Obrazlažući slogan 38. Bitefa, koji glasi "…i druge strasti", umetnički direktor i selektor festivala Jovan Ćirilov izjavio je da mu je početna namera bila da slogan glasi "Čehov… i druge strasti", jer je okosnicu programa trebalo da čine savremene rediteljske postavke velikog klasika, a sve to povodom obeležavanja stogodišnjice Čehovljeve smrti. Kako Ćirilov dalje obrazlaže, na svetskoj pozorišnoj mapi nisu se pojavile neke značajne nove postavke Čehovljevih komada, tako da je sačuvan samo drugi deo slogana (koji, kao zubobolja, provocira pesničke sklonosti ovdašnjih pozorišnih hroničara), dok je Čehov na ovogodišnjem Bitefu ostao zastupljen putem video-projekcija u pratećem programu, ali i putem slovenačke postavke komada Tri sestre. Ovu predstavu beogradska publika videla je relativno skoro, na gostovanju slovenačkog Mladinskog gledališča iz Ljubljane u Centru Sava; reč je o minucioznom, dosledno realističkom tumačenju mladog reditelja Tomija Janežiča, tumačenju koje se nadovezuje na tradiciju Stanislavskog i njegovog američkog sledbenika Lija Strazberga.

TREND REPRIZA: Nisu samo Tri sestre reprizna pojava na 38. Bitefu. Nešto više od godinu dana posle uspešnog gostovanja na Belefu, u Beogradu će ponovo, na Bitefu, biti prikazana i čuvena lutkarska predstava Staljingradska bitka gruzijskog umetnika Reze Gabriadzea. Ovaj trend repriznih izvođenja teško je obrazložiti – on sigurno ne doprinosi festivalskoj ekskluzivnosti – a jedino opravdanje može da se pronađe u činjenici da su obe predstave zaista odlične. Dakle, ako niste iskoristili premijerni okazion, nikako nemojte propustiti ovaj reprizni. Što se mene lično tiče, predstavu Staljingradska bitka gledaću po četvrti put u poslednjih sedam godina; ovo neobično gledateljsko iskustvo unapred me raduje i to ne samo zato što je u pitanju pravo remek-delo već i zato što Gabriadze neprekidno radi na njemu, tako da se ono uvek javlja u drugačijem obliku. Taj višegodišnji work in progress može se obrazložiti autorovom najintimnijom inspiracijom, njegovom potrebom da, putem neobične priče o sudbini konja iz vojnog transporta, neprestano rekreira lične uspomene na detinjstvo obeleženo ratom i tako nadograđuje svoju snoliku, maštovitu, lirsku, dirljivu i duhovitu sagu o jednom od najvećeih ratnih stradanja XX veka.

Čehov nije ostao okosnica ovogodišnjeg Bitefa, a njegovo mesto je zauzeo jedan drugi dramski autor, za koga se bez sumnje može reći da takođe spada u klasiku; reč je o rodonačelnici nove britanske i evropske drame, Sari Kejn. Na Bitefu će biti igrana čak tri projekta rađena po njenim delima, od čega dve verzije drame Psihoza u 4.48. Obe ove verzije su zanimljive, ali iz različitih razloga; albanska zato što dolazi iz teatarske sredine o kojoj ništa ne znamo, a srpska zato što pripada najnovijim i najradikalnijim pozorišnim formama – konkretno, interaktivnom sajber teatru. Ipak, iz Kejn–bloka izdvajamo, možda i krajnje lično, predstavu Očišćeni, koju je režirao jedan od vodećih poljskih reditelja sada već srednje generacije, Krištof Varlikovski. Reditelj je uspeo da brutalni svet Sare Kejn, kojim odjekuje vapaj za ljubavlju, prikaže samo uz pomoć krajnje svedene scenografije, statičnog mizanscena, metaforičnih slika i snažne glumačke emocije, a bez pribegavanja drastičnim naturalističkim sredstvima, koja u inscenaciji komada ove spisateljice često prerastaju u vlastitu parodiju. Nadamo se da će se ovim gostovanjem, koje prate veoma afirmativne kritike i međunarodna reputacija Krištofa Varlikovskog, nastaviti tradicija uspešne prezentacije savremenog poljskog pozorišta na Bitefu.

RADIKALNA VERZIJA ŠEKSPIRA: Praćen podjednakim međunarodnim uspehom, na ovogodišnji Bitef dolazi još jedan reditelj mlađe generacije. Reč je o Litvancu Oskarasu Koršunovasu, autoru koga je Avinjonski festival otkrio još 1997, "specijalisti" za Harmsa i Vedenskog, a koji će se u Beogradu predstaviti svojom veoma radikalnom verzijom Šekspirove popularne tragedije Romeo i Julija, verzijom koja, u izvesnoj meri, i relativizuje spomenuto žanrovsko određenje. U ovoj predstavi najupečatljiviji je njen vizuelni aspekt: Šekspirove zaraćene aristokratske porodice svedene su na dva konkurentska zanatlijska tabora, pa se radnja dešava u njihovim pekarama, u kojima se stalno mesi testo, prosipa brašno… Kao i u nekim drugim litvanskim predstavama koje smo mogli da vidimo, i ovde se rediteljeva poetika zasniva na scenskim metaforama koje imaju neke iskonske, paganske korene.

Dominaciju mlađih reditelja na 38. Bitefu (Janežič, Varlikovski, Koršunovas…), ugrožava jedan od najznačajnijih ruskih reditelja starije generacije, sedamdesetogodišnji Pjotr Fomenko, koji dolazi s predstavom rađenom po motivima Tolstojevog Rata i mira (dramaturška rastresitost ovog projekta nagoveštena je i njenim nazivom – "Rat i mir. Početak romana. Scene"). Ali, godine se ne poklapaju nužno sa senzibilitetom; radeći već godinama sa svojim studentima, Fomenko stvara predstave izuzetne dinamičnosti, lakoće, transparentnosti i atraktivnosti u kojima, upravo, dominira mladalačka energija njihovih protagonista. Ovaj spoj mladosti i zrelosti nalazi se i u osnovi organizacionog modela njegovog pozorišta, nazvanog Radionica Pjotra Fomenka; reč je o majstorskoj klasi koju Fomenko drži na pozorišnoj akademiji, a koja je u međuvremenu prerasla u pravu trupu. Oni su kao neka sekta, trupu čine samo bivši Fomenkovi studenti, među njima ima i glumaca i reditelja, a jednog od tih mladih reditelja – Makedonca Ivana Popovskog – upoznali smo pre nekoliko godina, kada je na Bitefu gostovao s predstavom Kazanova po tekstu Marine Cvetajeve, koja se takođe odlikovala tipičnim "Fomenko stilom". Treba spomenuti, kurioziteta radi, da nam se na Bitefu po drugi put dešava da upoznamo đake pre učitelja; posle tandema Jažina–Lupa, sada se zaokružuje i par Popovski–Fomenko.

PITANjE NAGRADA: Pored ruskog i poljskog teatra, na Bitefu već tradicionalno trijumfuje i nemačko pozorište; njegove "boje" ove godine brani jedno od vodećih pozorišta s ovog govornog područja, minhenski Kameršpil, i to s predstavom Anatomija Tit Pad Rima, rađenoj prema adaptaciji Šekspirovog Tita Andronika čiji je autor Hajner Miler. Reditelj ove predstave, Holanđanin Johan Simon, takođe je poznat beogradskoj publici, jer je bio na Bitefu pre nekoliko godina s monodramskim projektom Glasovi, čiji je egzekutor bio maestralni glumac Jeroen Vilems. Pored pomenutih ostvarenja, beogradska publika će ove godine još imati prilike da vidi i nekoliko dela naših reditelja, bilo da su rađena u zemlji ili regionu (Filumenu Marturano Jagoša Markovića, Mletačkog trgovca Egona Savina i autorski projekat Panem et circenses Miroslava Benke), jednu predstavu iz oblasti savremenog plesa (Radost iz Izraela) i još jedno delo iz najplodnije nacionalne dramaturgije u Evropi (Komšije britanskog autora Henrija Edema).

Ostalo je još da, narušavajući neku logičnu dramaturgiju, na kraju ovog teksta spomenemo i predstavu kojom će biti otvoren 38. Bitef. O njoj ne može mnogo da se kaže, pošto je još niko nije video: reč je o svetskoj premijeri predstave Eden novog autorskog projekta Jozefa Nađa, koji je nastao u koprodukciji Umetničke radionice Kanjiški krug i Bitef teatra. Ovaj projekat je višestruko značajan za našu sredinu: pored toga što označava povratak jednog od najvećih evropskih pozorišnih umetnika u njegov izvorni kulturni "krug" (kanjiški, vojvođanski, panonski), on ukazuje i na mogućnost da Bitef teatar konačno počne, putem osmišljenih i relevantnih koprodukcija, da presađuje u našu konzervativnu pozorišnu sredinu onu teatarsku poetiku s kojom nas je Bitef festival već decenijama upoznavao. Jedino što ovde mora principijelno da se postavi, e da bi se sprečio "sukob interesa", jeste to da se produkcije ili koprodukcije Bitef teatra ne smeju da takmiče za nagrade Bitef festivala… Uostalom, možda su i te nagrade nešto o čijoj bi budućnosti trebalo razmisliti, jer većina festivala ovog tipa u svetu nije takmičarskog karaktera.