Kultura
39. Beogradski jazz festival
Oded Tzur Quartet
Foto: promo
Volim sax…
Standardni džez glavne struje / raznih razdoblja tokom celog festivala bio je retka prilika da se upijemo u instrumentalnu muziku koja još pomalo može da nas sakrije od spoljne ludnice na koju smo osuđeni. Parafraziraću ovog puta malo nategnut slogan BJF, Jazzscapes – od tih pejzaža, važniji su nam JazzEscapes
Iako bez velikih zvezda za širu publiku, i ovogodišnji – 39. u ukupnom brojanju – Beogradski jazz festival (dalje: BJF) ponudio je obilje odlične muzike, natprosečan kvalitet originalnih kompozicija, brojne goste-ponovce, nikad manje vokala (što uopšte nije smetalo), te niz pretpremijernih ili sasvim svežih programa. Očito se posle pandemije oporavio, jer ponavlja i neke svoje mane, a svakako mu je vreme da unese promene, osveži se i pokuša da se razvije uprkos teškim okolnostima.
Od samog početka/s ulaza ohrabrujuće: BJF najzad ima sopstvene suvenire, a izložba fotografija – ovog puta iskusnog “Politikinog” Anđelka Vasiljevića, s prethodnih 5 izdanja festivala – dobila je pristojno/namensko osvetljenje, što nije čest slučaj u holu velike sale Doma omladine Beograda (DOB), tradicionalnog organizatora BJF. Živopisni kolori su tu do kraja 2023.
Uvodno, prvo od 6 večeri pripalo je džez odseku muzičke škole “Stanković”, za obeležavanje 30-godišnjice odseka (a škola broji još od 1911). Dostojno je i koncert Stanković All Stars zamišljen iznad rutinskog, da u jednom delu nastupaju sadašnji polaznici, u drugom već poznati nekadašnji đaci, a onda svi zajedno. Pouka: u jednoj od najgorih sezona, tokom rata u BiH i s hiperinflacijom u Srbiji, u Beogradu je pokrenut odsek za džez – prvi te vrste u jugoistočnoj Evropi – a njegovi učenici danas muziciraju u gotovo svakoj domaćoj postavi na BJF, i kojekude po svetu.
Mešanje i međudejstvo – generacijsko, etničko, kulturološko… a ne samo muzičko – odlikovalo je i brojne učesnike 39. BJF, kao što je jedino i prirodno u široko doživljenom džezu poslednjih decenija. Glavni program započeo je kvartet alt-saksofoniste Maksa Kočetova sa ovde čestim gostom, italijanskim trubačem Fabriciom Bosom (Fabrizio Bosso). Ukrajinac od 2006. naturalizovan u Srbiji, Kočetov je deceniju proveo u Big bendu RTS-a, sopstvenu/autorsku karijeru uklopivši u talas ovdašnjih džezerskih savremenika/ispisnika; trećim albumom (Altered Feelings, 2022, A.MA Records, Italija) kreće i na dalja tržišta. Standardni džez glavne struje / raznih razdoblja koji su odmotali, tokom celog festivala bio je retka prilika da se upijemo u instrumentalnu muziku koja još pomalo može da nas sakrije od spoljne ludnice na koju smo osuđeni. Parafraziraću ovog puta malo nategnuti slogan BJF: Jazzscapes – od tih pejzaža, važniji su nam JazzEscapes.
No, pre nego nastavimo niz ovu zvučnu nit, pomenimo još podsticajniju saradnju novozelandskog saksofoniste Hajdena Čizolma (Hayden Chisholm) s ovdašnjim triom, pod naslovom Things Serbia Did To Me. Naturalizovani Evropljanin, Čizolm je u Beograd prvi put došao 2016. i – naški rečeno – primio se, uneo naše folk-motive u svoju muziku, pokrenuo festival i klub, itd. BJF bi umesto linijskog gomilanja programa u nekoliko dana mogao da razmotri aktivnosti kao artist-in-residence kojima bi dobio razuđenija zbivanja, možda i novu publiku, a svakako premijerna dela.
Već deveti po redu, Serbian Showcase ovog puta nije izvisio na samom repu festivala, a od 3 benda u jednom su – u triju kontrabasiste Miloša Čolovića – pijanista Andreja Hristić i bubnjar Miloš Grbatinić iz pratnje M. Kočetova. Kao i kvartet gitariste Jovana Milovanovića – u kom su Kristijan Mlačak (saks) i Aleksandar Cvetković Drama (bubnjevi), s albumom Away From You (2022, Shifting Paradigm, SAD) – ovi mladi, preduzimljivi, školovani (neretko već i predajući) džezeri zaslužuju više od sitnosatnih posetilaca u gornjoj/Amerikana sali DOB-a. Najviše pažnje skrenuo je međutim kvintet Viktora Tumbasa, jer ga predvodi jak i zdrav glas, tehnički potkovan, i na srpskom i na engleskom, s prizvucima od opere(te) do narodnog/romskog. Tumbasov debi-album Depths, sa takođe sopstvenim kompozicijama ali i sa širom postavom/aranžmanima, upravo je objavila Sekvoia. Serbian jazz, bre, u glavni program!
A bekstvo u džez nastavismo uz jezgrovit i energičan trio pijaniste Džeralda Klejtona (Gerald Clayton), koji je na BJF već nastupao 2014/19, uz Čarlsa Lojda. Tačka iznenađenja: ređe izvođeni Quasimodo Čarlija Parkera. Novi uzlet je uz još jednog briljantnog Izraelca, tenor-saksofonistu Odeda Tzura. Školovan i u Evropi, nastanjen u Njujorku, etiketiran Enja/ECM, u svom kvartetu za klavirom je prvo imao Šaj Maestra a sad Nitaja Herškovica (Nitai Hershkovits). Oded je zadivio i stilom i tehnikom, svojim nenametljivim objašnjenjima gotovo matematički razgrćući magiju sopstvenih kompozicija i muziciranja. I pre liričnog bisa, klasične balade Can’t Help Falling In Love, bilo je jasno, podsetio me je zašto sam uopšte zavoleo muziku. A rekao je o neizrecivom, o događajima u svojoj zemlji upravo sad, baš ono što je neophodno, ni slovce više.
Na putu ka Jazzscapes, svakako Skandinavci, dakle kvartet trubača Vernerija Pohjole (Verneri Pohjola), još i razmerno topao, a elegiju su opet razvili Poljaci, kao pretekli iz nekog od ranijih Seifert programa. Bosonogi pijanista Lešek Moždžer (Leszek Mozdzer) i saksofonista Adam Pjerončik (Pieronczyk) ponovo u tandemu sveli su formu na koncept i završili obradom Enjoy The Silence Dipeš Mod, najmuzikalnijim što se moglo desiti takvom pešačkom bendu.
Nagradno pitanje: koji instrument svira visoki Afroamerikanac, s crnom kapicom, tamnim naočarima, u strukiranom kožnjaku? Tenor-saks, normalno, cool bez pardona kao da je 1969. a vremeplov (mustang, naravno) parkiran iza ugla. Isaja Kolijer (Isaiah Collier) bujičnim solažama predvodi vatreni trio Chosen Few, povremeno zapeva freedom/love/peace, i tek po ulasku u drugi sat malo uspori.
No nije sve bilo Volim sax. Veče trube načela je Španjolka Alba Kareta (Careta), u ugodnu glavnu struju unoseći katalonske uticaje, a krunisao – treći put na BJF – Dejv Daglas (Dave Douglas). Njegov novi trio Gifts čine i Rafik Batia (Rafiq Bhatia, gitara/elektronika) i Ijan Čang (Chang, bubnjevi/elektronika) koji su i bez Dejva mogli izneti odličan koncert. Ipak, zajedno su razrađivali nasleđe Čarlsa Lojda, prošarano Strejhornom.
Među razaračima forme, koji – kad su poslednji/u sitnim satima – najbrže raziđu desetine okorelih posetilaca, Freetet belgijskog saksofoniste Manuela Hermie (Manuel Hermia; 3 limena duvača + kontrabas/bubnjevi) još je bio i najveseliji tj. najlakši za podneti. Neke sam morao da propustim.
I dok je u Velikoj sali DOB-a ostajalo praznih sedišta, jedini “izmešten” koncert opravdao je veličinu MTS dvorane, popunjene za dvostruku atrakciju. Dobro nam poznati italijanski saksofonista Stefano di Batista molto simpatico vodio je popularni program Morricone and More, uglavnom kroz kompozicije iz manje poznatih filmova; kozerija je ponekad trajala duže od numere, ali ipak je stiglo i do Gabriel’s Oboe i The Good, The Bad and The Ugly. Potom je jedan od najvećih živih džez gitarista Džon Skofild (John Scofield) stupio na pozornicu na kojoj je blistao i 2006. Sam s ritam sekcijom, upravo po izlasku dvostrukog Uncle John’s Band (ECM), opet je briljirao kroz Blue Monk, Dilanovu Mr. Tambourine Man i sopstvene novitete, a bis je posvetio nedavno preminuloj Karli Blej – njena čuvena Ida Lupino. Kao i većina učesnika 39. BJF, zasluženi bisevi, ovog puta i ovacije.
Na samom kraju, u Amerikani, jedna od vokalistkinja prošlogodišnjih gostiju Orchestre National du Jazz (ONJ), Leila Martial, opčinila je mogućnostima svog glasa (i blagom elektronskom podrškom) uz pratnju violončeliste Valentina Sekaldia (Ceccalsi), koji dva (niska) čela može da oduva kako mu se prohte. Posle ovakvog trijumfa, drugi francuski predstavnik Silven Riflet (Sylvain Rifflet), sa malim sastavom koji nosi naglašeni harmonijum, uprkos upečatljivom zvuku nije mogao na vrh. ¶
Od samog početka/s ulaza ohrabrujuće: BJF najzad ima sopstvene suvenire, a izložba fotografija – ovog puta iskusnog “Politikinog” Anđelka Vasiljevića, s prethodnih 5 izdanja festivala – dobila je pristojno/namensko osvetljenje, što nije čest slučaj u holu velike sale Doma omladine Beograda (DOB), tradicionalnog organizatora BJF. Živopisni kolori su tu do kraja 2023.
Uvodno, prvo od 6 večeri pripalo je džez odseku muzičke škole “Stanković”, za obeležavanje 30-godišnjice odseka (a škola broji još od 1911). Dostojno je i koncert Stanković All Stars zamišljen iznad rutinskog, da u jednom delu nastupaju sadašnji polaznici, u drugom već poznati nekadašnji đaci, a onda svi zajedno. Pouka: u jednoj od najgorih sezona, tokom rata u BiH i s hiperinflacijom u Srbiji, u Beogradu je pokrenut odsek za džez – prvi te vrste u jugoistočnoj Evropi – a njegovi učenici danas muziciraju u gotovo svakoj domaćoj postavi na BJF, i kojekude po svetu.
Mešanje i međudejstvo – generacijsko, etničko, kulturološko… a ne samo muzičko – odlikovalo je i brojne učesnike 39. BJF, kao što je jedino i prirodno u široko doživljenom džezu poslednjih decenija. Glavni program započeo je kvartet alt-saksofoniste Maksa Kočetova sa ovde čestim gostom, italijanskim trubačem Fabriciom Bosom (Fabrizio Bosso). Ukrajinac od 2006. naturalizovan u Srbiji, Kočetov je deceniju proveo u Big bendu RTS-a, sopstvenu/autorsku karijeru uklopivši u talas ovdašnjih džezerskih savremenika/ispisnika; trećim albumom (Altered Feelings, 2022, A.MA Records, Italija) kreće i na dalja tržišta. Standardni džez glavne struje / raznih razdoblja koji su odmotali, tokom celog festivala bio je retka prilika da se upijemo u instrumentalnu muziku koja još pomalo može da nas sakrije od spoljne ludnice na koju smo osuđeni. Parafraziraću ovog puta malo nategnuti slogan BJF: Jazzscapes – od tih pejzaža, važniji su nam JazzEscapes.
No, pre nego nastavimo niz ovu zvučnu nit, pomenimo još podsticajniju saradnju novozelandskog saksofoniste Hajdena Čizolma (Hayden Chisholm) s ovdašnjim triom, pod naslovom Things Serbia Did To Me. Naturalizovani Evropljanin, Čizolm je u Beograd prvi put došao 2016. i – naški rečeno – primio se, uneo naše folk-motive u svoju muziku, pokrenuo festival i klub, itd. BJF bi umesto linijskog gomilanja programa u nekoliko dana mogao da razmotri aktivnosti kao artist-in-residence kojima bi dobio razuđenija zbivanja, možda i novu publiku, a svakako premijerna dela.
Već deveti po redu, Serbian Showcase ovog puta nije izvisio na samom repu festivala, a od 3 benda u jednom su – u triju kontrabasiste Miloša Čolovića – pijanista Andreja Hristić i bubnjar Miloš Grbatinić iz pratnje M. Kočetova. Kao i kvartet gitariste Jovana Milovanovića – u kom su Kristijan Mlačak (saks) i Aleksandar Cvetković Drama (bubnjevi), s albumom Away From You (2022, Shifting Paradigm, SAD) – ovi mladi, preduzimljivi, školovani (neretko već i predajući) džezeri zaslužuju više od sitnosatnih posetilaca u gornjoj/Amerikana sali DOB-a. Najviše pažnje skrenuo je međutim kvintet Viktora Tumbasa, jer ga predvodi jak i zdrav glas, tehnički potkovan, i na srpskom i na engleskom, s prizvucima od opere(te) do narodnog/romskog. Tumbasov debi-album Depths, sa takođe sopstvenim kompozicijama ali i sa širom postavom/aranžmanima, upravo je objavila Sekvoia. Serbian jazz, bre, u glavni program!
A bekstvo u džez nastavismo uz jezgrovit i energičan trio pijaniste Džeralda Klejtona (Gerald Clayton), koji je na BJF već nastupao 2014/19, uz Čarlsa Lojda. Tačka iznenađenja: ređe izvođeni Quasimodo Čarlija Parkera. Novi uzlet je uz još jednog briljantnog Izraelca, tenor-saksofonistu Odeda Tzura. Školovan i u Evropi, nastanjen u Njujorku, etiketiran Enja/ECM, u svom kvartetu za klavirom je prvo imao Šaj Maestra a sad Nitaja Herškovica (Nitai Hershkovits). Oded je zadivio i stilom i tehnikom, svojim nenametljivim objašnjenjima gotovo matematički razgrćući magiju sopstvenih kompozicija i muziciranja. I pre liričnog bisa, klasične balade Can’t Help Falling In Love, bilo je jasno, podsetio me je zašto sam uopšte zavoleo muziku. A rekao je o neizrecivom, o događajima u svojoj zemlji upravo sad, baš ono što je neophodno, ni slovce više.
Na putu ka Jazzscapes, svakako Skandinavci, dakle kvartet trubača Vernerija Pohjole (Verneri Pohjola), još i razmerno topao, a elegiju su opet razvili Poljaci, kao pretekli iz nekog od ranijih Seifert programa. Bosonogi pijanista Lešek Moždžer (Leszek Mozdzer) i saksofonista Adam Pjerončik (Pieronczyk) ponovo u tandemu sveli su formu na koncept i završili obradom Enjoy The Silence Dipeš Mod, najmuzikalnijim što se moglo desiti takvom pešačkom bendu.
Nagradno pitanje: koji instrument svira visoki Afroamerikanac, s crnom kapicom, tamnim naočarima, u strukiranom kožnjaku? Tenor-saks, normalno, cool bez pardona kao da je 1969. a vremeplov (mustang, naravno) parkiran iza ugla. Isaja Kolijer (Isaiah Collier) bujičnim solažama predvodi vatreni trio Chosen Few, povremeno zapeva freedom/love/peace, i tek po ulasku u drugi sat malo uspori.
No nije sve bilo Volim sax. Veče trube načela je Španjolka Alba Kareta (Careta), u ugodnu glavnu struju unoseći katalonske uticaje, a krunisao – treći put na BJF – Dejv Daglas (Dave Douglas). Njegov novi trio Gifts čine i Rafik Batia (Rafiq Bhatia, gitara/elektronika) i Ijan Čang (Chang, bubnjevi/elektronika) koji su i bez Dejva mogli izneti odličan koncert. Ipak, zajedno su razrađivali nasleđe Čarlsa Lojda, prošarano Strejhornom.
Među razaračima forme, koji – kad su poslednji/u sitnim satima – najbrže raziđu desetine okorelih posetilaca, Freetet belgijskog saksofoniste Manuela Hermie (Manuel Hermia; 3 limena duvača + kontrabas/bubnjevi) još je bio i najveseliji tj. najlakši za podneti. Neke sam morao da propustim.
I dok je u Velikoj sali DOB-a ostajalo praznih sedišta, jedini “izmešten” koncert opravdao je veličinu MTS dvorane, popunjene za dvostruku atrakciju. Dobro nam poznati italijanski saksofonista Stefano di Batista molto simpatico vodio je popularni program Morricone and More, uglavnom kroz kompozicije iz manje poznatih filmova; kozerija je ponekad trajala duže od numere, ali ipak je stiglo i do Gabriel’s Oboe i The Good, The Bad and The Ugly. Potom je jedan od najvećih živih džez gitarista Džon Skofild (John Scofield) stupio na pozornicu na kojoj je blistao i 2006. Sam s ritam sekcijom, upravo po izlasku dvostrukog Uncle John’s Band (ECM), opet je briljirao kroz Blue Monk, Dilanovu Mr. Tambourine Man i sopstvene novitete, a bis je posvetio nedavno preminuloj Karli Blej – njena čuvena Ida Lupino. Kao i većina učesnika 39. BJF, zasluženi bisevi, ovog puta i ovacije.
Na samom kraju, u Amerikani, jedna od vokalistkinja prošlogodišnjih gostiju Orchestre National du Jazz (ONJ), Leila Martial, opčinila je mogućnostima svog glasa (i blagom elektronskom podrškom) uz pratnju violončeliste Valentina Sekaldia (Ceccalsi), koji dva (niska) čela može da oduva kako mu se prohte. Posle ovakvog trijumfa, drugi francuski predstavnik Silven Riflet (Sylvain Rifflet), sa malim sastavom koji nosi naglašeni harmonijum, uprkos upečatljivom zvuku nije mogao na vrh. ¶
