Poneseni čitalačkom inercijom i tematskom sličnošću, mogli bismo pomisliti da su Dubravske priče Almina Kaplana nastale od "otpadaka" njegovih romana Trganje i Meho (vidi "Vreme" br. 1504), od materijala, dakle, koji je pretekao pa se sada dao zgodno sklopiti u zbirku priča. Taj utisak je, međutim, veoma varljiv. U pričama se, kao i u romanima, sve događa u hercegovačkoj zabiti imenom Dubrava, spliću se posleratno i predratno doba u Bosni i Hercegovini, likovi su seljaci koji žive životom jednoličnim i mukotrpnim, ne pričaju mnogo, a i kada progovore, njihove su rečenice šture i tvrde, tek obaveštenja lišena senke značenja. Nasuprot rečenicama ispražnjenim od sadržaja ("lije kao iz kabla") – a takvih je najviše u Kaplanovim pričama – stoje rečenice koje svojim ponavljanjem ne utvrđuju ono isto, već ukazuju na razliku: ako je to ime – Ivo, recimo – ono se razlikuje od bošnjačkih imena i znači više od pukog imenovanja; ako je to psovka, moramo da proniknemo u to zašto je ona izgovorena baš na tom mestu, baš u tom trenutku (pisac nam to neće otkriti); ako je to opis gesta, onda moramo da ga dešifrujemo (ni gestove nam pisac ne objašnjava, oni su napravljeni, opisani i čekaju čitaoca). Te i takve reči ključevi su koji otvaraju ovu zbirku. U sedam priča reč je data dečaku koji kroz igru, ili muku, nastoji da dešifruje znake – gotovo na isti način na koji znake dešifruje i čitalac – što ga odašilju njegovi drugari ili odrasli, te se, dakle, čini da Kaplan samo ponavlja postupak koji je već primenio u dvama svojim romanima. Jako bismo, međutim, pogrešili ako bismo Dubravske priče razumeli na ovaj način i, izvesno je, izmaklo bi nam ono najvažnije: razlika između priče i romana, između jezika priče i jezika romana, između dve poetike koje, istina, ističu iz istog izvora, ali koje teku različitim (jezičkim) predelima. Nema, razume se, tu nikakve mistifikacije: roman dopušta piscu da meandrira, da sebi "kupuje" prostor i vreme, da unutar jedne priče ispriča druge neke priče, da iz jedne igre prelazi u drugu igru, potom u treću, a onda se vrati onoj prvoj; priča, međutim, nema ni vremena ni prostora, ona se za vreme i prostor bori tako što otkida delove sopstvenog tela ostavljajući samo srce (da bi krv tekla) i pluća (da bi disala), ostalo je višak. Ako loš roman – koliko god, inače, bio obiman – pati od manjkova, loša priča, koliko god bila kratka, pati od viškova. Almin Kaplan, međutim, nema takvih problema.

Dubravske priče krajnje su svedenog izraza i veoma ćutljive. One su opis nedogađanja. Prvi deo zbirke nosi naslov "Čama". Kada potpisnik ovih redova ne bi poznavao Kaplanovo pisanje i kada bi neko, hoteći da mu približi delo mostarskog pisca, rekao da su junaci "Čame" neki stari ili sredovečni seljaci koji, uglavnom zatvoreni u svoje kuće – jer isuviše je hladno da bi izašli, pada kiša, strašno duva ili je noć – tumaraju po svojim skučenim kućercima, razmenjuju reči koje su razmenjivali čitavog života, ili se svađaju, vrlo bi nerado, dakle, potpisnik ovih redova posegnuo za takvom zbirkom. Ukoliko bi sadržina priča odlučivala o čitalačkim iskustvima, ukoliko bi odlučivalo ono o čemu je reč (dakle tema, sadržaj), pisac ovih redova ostao bi uskraćen za jedinstveno čitalačko iskustvo, za reči kojima Almin Kaplan vlada na osoben način u ovom jeziku. Jer, Kaplanov opis nedogađanja uzbudljiv je koliko uzbudljiv može biti jezik upućen na sebe, samosvesni jezik koji zna da stvarnost ne bi bila ništa bez njega, bez tog i takvog jezika. Kaplanovi seljaci – Ćamil i Šemsa, Mejra i Ibro, Ajiša i (opet) Ibro, Nuhan i Sadeta – nemaju izbora, upućeni su, odvajkada i zauvek, jedni na druge, na malu seosku zajednicu koja, ukopana u istosti uprkos ratovima, uprkos promenama, uprkos svemu – odumire i biološki i kao zajednica. U tom izluđujućem nedogađanju, u tim ritualima unošenja drva u kuću, loženja i ubacivanja cepanica u otvor peći (jedan od najčešćih motiva je peć koja počinje da bubnja, tutnji, puca), kuvanja kafe (malo-malo pa žene pristavljaju džezve i zalivaju kafu), pribavljanja namirnica, kuvanja, gotovo rutinskih zađevica, svaki, čak i najmanji iskorak pretvara se u događaj. U jednoj priči motorna testera dohvatila je čoveka po nozi, pa se celo selo uznemirilo. U drugoj, dete je videlo kako su kraj kuće promakla sanitetska kola i opet se čitavo selo diglo na noge da sazna o čemu je reč. U trećoj priči, pak, usred noći, taman kad je Rumo, "sa svojih devedesetak kila, ko junac", navalio na krhku Vahidu, ispostavilo se da je "pao Bakir", te da ga valja vratiti na mesto. Bakir je, naravno, Izetbegović (što se u priči ne kaže, ali dovoljno je znati da je reč o političaru), ali Bakir koji je pao zapravo je plakat što se, pod naletima vetra, naprosto srušio, te će ga sada Rumo, sa društvom, usred noći vraćati na mesto. U svakoj priči, doslovno u svakoj, postoji šifra koju valja provaliti, ključ koji je potrebno pronaći, a ono što taj kod otvara razlog je priči. Taj razlog je toliko vešto utkan u tkivo priče, toliko diskretno utrljan u jezik, da bi nedovoljno koncentrisanom čitaocu nagoveštaj, epizodica, aluzija, mogli da promaknu i tada se priča ne bi otvorila. Ali kada posvećeni čitalac uhvati taj momenat, priča mu se nudi u čitavom svom zamahu, u svoj svojoj svedenoj raskoši.

Perspektiva deteta, pak (kako bi rekao Kalin Peter Necer), u drugom delu zbirke pod naslovom "Živi štit", drastično premešta i prostor i vreme, toliko da se menjaju čak i atmosferske prilike. Sada se dosta toga događa izvan kuće, doba je predratno, a pogled dečji. Rečnik se donekle menja, likovi su – budući da se u priču uvode deca – dinamičniji, ali igra dešifrovanja ostaje ista. Manje je važno što Ivo ima nešto drugačije ime od ostalih dečaka, radoznalost izaziva to što je neobrezan. Na svadbi glavna zvezda je, makar za decu, slavni pevač, ali sve odlazi dođavola kada se, pod dejstvom alkohola i izazvani političkom pesmom, muškarci potuku. U priči Karambin, zloslutnoj onoliko koliko to priča može biti, dečaci su opčinjeni dedinom puškom, dok će u Zastavi, priči oštroj poput noža koji gotovo opsceno ponire u mekotu sira, jedan od likova ponuditi rat kao izlaz iz privatne nevolje.

Daje Kaplan reč svojim junacima i ne pada mu na pamet da se u priču upliće bilo na koji način. Zbog toga ove priče teku dok ih nosi njihov sopstveni zamah, a onda se, naprosto, zaustave. Oko tih priča je hercegovačka pustoš. U njima pustoš u dušama. Ali iznad svega one se zaustavljaju u pustoši ovoga jezika, te postaju opis svih onih sela koja su stradala više od Dubrave, ili manje od nje, koja, najzad, uopšte nisu stradala, ali upravo zbog toga Dubrava Almina Kaplana prestaje biti tek jednim toponimom koji se može pronaći na geografskoj karti negde između Mostara i Stoca, i postaje nešto poput Makonda Gabrijela Garsije Markesa (u kojem kiše takođe ne prestaju), mesto koje se ne može pronaći na zemljopisnim mapama, ali koje alhemičarskim umećem pisca postaje stvarnije od same stvarnosti.