Navodno blazirana, dobro obaveštena i izbirljiva beogradska (koncertna) publika poslednjih nedelja nasela je i na lažni latino (senor Coconut), i na polupropalog Hulia Iglesijasa, i na "Hulija Iglesijasa za darkere" (u prevodu, Nik Kejv), ali se pokazala i na neobičnom gostovanju Tiger Lillies, kulta iz izopačene tradicije britanskog mjuzikhola. A onda je neka druga, šarenija i starija publika nakrcala Sava centar po cenama 2000–2500 din. – i stojećim aplauzom pozdravila zvanični povratak Olivere Katarine (dalje: OK) na scenu. Bilo je nečeg patinirano svečanog, čak društveno značajnog u ovom skupu zbog nezaboravljene velike zvezde velike Jugoslavije… a pesme su se pokazale još veće.

Iako se OK godinama prenemagala više nego Bebi Dol i Sladža Milošević zajedno, nekoliko joj se dometa mora svakako priznati: nije bila tek džepna Venera, nego prava, punokrvna seks-bomba u doba kad je u neposrednom okruženju i seksa i bombi bilo manje; odlično je koristila i stas i glas pre nego su nas preplavili silikoni i sintisajzeri; od neprincipijelne koalicije pop/folk pravila je hitove i pre Bregovića; LP i novogodišnji TV-šou "Alaj mi je večeras po volji" (1975, PGP RTB) ne samo da su prelomne tačke naše estrade sredinom te decenije nego su zapravo unapred zbrisale i dolazeći "Beograd noću" O. Mandića. Štaviše, preteča World Music iz Srbije.

Daleko bolji interpretator nego što se očekuje od lepe i drske žene, OK (r. ‘40) sredinom čuvenih šezdesetih isplivala je kroz beogradski krem kao pozorišna glumica, posle sa značajnim filmskim opusom, gde su je legendarni Skupljači perja (‘67) A. S. Petrovića ispalili u orbitu, preko Kanskog festivala i pariskog mjuzikhola Olimpija. Ta putanja donela joj je snimanja i koncerte po svetu, a povratak u mondenski Beograd – zablude i tračeve nedorasle čaršije. Brzi brakovi s poznatima (pre tabloida) podvrgli su je stereotipu pevaljka & političar, ekstravagantno je prvo udato prezime (Vučo) zamenila majčinim/bakinim imenom, a na vrhuncu karijere prevagnula je u bizarnost i konflikte s branšom, medijima i svima ostalima.

Kolika je to šteta potvrdila je i kad je ovaj koncert počela šansonskim blokom, iz saradnje s Kornelijem Kovačem (Pričaj mi o ljubavi, Vatra, Ljubav…) ranih sedamdesetih. Po obrazovanju glumica, iskazala se i rečitativima, i zanimljivim preradama klasika Edit Pjaf. Ostareli glas još uvek je gibak i taman, pevanje strasno i tri koplja iznad većine današnjih koleginica, efikasno dopunjeni pratećim vokalima i horom. Zabavni i narodni ansambl naizmenično prate, gostuju nekoliki instrumentalisti, KUD… obezbeđujući joj tačke predaha i presvlačenja. Muška pevačka grupa starijeg uzrasta nije tu tek zbog šajkača, jeleka i opanaka nego da bi srednji deo bio… večeras po volji. Verka kaluđerka i Niška banja smenjuju se s Igraj, mala, na stolove i Čep, čep u slavinu (Nož, nož u slaninu), a apsolutni muzički biser je Šu, Šu (Šumadijo), odavno zapamćen s tada jedine TV po Oliveri u crnoj mini haljini.

Njeno demonstriranje/pevanje raznih jezika, pa i ruskog bilo je sasvim dovoljno, protivteža trubačima ne bi ni trebalo da bude večiti Živan Saramandić u otelotvorenju kiča arijama i romansama. Previše zaličilo na soc. priredbu u Domu sindikata ali ipak ostalo reprezentativan program/ozbiljna produkcija. Pozadinske projekcije, naročito uveličanih i iskadriranih očiju OK (Ko još uvek sme da Vas pogleda… u dekolte?) potcrtale su najdužu od tri polovine večeri, naslovljenu Đelem, đelem po ciganskoj pesmi koju nam je onomad približila i proslavila, slično kao i indonežansku Suliram. Elem, beše uspešnih yu-filmova i pre Kusturice, ali posle OK ne baš i pravih domaćih diva.

Začudo, OK je tokom dvočasovnog nastupa (uključujući biseve) razmerno malo pričala, malo srbovala, jedva patetisala. Čime nas poštedela onog dramljenja kako je decenijama bila zabranjena (?!), pa još zbog nacionalizma/patriotizma. Ako izuzmemo pojavljivanja u dugom rasponu od onog s Galijom do ovog s Vaya Con Dios na istoj toj bini, bolje da zaboravljamo kojekakva prolupavanja, mitingašenja, jugoslovenstvo-do-Kosova, kukanje neispoštovane umetnice… Večeras je vladala pozornicom, salom, pesmama i – najvažnije – samom sobom. Za jedan od biseva izvela je (makar i spontano) gest dostojan primadone, srećom ne otpevavši svoju Molitvu akapela.