Iako je na­uč­na fan­ta­sti­ka estet­ski i fi­nan­sij­ski je­dan od naj­plod­ni­jih ho­li­vud­skih žan­ro­va, sve do sa­da je ret­ko ili ni­ka­ko ko­ri­šćen je­dan od bit­nih seg­me­na­ta SF li­te­ra­tu­re – ro­bot­ska pro­za. Ako se pi­ta­te za­što je to ta­ko, po­gle­daj­te film Ja, Ro­bot ko­ji je tre­nut­no na re­per­to­a­ru i bi­će vam ja­sno. Isak Asi­mov, u či­joj su spi­sa­telj­skoj ma­šti na­sta­la ču­ve­na tri za­ko­na ro­bo­ti­ke i ko­ji je po­sve­tio či­ta­vu ka­ri­je­ru pi­šu­ći o li­me­nim lju­di­ma bu­duć­no­sti, ov­de je is­ko­ri­šćen tek kao pu­ka iko­no­graf­ska od­re­dni­ca. Ako ovaj film ima ne­ku vred­nost on­da je to da mo­že da po­slu­ži kao de­talj u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji Vi­la Smi­ta za pr­vog cr­nog pred­sed­ni­ka Ame­ri­ke. Ne­gde oko 2035, ka­da se rad­nja ovog let­njeg hi­ta od­i­gra­va.

Šta uop­šte zna­či ekra­ni­zo­va­ti, adap­ti­ra­ti ili ob­ra­di­ti pri­ču za ve­li­ko plat­no? Da li se taj po­jam mo­že smi­sle­no pri­me­ni­ti u slu­ča­ju fil­ma Ja, Ro­bot? Na­slov je do­bio pre­ma isto­i­me­noj zbir­ci Isa­ka Asi­mo­va ko­ja ne sa­dr­ži pri­ču pod tim ime­nom. S dru­ge stra­ne, ni­je ra­đe­na ni pre­ma jed­noj od dru­gih pri­ča iz te knji­ge (sem što ima ne­kih slič­no­sti u za­ple­tu s jed­nom od njih). Je­di­no što ovaj film spa­ja s li­te­ra­tu­rom Isa­ka Asi­mo­va jeste što se u nje­mu vi­de ro­bo­ti i po­mi­nju tri za­ko­na ro­bo­ti­ke. Zli ro­bo­ti su sa­mo nov na­čin da se u igru uve­du ne­ki no­vi, ta­ko­re­ći sve­ži zli­kov­ci u već pre­za­si­će­nu na­ra­ci­ju ru­tin­skog po­li­cij­skog tri­le­ra. Mo­gli su, ume­sto ro­bo­ta, to bi­ti i po­mah­ni­ta­li us­kr­šnji ze­če­vi pa bi ovo bio i da­lje isti film. Kao, SF Ja, Ro­bot je be­smi­slen. Di­na­mi­ku, ak­ci­ju, hu­mor i dru­ge kva­li­te­te ko­je po­se­du­je on du­gu­je svom ma­tič­nom žan­ru. Mo­glo bi se re­ći da je ovo slu­čaj la­žne ekra­ni­za­ci­je. Sa Asi­mo­vlje­vim sve­tom ro­bo­ti­ke po­ve­zan je na naj­po­vr­šni­jem ni­vou – na ni­vou di­zaj­na. Me­đu­tim, ako ma­lo bo­lje raz­mi­sli­te, shva­ti­će­te da druk­či­je ni­je ni mo­glo. Ro­bot­ska na­uč­na fan­ta­sti­ka po­slu­ži­la je kao mi­sa­o­ni eks­pe­ri­ment za mno­ga po­sve ozbilj­na raz­ma­tra­nja iz so­ci­o­lo­gi­je, eti­ke, fi­lo­zo­fi­je du­ha, lin­gvi­sti­ke… U fil­mu, dra­gi či­ta­o­če, mo­ra da se pu­ca, ska­če i pre­ska­če. Ne mo­že Vil Smit da se upu­šta u sup­til­ne ras­pra­ve o ra­zli­ci iz­me­đu sve­sti ro­bo­ta i čo­ve­ka. A ka­da se i upu­sti, ro­bot ga lad­no iz­bla­mi­ra. Ob­ja­šnja­va­ju­ći di­vo­te ljud­ske eg­zi­sten­ci­je, Vil kao ar­gu­ment na­ve­de da Mi mo­že­mo da na­pi­še­mo sim­fo­ni­ju. Ro­bot mu po­sta­vi lo­gič­no pi­ta­nje: da li Ti mo­žeš da na­pi­šeš sim­fo­ni­ju? Od­go­vor je ja­san. Ali s tim smu­lja­nim ob­ja­šnje­nji­ma Ja, Ro­bot iz­be­ga­va da upad­ne u zam­ku u ko­ju je upa­la Spil­ber­go­va Ve­štač­ka in­te­li­gen­ci­ja, da od­lu­ta u, na smrt do­sad­nu, pa­ra­fi­lo­zof­sku me­lo­dra­mu. Ova­ko bar ima ne­što da se po­gle­da.

No, za one ko­je u sva­kom pa i naj­lo­ši­jem fil­mu mo­ra­ju da tra­že ne­ku in­ter­pre­ta­ci­ju, što je sa­mo na­čin da se za­ba­vi­te i ka­da za­ba­ve ne­ma, evo par pro­iz­volj­no oda­bra­nih mo­me­na­ta. Kao pr­vo: naj­za­ni­mlji­vi­ji i ujed­no naj­ta­nji deo fil­ma je ob­ja­šnje­nje za­što ro­bo­ti po­lu­de. Ne­ka­kav cen­tral­ni ne­u­tron­ski mo­zak, ma šta to zna­či­lo, od­lu­či da raz­mi­sli o za­ko­ni­ma ro­bo­ti­ke i da ih shva­ti na jed­nom ap­strakt­ni­jem ni­vou. Pr­vi za­kon ro­bo­ti­ke ko­ji gla­si da ro­bot mo­ra da šti­ti čo­ve­ka, ovaj ve­li­ki zbu­nje­ni kom­pju­ter shva­ti kao: Ro­bot mo­ra da šti­ti Čo­ve­ka. Zna­či na ni­vou vr­ste, a ne je­din­ke. Ukrat­ko, ro­bo­ti su ušli u po­li­tič­ku kal­ku­la­ci­ju – pro­tu­ma­či­li su pi­sa­ni za­kon ta­ko da od­go­va­ra uve­ća­nju nji­ho­ve po­li­tič­ke mo­ći. Ili na srp­skom: te­ra­li su vo­du na svo­ju vo­de­ni­cu. Mo­žda bi tre­ba­lo već sa­da raz­mi­sli­ti o bu­du­ćem po­li­tič­kom (i sin­di­kal­nom) or­ga­ni­zo­va­nju ro­bo­ta. Dru­go: auto­ri fil­ma su u par re­fe­ren­ci za­i­gra­li i na uvek ak­tu­el­nu ra­snu kar­tu. Do­bar ro­bot i Vi­lov po­moć­nik ime­nom Sa­ni u ovom je fil­mu ne­ka vr­sta ro­bot­skog Moj­si­ja ko­ji iz­vo­di svoj na­rod iz rop­stva, dok su ujed­no na­zna­če­ni i de­ta­lji iz ame­rič­kog gra­đan­skog ra­ta ko­ji je, ta­ko­đe, ra­sno mo­ti­vi­san. Ka­da poč­nu da se pro­iz­vo­de ro­bo­ti, mo­žda će oni bi­ti no­vi Afro­a­me­ri­kan­ci a ra­sne ten­zi­je i dis­kri­mi­na­ci­ja uma­nje­ne? I ko­nač­no, u već tre­ćem fil­mu Vil Smit je pred­sta­vljen kao za­stup­nik ljud­skog ro­da u od­no­su na ne­ku stra­nu de­hu­ma­ni­zo­va­nu si­lu. Po­red ovog to su fil­mo­vi Dan ne­za­vi­sno­sti i Lju­di u cr­nom. Zna­či, ako bi da­nas bi­la po­sla­na po­ru­ka u sve­mir, ona na svim je­zi­ci­ma i sa De Vin­či­je­vim čo­ve­kom ucr­ta­nim u kru­gu, to bi bio za­pis par ko­čo­per­nih ša­la gosn. Smi­ta. Ako ste mi­sli­li da sam bio iro­ni­čan ka­da sam go­vo­rio o nje­go­voj pred­sed­nič­koj kan­di­da­tu­ri, sa­mo sa­če­kaj­te pa će­te vi­de­ti. Nje­go­va film­ska ka­ri­je­ra za sa­da se po­ka­zu­je kao ide­al­na kam­pa­nja.

Iako pro­ma­še­na ili la­žna ekra­ni­za­ci­ja Isa­ka Asi­mo­va, ovo je ne-ta­ko-loš ak­ci­o­ni, pa čak i de­tek­tiv­ski film. Re­di­telj Aleks Pro­has je kao i uvek od­li­čan i kao i uvek na­klo­njen ono­me što se zo­ve post no­ir. U fil­mu pre­o­vla­đu­ju mrač­ni to­no­vi, a Či­ka­go 2035 je vi­še cold ne­go cool. Što vi­še mi­sli­te o nje­mu, Ja, Ro­bot ima sve ma­nje smi­sla. Mo­ra­će­te da iza­be­re­te da – ili ne mi­sli­te ili ne gle­da­te. Kao u onom ču­ve­nom tv-spo­tu: pu­še­nje ili zdra­vlje, od­lu­či­te sa­mi.