Amor vicit omnia zapisao je Vergilije da u stihu sažme dejstvo jedne od sila koje upravljaju svetom. Ljubav sve pobeđuje, veli rimski pesnik, i zato što po svojoj prirodi nadvladava sve prepreke ona određuje ishod sentimentalnog ili tragičkog književnog zapleta. U književnosti posvećenoj ljubavi vlada zakon ljubavnog zanosa i bilo da je on u kobnom delovanju prilika osujećen ili pronalazi put da se obistini u svetu života, ljubav je ipak jača od svega.

Na putu ljubavi, međutim, mnoge su prepreke, ali najstrašnije je dejstvo jedne druge sile koja na svet u kojem ljudi žive deluje možda i snažnije od ljubavi – da nije tako, možda bi sveprožimajuće osećanje bliskosti i uzajamne naklonosti, ako ne i sama ljubav, već ovladali celinom našeg postojanja. Reč je, naravno, o ljudskoj gluposti koje, kako je upozoravao Ciceron, ima svuda, i to mnogo.

Koliko mora biti glupo, iako deluje sasvim šaljivo, oceniti karakter nekog čoveka po tome što nosi džemper sa rombovima i čarape sa bumbarima? Upravo je to sudbina koja će se sručiti na modernu verziju heroja romantične ljubavi kojeg će Bridžet Džouns u bestseleru Helen Filding od misterioznog aristokrate, kojem preti greh oholosti vrline, pretvoriti u prevarenog muža koji zgodnoj neudatoj ženi srednjih godina sa kojom tetke hoće da ga upoznaju prilazi pitajući je da li je nedavno pročitala neku dobru knjigu. Šta bi se desilo da mu je ona odmah odgovorila: kako da ne, upravo sam sklopila Gordost i predrasude Džejn Osten. Da li bi to učinilo da se Dnevnik Bridžet Džouns umesto kao studija o problemima neudate zaposlene žene koja panično brine o svojoj dijeti čita kao travestija, kao pokušaj humorne i ironične prerade remek-dela književnosti XIX veka? Zašto čitalac popularne književnosti ne reaguje na ovu bolju mogućnost čitanja iako mu pisac došaptava da se junak od kojeg zavisi ljubavno spasenje glavne junakinje, junak koji će razrešiti neopisivi zaplet u kojem se ona našla nakon što se njena majka (dakle ne sestra) upustila u nepromišljenu avanturu s latinskim ljubavnikom, kriminalcem i prevarantom, zove Darsi? I da li je ova ironična obrada uopšte potrebna u jednom romanu kakav je Dnevnik Bridžet Džouns?

Svako teži nečem boljem i vrednijem, pa se tako običnost svakodnevice ne može prepustiti samoj sebi. Dnevnik Brižet Džouns želi da predstavi antropologiju savremenog društva, a ne samo da ispuni zakone ljubavnog žanra, iako ih naposletku mora poštovati. Snaga privlačnosti kojom ovakva proza deluje na svoje – po pravilu – čitateljke počiva upravo na obrascu, i ne daj Bože da je Bridžet na kraju priče o jednogodišnjem traganju ostala sama, napuštena, zaboravljena. Sva ona publika koja je kupujući ovaj roman obezbedila sebi letnju zabavu i postala deo kluba obožavalaca proze Helen Filding okrenula bi se protiv nje. Ovako, ne samo da je zakon žanra poštovan, nego je proza Helen Filding zakoračila ka višim književnim horizontima, onim koji su daleko od smisaone dijete popularne književnosti.

Nepodnošljiva je neistina koja se u romanima Džejn Osten podmeće čitateljkama, grmeo je Džon Gardner, pisac koji je svoju inspiraciju umeo da pronađe u liku Grendel, mitskog čudovišta iz Beovulfa, jer ona u svojim delima sugeriše kako postoji idealan muškarac za svaku ženu. To je nepodnošljiva moralna laž, veli Gardner. To je osnova pozitivnog delovanja žanra ljubavne proze i važan razlog dopadljivosti Dnevnika Bridžet Džouns. Sa tim zakonom srećnog ishoda i obaveze da se bića namenjena jedno drugom po odlikama svoje prirode moraju sresti književnost se hvata u koštac. Jedan od primera takvog nastojanja sa neizvesnim ishodom jeste ambiciozni roman Luja de Bernijea Mandolina kapetana Korelija, opsežna mediteranska povest smeštena na Kefaloniju. Kada junak ovog romana, stari doktor Janis, koji je i sam vrlo duhovit pisac, šarmantno opisuje razliku sklada bića i nesklada prilika, u tom času lomi se sudbina nedozvoljene ljubavi grčke devojke i italijanskog kapetana. No ono što je književno važno to je već određeno između izuzetno duhovitih priča o životu na grčkom ostrvu i svetskoistorijskih dešavanja koja se na njega sručuju u vidu rata i okupacije. Političke i istorijske dimenzije romana, drugi tok ove hronike, ukršteni su sa zapisima različitih junaka kojima De Bernije osvežava i čini raznoglasnim svoje pripovedanje. De Bernije oblikuje široku pozadinu koja koliko dočarava prirodu tradicije i smisao prošlosti toliko pokazuje i užas savremenosti. U tom raskolu čovek je ostavljen da živi u svetu naseljenom ne samo realnostima i nadama, nego i duhovima prošlosti, pa nije nikakvo čudo kada se i kapetan Koreli pretvori u duha. Sa jedne strane polažu se temelji tragedije u svetu, sa druge strane gradi se humorna slika života, a ljubav koja spaja ova dva plana treba da bude razrešena u neravnopravnom sudaru osećanja i prilika.

De Bernije je imao mnogo uspeha u oblikovanju humornih tokova priče, i ona je po tome jedno od najzabavnijih štiva, dok je tamo gde je pokušavao da stvori utisak tragedije često patetičan i preterivanjima, ponekad s očiglednim ideološkim prizvukom, kvari utisak. Kako nije mogao da se odluči, tako je tragikomično spojio dva književna zakona između kojih nema sentimentalnog posredovanja. Zakon tragedije jeste da ona ništa ne pošteđuje, pa ne samo što svi umiru i nestaju već se i ostrvo razara u zemljotresu. Kada je taj događaj završen, pripovedač iznenada ubrzava dotad vrlo postupno kazivanu povest da bi je iz posleratnog perioda doveo do naših dana, i tek tada ponovo ostarelog Korelija naivno i u duhu sentimentalizma vratio Pelagiji, posadio ih na motorčić i poslao u obilazak ostrva, holivudski zadržavajući i mogućnost da ipak tragično slete sa puta u provaliju. Ta amerikanizacija priče, koja pomaže njenoj popularosti, pogubna je za književne vrednosti, i De Bernije, pisac sjajnog duha kojem je dato da stvara vredna dela, nezaustavljivo klizi u gluposti za koje se interesuju producenti. Eto nas, dakle, u iščekivanju filmova snimljenih po romanima Luja de Bernijea i Helen Filding koji će se prikazivati ove jeseni.

Između provalije ljubavi i smrti Mandolina kapetana Korelija traži put koji se ne može pronaći, ali put koji može da u ovim danima zahvati najveće polje čitalačke pažnje. Nije Luj de Bernije, pisac sa puno umeća i duha, slučajno pomešao sastojke: to je njegovo rešenje za popularnost, koja se ne sme osujetiti pravom, grčkom, tragedijom. Uprkos tome, njemu je potrebno veće književno uvažavanje nego što ga popularna književnost daje, i to nastoji da obezbedi majstorskim humorom. Taj viši književni cilj popularnih i uspešnih romana, ovoga leta i kod nas bestselera, pokazuje da je književna istina jača od potrebe za uspehom i da svaki bolji pisac teži književnom dostojanstvu i onome što je u literaturi od svega najteže.