaju. Samo se vatra i more mogu gledati beskrajno. B.D. je u ovom stihu i vatra i more, jer samo on zna tajnu vala i tajnu plama.

P.S. Čini se da sam ovu priču sročio roneći na dah, a nisam. Pa bio je gotov tekst oko 20. avgusta, a opet ga nisam poslao Teofilu Pančiću. Odneo sam ga u Crnu Goru da ga malo sredim. Bio sam na Crnom jezeru na Žabljaku i spustio se do grada N. Hotel Jugoslavija je moj drugi dom. U rano jutro uključim TV da vidim koliko je sati, a na Drugom programu Televizije Crne Gore pevaju devojčice. Hor, sa dirigenticom, a kostim u boji zastave sa Vučjeg dola gde je crnogorska vojska razbila tursku ordiju. Hor peva… Oj đevojko drugarice / ispleti mi rukavice / sa njima ću da se zorim / za slobodu da se borim… Da se borim… Živeo Bili libar. Smrt fašizmu, sloboda Hajduku i Partizanu.