Moram da priznam da me je otrcana fraza o Beogradskom sajmu knjiga kao o "najmasovnijoj kulturnoj manifestaciji na Balkanu" godinama nervirala. Ne zato što je bila netačna, nego zato što svaka formulacija – imala ili nemala smisla – posle izvesnog vremena zloupotrebe postaje odvratna. Kao što je odvratna neinventivnost bezmozgaša koji je kao papagaji ponavljaju.

Ali, moram da priznam i da sam se na ovogodišnjem Sajmu knjiga i te formulacije i svog nerviranja setio sa tugom i setom.

Uprkos sveopštem propadanju koje traje već tako dugo i u kom je kultura prva i najlakša žrtva, ogromna posećenost Sajma knjiga godinama je bila neobičan fenomen, o kom je moglo da se misli ovako i onako, ali koji je, ipak, barem na trenutak, pružao nekakvu nadu.

Ove godine, međutim, poseta je u odnosu na prošlu godinu bila toliko i očigledno manja da je jasno kako nije reč o slučajnosti, nego o jasnom znaku da su još jedna kola krenula nizbrdo.

E sad – optuživati kreatore "kulturne politike" u ovoj zemlji zbog toga što je jedna od dve ključne književne institucije došla u najozbiljniju krizu u svojoj istoriji – bilo bi i glupo i nepravedno. Ne zbog toga što – kada bi mogli – ne bi upropastili sve što se upropastiti može. Nego zato što nemaju tu moć.

Ali, da se predstavnici samozvane elite "kulturne nadgradnje" u propast "ekonomske baze" sjajno uklapaju, uspevajući da iz gotovo katastrofalne situacije izvuku maksimum bedne koristi za sebe – više je nego izvesno.

Kao naslednici poltronske svesti iz doba titoizma, prinuđeni da tržišnu ekonomiju koju zahtevaju novi gospodari deklarativno prihvate, a kao mediokriteti nesposobni da bilo kakvu konkurenciju izdrže – ti ljudi su, zapravo, prirodni i nepopravljivi neprijatelji tržišta i tržišnog poslovanja.

Devedesetih godina prošlog veka naviknuti da, u skladu sa samoupravnom tradicijom, žive grebući se za strane dotacije, boreći se za "demokratiju" i "tržišnu ekonomiju" o kojima ne znaju ništa, dvehiljaditih su se našli u čudu kada su "demokratija’ i "tržišna ekonomija" stigle, a strane donacije utanjile.

Deo kulturne "elite" tada je novo uhlebljenje pronašao naklativši se na sisu državnog budžeta, a drugi deo se orijentisao na pronalaženje novih ideja kojima bi se donatori motivisali da odreše kesu.

Najambiciozniji su, kao umiljata jagnjad, uspeli da se prikače na obe sise, u toku radnog vremena rukovodeći kulturnim institucijama, a u slobodno vreme optužujući "kulturnu politiku" u čijem kreiranju sami učestvuju za "konzervativizam", "nacionalizam", "ignorisanje genocida" i slična nepočinstva, ne bi li se od stranaca izvukla još koja crkavica.

Očigledan dokaz suštinskog neprijateljstva prema demokratiji i tržišnim principima ponudio je, sasvim logično, idealan predstavnik obe pomenute, pa samim tim i treće, hibridne grupe kulturnjaka, večiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić, među dvojicom čitalaca njegovog, kooperacijom vladinog i nevladinog sektora "koordinisanog" prevoda na nemački, poznatiji pod umetničkim imenom "Sreten" (prezime zagubljeno u prevodu, valjda kako ga neko slučajno ne bi pomešao sa koleginicom Dubravkom Ugrešić, pa greškom pročitao njegovo sočinjenije).

Elem, čovek je osnovao žiri zadužen da proceni koja je među u bibliotekama najčitanijim knjigama – najčitanija!? Svestan da knjige njegovih pajtaša – o njegovim knjigama da ne govorimo – nemaju šanse da na regularan način osvoje prvo mesto, Upravnik se, tako, odlučio da "izbornu volju" članova biblioteke malčice falsifikuje. A zašto i ne bi kada su najčitanije knjige produkt mrskog tržišta!? Što jest, jest – beskompromisan stav, ako se uzme u obzir da je upravo na mrskom tržištu zarađen novac kojim nevladin sektor finansira Upravnika, koji, opet, valjda vođen idejom pokojnog druga Tita, kapitalističkom džebanom pokušava da hrani sopstvenu verziju socijalizma, ovog puta bez ljudskog lika.

Uprkos tome što je svakome jasno da je zamisao besmislena, praksa se i dalje nesmetano provodi.

Ali, to je, kao što rekosmo – tek početak.

Pišući o dve pomenute grupe koje upravnik u svojoj ličnosti i delu objedinjuje – pripadnike jedne definišući kao ideološki rasterećene kalkulante bez misije, a druge kao ideološki opterećene fanatike sa "misijom", pre izvesnog vremena sam prognozirao kako će ideološki opterećeni, budući u ofanzivi, uskoro početi da rasterećene potiskuju.

Moja prognoza je, mnogo brže nego što sam očekivao – počela da se ispunjava.

Najsvežiji i najočigledniji dokaz – nebitna, a groteskna, malo kome interesantna, ali, nažalost, oficijelna događanja na Sajmu knjiga.

Dok je prošle godine izdavačem godine bila proglašena firma sa desetak objavljenih naslova, što je delovalo kao vrhunac nonsensa koji je nemoguće dostići, ove godine je sajamski žiri preskočio visoko postavljen standard od prethodne, i pobednikom proglasio kuću sa, kažu upućeni – tačni podaci nisu javnosti dostupni – upola manje obnarodovanih knjiga!?

Prošle godine stvar je bila jasna. Vlasnik pobedničke firme bio je aktuelni savetnik u Ministarstvu kulture zadužen za izdavaštvo. Dakle, žiriranje je "odrađeno" "transparentno" i bez femkanja.

Ove godine, zaista transparentno jeste obrazloženje kako razlog za dodeljivanje nagrade leži u činjenici da je pobednik pokazao "izdavačku i građansku odgovornost, odnosno hrabrost"!?

Oni sa više stotina objavljenih naslova su, biće, "građanski neodgovorni", odnosno kukavice!?

Obrazloženje za većinu ostalih sajamskih nagrada nije do te mere transparentno, ali se kriterijum dodele u većini slučajeva svodi na isto.

Blamaža neodoljivo podseća na odluke državne komisije za sufinansiranje poduhvata od nacionalnog značaja, koja kao beznačajan odbacuje projekat istorije srpske književnosti u najmanje stotinu i pedeset knjiga!?

Prioritet su beznačajni projekti koje je komisija, biće, proglasila "građanski odgovornim".

Zajednički "imenitelj" pomenutog žirija i pomenute komisije jeste prisustvo "građanski odgovornih" pojedinaca.

A ličnost koja objedinjuje različite pojave "građanske odgovornosti" je Vladislava Gordić Petković, interesantna osoba kojoj nisu strani ni kalkulisanje ni ideološka "misija", članica komisija i žirija koje je teško nabrojati, kao i članica uprave Sajma knjiga, urednica sajamskih pratećih programa i moja prošlogodišnja kandidatkinja za nepostojeću titulu urednice godine.

Doduše, gospođa Gordić Petković, koja, uz brojna druga članstva, očekivano, jeste i članica komisije za deljenje državnih sredstava, za divno čudo nije i članica sajamskog žirija. Ali, kao urednica pomenutih sajamskih programa, i kao članica pomenute uprave, jeste osoba koja oficijelnom i dosadnom delu sajamskih dešavanja – i ne samo njemu – daje ton.

A dodeljivanje sajamskih nagrada po principu "građanske odgovornosti" (čitaj: političke podobnosti) sasvim je logična pojava na manifestaciji čije prateće programe simbolizuje tribina burlesknog naziva "Knjigo moja, pređi na drugoga", na kojoj je gošća bila izvesna Ružica Marjanović, poluanonimna heroina Ugričićevog interventnog tima, zaduženog za otimanje "politički nekorektnih" manifestacija (setimo se slučaja Borine nedelje u Vranju) i njihovog uterivanja u "poželjan obrazac".

Na tribini se raspravljalo o tome "Šta su knjige za srednjoškolce i kako do njih da stignu".

Kuku srednjoškolcima, kuku knjigama!

Posetioci pratećih sajamskih programa, tek nešto brojniji od čitalaca "Sretenovog" prevoda na nemački, pored uživanja u rečenoj tribini, mogli su da se prepuste i čarima "Ćaskaonice Pekiću u čast". A na njoj – gle čuda – šarmu na nemačkom prećutanog Ugričića, i njegovog bibliotečkog doglavnika, sklonog da, poput Upravnika, čak i sopstvena prozna dela zloupotrebljava kao poligon za propagiranje sumanutih političkih ideja. Šta li su "ćaskajući" o "Istoriji mašte i košmara" učinili sa delom čoveka čija misao predstavlja suprotnost svemu za šta se sami zalažu – strah je i pomisliti.

Elem, na ovogodišnjem Sajmu maštovito baš i nije bilo.

Košmarno – jeste.

I da su sajamski programi, kao što nisu – posećeni; da sajamske nagrade – kao što ne donose – donose neku korist; kao i da ono kulturne javnosti što je ostalo nije naviklo da ćutke trpi nedotupavnost i osionost savremenih Potemkina – bilo bi skandala.

Ovako se, umesto skandala, na veliku tugu što će nekada masovno posećen Sajam knjiga bivati sve maloljudniji, svedočeći o istovremenom propadanju tržišta knjiga i urušavanju srpske kulture, kalemi jedna mala, "kolateralna" tuga.

Što će, u opštem propadanju, graditelji ovdašnjeg književnog Potemkinovog sela imati priliku da se dodatno razmašu.

Klasična Potemkinova sela bila su građena s ciljem zavaravanja posmatrača. I u njima nije živeo niko.

Vladislavino i Sretenovo selo malo koga će da zavara. Ali će imati svoje, istina malobrojne, seljane.

Biće to članovi interventnih timova – čitaj različitih, "politički korektnih" komisija i žirija – koje će sami sebe da hvale i nagrađuju.

Ostaje samo pitanje da li će selom vladati knez ili kneginja.

Ja tipujem na kneginju.

Neka vlada Vladislava!