Kao što je Rejmon Keno u Stilskim vežbama isti motiv ispričao na 99 načina, ili kao što Pol Sezan planinu Sen Viktuar slika uvek iz iste perspektive, iznova u toj perspektivi pronalazeći mogućnost da je, načinom slikanja, izmesti u njoj samoj, tako i Slobodan Divjak isti motiv, istu temu – slobodu – varira na sve moguće načine iz perspektive koju nudi razlika između negativnog i pozitivnog shvatanja slobode. Ta dva određenja slobode su, naravno, opšte mesto filozofije politike, ali Divjak pokazuje ne samo da se ona, uprkos statusu opšteg mesta, veoma loše recipiraju (pojmovi liberalizma i multikulturalizma, recimo, koji proizlaze iz ova dva modela slobode, uglavnom se upotrebljavaju potpuno proizvoljno i neobavezno, naročito u srpskom teorijsko-političkom prostoru), već i da su delatna u najvećoj mogućoj meri, te da je prevaga jednog od ta dva shvatanja možda i najvažniji politički i teorijski ulog današnjice: nije svejedno koje će shvatanje slobode prevladati, jer nije svejedno da li slobodu uživamo od glave do pete umotane u hidžab (ženska odeća karakteristična za muslimanski svet) sa dobrim izgledima da, ako muškarci ocene da (im) nismo dovoljno verne, sasvim legalno budemo ubijene kamenjem, kao one nesrećnice u Bredfordu i Mančesteru (Velika Britanija), ili ćemo da mahnitamo po Njujorku kao one četiri lujke iz serije "Seks i grad", samo zato što nam se može? Nije svejedno da li ćemo da fasujemo zatvor kao Orhan Pamuk, zato što smo primetili štogod neprijatno na račun kolektivnog filinga nacije, ili ćemo, kao ona dvojica novinara u neslobodnoj Americi, Bernštajn i Vudvord, da srušimo predsednika. Iz metafizičke, sartrovske perspektive, doduše, svi mi živimo u jednom velikom kavezu, svi smo, a da to ne shvatamo (jer smo, za razliku od Sartra, mnogo glupi), zatočenici kapitalističkog načina proizvodnje, te je manje-više svejedno da li živimo u parlamentarnoj demokratiji zapadnog tipa, ili nam se GULAG, polja smrti i kubanski koncentracioni logori pod direktnom upravom nikad neprežaljenog druga Čea ukazuju tek kao nešto brutalniji oblici neslobode (u međuvremenu nije primećeno da je Sartr emigrirao u Kambodžu, a mogao je). Sav Divjakov napor usmeren je da taj veliki pojam, da tu veliku reč, slobodu, kroz sukob dva shvatanja, desupstancijalizuje, da je deontologizuje, da slobodu oslobodi sartrovske i kolektivističke metafizike i da pokaže u kojoj meri može biti delatna, u kojoj se meri i na koje načine može uživati, odnosno koji je model slobode (naj)slobodniji.

Najpre, sloboda se uređuje pravima i zakonima (upravo izvanredne stranice Divjak posvećuje razlici između prirodnog prava, jus naturale, i prirodnog zakona, lex naturalis). Od normi, od tih prava i tih zakona, zavisi karakter slobode. Ako norme propisuju kako se imamo ponašati da bismo bili slobodni, recimo, u koje bogove da verujemo, koje moralne norme da sledimo, koji politički model da prihvatimo, to znači da se sloboda određuje pozitivno (Salman Ruždi je, da podsetimo, doveo u pitanje pozitivno određenje slobode i momentalno bio osuđen na smrt, kao i oni danski karikaturisti uostalom). Ako pak norme propisuju kako se ne smemo ponašati, a ne smemo, recimo, svojom slobodom da ugrožavamo istu takvu slobodu drugog, dok (norme) ništa ne kažu o tome kako se moramo ponašati – to, naime, biramo sami: možemo da budemo heteroseksualac, pevač, lezbejka, pravoslavac, ljubitelj pornografije, kveker ili kreker, možemo da radimo šta god hoćemo ako time ne smetamo drugima – onda je to negativno određenje slobode (Noam Čomski, recimo, neprestano dovodi u pitanje negativno određenje slobode, ali mu, naravno, ne fali ni dlaka s glave, eno ga gde se, kao ugledni profesor univerziteta, pati u neslobodnoj Americi i ne prestaje da priča i piše protiv te Amerike, pa još i pare dobija za to). U osnovi Divjakove knjige je spor ta dva modela. Iako je, kako sam autor kaže, knjiga napisana u "jednom komadu", u prvom njenom delu čitamo podrobnu analizu razlike između Kantovog i Hegelovog razumevanja pravne i moralne norme, dakle Divjak ispituje filozofske osnove zasnivanja dva modela slobode u delima dvojice možda i najvećih modernih filozofa, u drugom koraku, varirajući isti motiv, autor analizira tipove racionalnosti, odnosno dekonstruiše supstancijalnu racionalnost partikularnog tipa ispitivanju podvrgavajući pre svega teorijski model liberalnog multikulturalizma kanadskog teoretičara Vila Kimlike, da bi, na kraju, Divjak u knjigu uvrstio i svoju polemiku sa Nenadom Dakovićem.

Iz knjige u knjigu, dakle – a ovo je treća njegova knjiga u ciklusu o slobodi – Divjak varira istu temu i napreduje spiralno, kao da se penje serpentinama, pa nam se, zbog brzine kretanja i upornog variranja istog, može učiniti da ne napredujemo uopšte. U knjizi Tradicionalni esencijalizam i pluralizam (1999) Divjak je stvorio filozofsko-istorijske pretpostavke za kritiku esencijalizma, u Problemu identiteta (2006) u igru je uveo formalno-pravni identitet kao način dekonstrukcije supstancijalno-sadržajnih identiteta i već u dobroj meri razvio negativno shvatanje slobode, da bi se u poslednjoj knjizi, naročito kroz analizu hibridnog Kimlikinog modela koji uživa veliki ugled kod "kolebljivih" teoretičara, kod onih, dakle, koji se ne usuđuju (ili ne umeju) da do kaja izvedu posledice bilo liberalnog, bilo komunitarnog teorijskog modela, u poslednjoj knjizi, dakle, Divjak se posvećuje nijansama, tananim razlikovanjima, što njegovoj teorijskoj konstrukciji daje dodatnu uverljivost i, zašto da ne, snagu.

U sveopštoj čamotinji i bedi srpske filozofske scene (sa po kojim individualnim probojem koji, naravno, ostaje bez ikakve institucionalne podrške), Divjakova je knjiga nagoveštaj da se, posle nezdravo dugog perioda, na srpskom jeziku nazire i filozofsko delo. Ako je ova, na svaki način dragocena knjiga, svojevrsno zatvaranje jednog filozofskog kruga, i više je nego zanimljivo videti u kom će pravcu, ili možda smeru, Divjak nastaviti svoja filozofska istraživanja.