Laslo je Blašković (rođ. 1966) evo objavio već četvrti relevantan roman, a da u stanovitim "pravovernim" književnim krugovima i dalje važi prevashodno za pesnika. Bokte, šta li bi tek bilo da je prevashodno romanopisac? Odstrani(će)mo šalu, ali je vaistinu fakat da mnogi koji se diče svojim karijernim "romansijerstvom" nikada ne dospeju do vlastitog, pa dobro, ne baš aleksandrijskog, ali svakako romanesknog kvarteta od nekog literarnog značaja. A Laslo B. sve to postigne naizgled onako uzgred, u pauzama hodanja kroz Polja…

Kako god, Adamova jabučica delo je i tematski i stilski i po onome što ćemo, u nedostatku "naučnijeg" i bezveznijeg termina, nazvati osećanjem Sveta i Teksta, blisko i srodno prethodnim piščevim romanima – kojem manje, kojem više – ali ne tako što bi se pisac samoreciklirao i dokono povazdan vijao vlastiti rep, nego utoliko što je Blašković nekako još od Svadbenog marša tim svojim romanima izvezao tako široku i udobnu tekstualnu odeždicu da u nju/u njih može svašta da stane, a da ničega ne bude previše, ili da ništa (dobro: skoro ništa) ne bude suvišno, pa makar i u formi kakve "pesnički" lepe a beskorisne kićanke… Nije, naravno, preteško detektovati ono što bi svakom od tih romana moglo biti lajtmotivom – od, recimo, ne samo jezički superiornog obračuna sa jednim strašnim vremenom u Svadbenom maršu – kojem je jedina, paradoksalna, nadri-mahana to što je bio odveć sofistikovan da bi i na recepcijskoj ravni postao ono što je "mogao" postati: možda najbolji Glas Nepristajanja u devedesetim – preko posvete jednom gradu kroz priču o jednoj (hm, jednoj?) osebujnoj umetničkoj biografiji u Mrtvoj prirodi sa satom, do kalamburne, možda i odveć razbokorene inventure ludila epohe na prelazu milenijuma u Madoninom nakitu.

I gde mu onda dođe Adamova jabučica u ovom spisateljskom sazvežđu? Čime će se ona, je l’ te, izboriti za svoj identitet, za prepoznatljivost? Jer, tu je, baš kao i ranije, i taj (ne)opevani Novi Sad bez kojeg – imenovanog ili ne – nema života Blaškovićevim junacima, čak i kada vođeni "fabulom radnje" odševrdaju preko pola sveta, tu je i Blaškovićevo gotovo-pa-opsesivno prerušavanje (i prerušavanje u prerušavanje), dakle, neprestano poigravanje stvarnim i apokrifnim autobiografskim drangulijama, i tu je neizbežno kulturno-identitetsko kentaurstvo tog njegovog večnog L.-a koji glavinja iz knjige u knjigu, tu su posve uhvatljivi prototipovi naših savremenika iz književnog i ostalih polusvetova, i tu je teška i ćutljiva senka Tišme i spiritualno prisustvo Kiša, i ovde spisku nipošto nije prirodan kraj. To je, između ostalog, ono na čemu i oko čega Blašković ispreda i varira svoje romane kaogod Frederik Šopen one svoje mazurke (Aškenazi? A ko drugi?!), koje dolepotpisani sluša ispisujući ove redove.

Na drugoj strani, Adamova jabučica jeste tužna i gorka – i tu nikakvo romanopiščevo inače dobrodošlo izmotavanje neće pomoći! – knjiga o gubitku. I tu–bitku koji iza njega preostaje… Ne, stvarno, najradije bih dodao: o smrti, o prolaznosti, ali se bojim da ćete pobeći glavom bez obzira od takvih Opštih Mesta. Smrt je najizravnije prisutna već u prvoj rečenici romana, i nećete je odatle isterati do njegovog kraja, ergo do potresnog appendixa u kojem pisac ispisuje hommage vlastitom ocu-imenjaku, nedavno preminulom. A ipak, iako tako usendvičeni u smrti, u tom su romanu svi nekako ponajviše osujećeni životom, bilo skučenošću mikrozajednice i represijom porodičnog/bračnog Doživotnog Robijanja, endemskim oblicima inače univerzalnog kretenizma "sredine", neiživljenom sujetom, starošću, povređenošću…

Na mahove egzaltirani, pa uplašeni, pa rezignirani, neretko i devojački-sanjalački solilokvij naratorke, vremešne daktilografkinje i osujećene balerine – jedne od onih panonskih lepih duša koje nikada nisu razvile svoje moguće talente tavoreći anonimno u senci rutavih i groktavih Muževa – kojoj se istog dana kvari vodokotlić i umire joj muž (teško je reći šta je grđe!) piščevo je sredstvo – mahom bez greške upotrebljeno – da se krene u odmotavanje jednog zamamnog klupka svakojakih međuljudskih odnošaja u svetu malo umetničkom, malo boemskom, malo semikriminalnom i tranziciono-mufljuskom, malo činovničkom i ponad svega navalentno komšilučkom, kako se to već uvrežilo otkad ljudi ni pod Fruškom ne gledaju svoja posla… Njena će neostvariva, unekoliko detinjasta, čežnja za mlađanim podstanarom-b(r)ezobraznikom L.-om biti zapravo poslednji napor i otpor Života uskopišćenog pred Neminovnim, baš kao što će L.-ova životna ljutnja na velikog, mušičavog i przničavog Tišmu, koji da je nečim silno uvredio njegovog oca, biti izrazom one iste bezuslovne ljubavi i prihvatanja koje tako snažno senči onaj ranojadovski odnos Sina Sama prema Ocu Samu. Osim što su ovde jadi, elem, uglavnom prilično pozni. Da, ako poživite dovoljno dugo, nadživećete Ljubav; ili će se, pak, ona pokazati "večnom", ali više neće biti onoga koga volite. Nije li ono Meša Selimović izrekao jednu od onih večnih dežurnih istina, onu da je "čovjek uvijek na gubitku"?

O činjenici odlične napisanosti ovog romana neću potrošiti ni reč: to je u Blaškovića nešto što se od početka podrazumeva, do i preko granice čitalačke razmaženosti. To, naravno, ima i drugu stranu: Adamova jabučica nije roman za svakoga; no, zašto pa i da bude? Biće sasvim dovoljno ako dopre do onih koji, osim što raspoznaju sva slova, umeju i da čitaju.