Svega nekoliko meseci posle koncerta u većem prostoru pod istim krovom Doma omladine, Prezir se vratio u najmanju od tri sale u zgradi, onu kojoj pamtim nekih sedamnaest naziva, trinaest koncepcija i bar pet vrsta popularnog zvuka. Nepretenciozno klupsko pojavljivanje bez novog materijala, ali sasvim prija istegnuti vrat i gledati bend iznad glava onih koji cupkaju i pevuše.

Par stotina obožavalaca Velikog posle pomalo izumirućeg običaja da zagrevanje obavi predgrupa – ovog puta beogradski Auto park – došli su na svoje. Desetak minuta (pre ponoći) Prezir je već zakuvao starijim numerama Samo Tebe znam, Reke teku brodovima i Okean (U suton) Slobodana Tišme/La strade, prekrasne pesme objavljene sredinom 80-ih na jedinom, malotiražnom LP-ju La Strade (za M produkciju i jubilej Radio Novog Sada), koju su VP uspešno obradili za jubilej/kompilaciju Korak napred 2 koraka nazad Radija B92 (1999, K.V.S./FreeB92). Tokom 80 minuta svirke (sada bez ponavljanja numera) i nekoliko tačaka za bis, kao druga krajnost uticaja na njih je verzija desetak godina mlađe I Must Be High sastava Wilco.

Na glasu po ubedljivoj usviranosti još otkako su svoje prvo izdanje – kaseta Veliki prezir, 1996, Metropolis – žustro ponovili kao live-CD 1 2 3 4 (1997, Automatik) iz novosadskog radijskog Studija M, Vladimir Kolarić Kole i njegov kvartet ne odmiču mnogo dalje pa im samim tim preti opasnost od rutine. U kompetentnoj Minstrel-produkciji Dušana Ševarlića sve to jeste zabeleženo krajnje stajliš, britanske već dve decenije vrišteće gitare skladno su natopljene aranžmanskom melanholijom, no pesme bez interpunkcije počinju da deluju jednolično, i bilo je pitanje kuda posle drugog CD-a Brazde (2001, K.V.S./FreeB92), kojim nas je prošle godine Devedesetdvojka tukla po ušima.

Uživo je sve to, naravno, dinamičnije i malo sirovije, tako da publika poskakuje uz stihove. Ostalo troje – uključujući Dragu Antov/bas, ex Oružjem protivu otmičara – korektna su podrška Koletu kao vođi/autoru/gitaristi.