Sažeto i "otporno na koronu" vikend-izdanje ovogodišnjeg festivala savremenog muzičkog pozorišta i opere Operadagen Roterdam završeno je operom Lampa (De Lamp) holandske kompozitorke Hube de Graf 27. septembra u gradskom pozorištu u Roterdamu. U julu je ova opera (u svom podnaslovu označena kao "veoma neprijatna") bila premijerno prikazana pred amsterdamskom publikom, a nakon Roterdama igraće se u Hagu i Utrehtu. Iza naizgled benignog naslova stoji drama komandanta Toma Karemansa, vojnog lica odgovornog za bataljon holandskih vojnika mirovne misije UNPROFOR-a angažovanih u Srebrenici za vreme masovnih ubistava muslimanskih civila koja su počinili vojnici pod vođstvom Ratka Mladića. Karemansov zadatak bio je da zaštiti stanovništvo u Srebrenici. To nije učinjeno.

Ideja za operu potekla je od holandskog pisca, dramaturga i psihoterapeuta Erika Varda Gerlingsa, koji je autor libreta. Gerlingsa su zainteresovali video snimci susreta Karemansa i Mladića dostupni na internetu. Neki od njih su kasnije i uključeni u operu, a naročito je upečatljiv onaj u kome Karemans sa Mladićem ispija špricer nakon prethodnog oštrog i pretećeg ispitivanja. Iz Gerlingsove perspektive, masakr počinjen u Srebrenici je nerazrešena trauma i za holandsko društvo zbog neadekvatnog delovanja Karemansa i vojnika koje je predvodio, njihovog kasnijeg nesklada sa holandskim političarima, njihovog poljuljanog ugleda i nerazrešenih pitanja odgovornosti. Gerlings je poželeo da tu traumu oživi operskim sredstvima. Na pitanje zašto opera, a ne, na primer, pozorišna predstava, Gerlings u neformalnom razgovoru pred predstavu nije odmah imao jasan odgovor. Stigao je do konstatacije da se opera često bavi temama koje su "veće od života" i da se kao takva operska scena ukazala adekvatnom za problematizovanje ovako teške i tragične teme.

Jedna sobna lampa, jeftina i besmislena, bila je Mladićev poklon Karemansu. Ona tokom velikog dela opere stoji na sceni u kariranoj kineskoj torbi koja je i sama simbol mešetarenja, trange-frangeraja i ostalih mutnih radnji. Ta lampa isijava mrak, nasilje, besmisao i rat. Odakle, međutim, Gerlings zumira? U fokusu opere su gospodin i gospođa Karemans. Komandant se vratio u Holandiju i muči ga nesanica. Na sceni su njih dvoje, bračni par u izvođenju odličnog baritona Arnouta Lemsa i soprana Ester Kauper, pijanista Čarli Bo Mejering u vojničkoj uniformi, i uniformisani lik Ratka Mladića koga tumači Helmert Voudenberg. Tu su još i dva zvučnika i zadnji zid scene koji po potrebi postaje ekran na kome se emituju dokumentarni snimci vezani za Srebrenicu. Opera je prema svojim izvođačkim snagama sasvim kamerna. Njena kamernost potiče i od sobne atmosfere u koju su komandant i supruga mu zaronjeni. Ta sobna atmosfera može biti i metafora uljuljkanosti u sigurnost koju pruža materijalno bogata, stabilna i regulisana država poput Holandije. Gospođa Karemans nastupa sa pozicije te uljuljkanosti neprestano nudeći mužu slatkiše, čaj ili toplu supu kako bi ga vratila u ravnotežu svog sveta. Međutim, on je iz te ravnoteže zauvek izbačen, on tom svetu više ne pripada, on je postao Drugi.

U skladu sa tom njegovom "drugošću", kompozitorka je i osenčila Karemansov bariton, uz njegov pevajući glas na sceni se javljaju često uslojavanja muških vokala sa zvučnika, vokalni slojevi koji dupliraju i preklapaju njegovo pevanje, kao glasovne senke koje ga proganjaju i postaju njegov neraskidivi deo. Mučno, histerično i monstruozno deluje višeglasni pevajući komandant. U njegovom rastrojenom gotovo horskom liku nalazim opravdanje za odluku o uglazbljivanju ove drame. Neprolazni nemir postaje Karemansova glavna karakteristika, koja je ovim neuobičajenim pevanjem ovekovečena.

Gerlingsov libreto je vešto napisan, replike su kratke, ritmične. Pijanista, međutim, najčešće donosi neoklasičarske note, impresionistička preludiranja, ponekad gotovo džez i romantičarske harmonije, koje su uzglobljene ritmičkim geganjima posmrtnog marša, u jednom momentu kao da se čuje i citat iz Simfonije žalobnih pesama Henrika Goreckog. Prisutna je folklorna modalnost. Klavirska muzika koja bi trebalo da posluži kao vezivno tkivo ove opere neretko je rasuta, nelogična, ponekad neinventivna, neopravdano dugo repetitivna, čak i kakofona. Ti mnogobrojni kontrasti deluju nedorečeno. Slično je i sa figurom Ratka Mladića, koja tokom najvećeg dela opere nemo posmatra situacije na sceni, delujući kao da je greškom tu. Pred kraj, Mladić, koji nije pevani lik, dobija svojih pet minuta u agresivnom i prepotentnom monologu u kome, između ostalog, propituje holandskog komandanta zbog čega se uopšte nalazi na toj poziciji.

Neraskidivi deo opere su dokumentarističke video-slike Srebrenice. Pruža se prilika da vidimo to mesto i iz ptičije perspektive, snimljena je kotlina sa različitim bogomoljama, nepripitomljena geografija i prelepa priroda. Vidimo video-beleške Mladićevih i Karemansovih razgovora, kao i, na kraju fragment jezivog snimka egzekucije žrtava koji završava operu. Pitala sam se ranije, dok sam gledala neizbrisive ratom inspirisane scene iz opere Liht Karlhajnca Štokhauzena, da li i kako rat može biti pretočen u estetsko iskustvo. Ovde je pitanje još zaoštrenije – zašto je potrebno da dokumentarne neme snimke ubijanja civila konačno i vidimo na kraju opere? Vidimo nekoliko muškaraca s leđa kako prostreljeni padaju. Tako importovana u operu, mučka smrt deluje estetizovano, operski, nestvarno, kao da je morala da na taj način bude obrađena da bi se mogla pojmiti. Na tom mestu se realizam dokumentarne slike rastače u operskom tkivu. Iz podnaslova o "veoma neprijatnoj operi" shvatam da je insistiranje na neprijatnosti bilo bitno za autore Lampe. Čini se, međutim, da kraj opere užasnu neprijatnost zločina čak donekle apsorbuje i ublažava. I to ne zato što bi autori zaista želeli da se to ublažavanje desi, već zato što je pitanje realističnog prikazivanja u operi nemoguća misija.

Kada se opera Nikson u Kini Džona Adamsa i Pitera Selersa pojavila 1987, njeni autori bili su fascinirani istorijskom posetom američkog predsednika Ričarda Niksona Mao Cetungu 1972. godine. Ta opera je zasnovana na medijskim slikama onoga što se u Pekingu događalo tokom posete američke delegacije. Operski likovi bili su kostimirani onako kako ih vidimo na arhivskim fotografijama i snimcima. Reč je o dokumentarističkom realizmu slike izneverenom time što realistično izgledajući likovi pevaju. Pevanjem realizam slike biva preznačen. Nakon Niksona, u operskom svetu pojavilo se mnoštvo opera čiji su autori fascinirani dokumentarizmom televizijskih slika. Na primer, opera The News Jakoba ter Veldhausa, u čijim se raznim verzijama autor bavi apsurdnošću televizijskih informativnih i ostalih priloga, zatim opera Tvrđava Evropa grčko-holandske kompozitorke Kaliope Cupaki, u kojoj se autorka bavi pitanjima migrantske krize u Sredozemlju. Mnogi su i različiti primeri sličnih operskih poduhvata. Možda najupečatljiviji je nedavna opera Saveznici Sebastijana Rivasa za koju je otisna tačka apsurdni razgovor između Margaret Tačer i Augusta Pinočea u kome "gvozdena dama" javno podržava diktatora vraćajući mu usluge iz Foklandskog rata.

Kapitalistički realizam je odrednica koja "pokriva" navedene načine prikazivanja u operi. Dokumentaristička video-slika, desinhronizovani, oneobičeni pevajući glas, realistično izgledajući likovi koji pevaju i prijemičiva, često repetitivna muzika. Svi ti elementi prisutni su u manjoj ili većoj meri i u operi Lampa Hube de Graf. Zato ova opera ipak nije prvenstveno eksces i neprijatnost, kako su to njeni autori, čini se, od nje očekivali, već estetizovana paradigma operskog govora o žalobnom svetu koji nas okružuje.