Fatima je mlada i privlačna žena arapskih korena, živi u Briselu, tačnije u Molenbeku, kvartu za koji sada nekako zna ceo svet, otkad je proglašen glavnim evropskim džihadističkim leglom. Fatima je Favzijeva žena, samo što to još ne zna; zapravo, to ne zna niko na svetu osim samog Favzija, tipa iz komšiluka koji se zagledao u nju, a kako je još neudata (zar bi se, uostalom, takav častan čovek i veran musliman zagledao u udatu ženu?), Favzi je odlučio da će Fatima biti njegova žena. U pogodnom trenutku, obavestiće i nju o tome, zatražiće je od njegovog oca, i već sve po redu, jer reda mora da bude, i to zna se kojeg: onog jedinog koji se računa, onog koji je po Alahovoj volji, a takva važi čak i u Belgiji, zemlji nevernika.

U međuvremenu, Fatimi je nešto sasvim drugo na umu. Svakoga dana, u svojevrsnoj "maskirnoj" opremi – zabrađena po rigidnim propisima vere, mada njeni roditelji to ne zahtevaju od nje – ona prelazi "granicu" Molenbeka i ostatka Brisela, umešavši se u sve raspusniju i sve sekularniju gomilu Grada, zatim se izgubi u tihim uličicama, navrati u prijateljičin stan, i tu se transformiše, preobuče se u izazovnu odeću mlade evropske žene. No, to je tek bezazleni početak njene radikalne transformacije… Favzi o tome ne zna ništa, on je čeznutljivo, ali i posednički gleda dok po propisu i nikoga (pogotovo ne muške, daleko bilo) ne gledajući u oči hoda Molenbekom. Jednom će, međutim, načet sumnjom, odlučiti da proveri ponašanje svoje žene, krenuti za njom, i to će ga dovesti do sasvim šokantnih spoznaja, iza kojih će uslediti sasvim šokantni činovi. Naposletku, Belgijanci mlečne puti, pivom omamljeni, zdvajaće pred svojim televizorima o još jednom "bezumnom činu džihadističkog nasilja", ali koje, dakako "nema veze s pravim Islamom". Fatima će, pošto je se to tiče na svaki mogući način, anonimno prisustvovati raspravi u kojoj će nekoliko eminentnih intelektualaca što važno vrte palce raspravljati o terorizmu, kolonijalizmu i inim izmima, a na Favzijevom primeru.

Ovako, u najkraćem, izgleda siže (očišćen od spoilera koliko se moglo) romana Fuada Laruija Nepokorena sa Port de Flandr (prevela Olja Petronić; Samizdat B92, Beograd 2018), frankofonog pisca marokanskih korena, profesora književnosti na Univerzitetu u Amsterdamu.

Iako posvećen smrtno ozbiljnoj temi, Laruijev roman pršti od specifičnog ironijskog naboja, dobrim delom i zato što je možda najhigijenskije tako pisati o ljudima koji sebe i svoja mala, a pompezna uverenja i sujeverice smrtno ozbiljno doživljavaju, i spremni su da za njih nanesu bilo kakvu štetu bilo kome, sebi još i ponajviše. Larui se, dakle, poduhvata tematskog kompleksa koji ne samo da je "aktuelan" nego se doslovno puši od ubitačne vreline, i s kojim kao da niko ne zna šta bi započeo, a oni koji ga se olako i ležerno dohvataju uglavnom su oni koji o njemu ništa suvislo ne znaju: problema mladih "radikalizovanih" muslimana u zapadnoj Evropi, razapetih između društva kojem ne pripadaju u potpunosti i koje – tako bar misle – ni samo ne želi da im se istinski otvori, i idealizovanih predstava o "starom kraju", "veri predaka", "svetim tradicijama" i ostalim džidžabidžama od kojih je, gle, generacija njihovih roditelja zapravo i utekla na taj "bezbožni" evropski Zapad. Oni su u svemu tome potpuno izgubljeni, i tako i reaguju: sumanutim činovima ekstremnog nasilja. Na drugoj strani, i sama "Evropa" baulja naslepo pokušavajući da protumači ono što se događa: u porastu je desničarski, rasistički, neofašistički diskurs, onaj koji tu drugost negativno poopštava pripisujući joj ugrožavajuće, opasne osobine i namere, a ovome se deprimirajuće jalovo i površno suprotstavlja diskurs levo-liberalne političke korektnosti, kakav se uglavnom iscrpljuje u licemernom zabijanju glave u pesak, u frazerskom multikulturalizmu koji "iz principa" ne priznaje samo postojanje Problema, čak ni kada mu ovaj eksplodira pod prozorom.

Fuad Larui nije, sudeći po ovoj knjizi, "veliki" romanopisac, štošta je u ovom kratkom romanu plošno i predvidljivo, ali na drugoj strani, ova je knjiga i te kako zanimljiva i vredna čitanja kao nekovrsna rasprava, izvanredan insajderski ogled, predrasuda i opštih mesta bilo koje strane osvežavajuće lišen uvid u stanje stvari "na ulici", i u njihovu mračnu, duboku pozadinu: istorijsku, ekonomsku, ideološku, kulturnu, religijsku i nikako na poslednjem mestu: seksualnu. Jer je radikalno potiskivanje slobodne seksualnosti i majka i otac svakog fanatizma i (klero)fašizma, pa zašto bi ekipa iz Molenbeka i sličnih mesta tu bila izuzetak? Pokoravanje žena, zauzdavanje njihove seksualnosti, njeno kanalisanje u monopolisani izvor naslade "gospodara" i svođenje celokupne ličnosti žene na vlasništvo odgovarajućih (dakle, smernih i podobnih) muškaraca se podrazumeva. Larui nije tako pretenciozan da nudi gotove odgovore, ali radoznalog i otvorenog čitaoca suočava sa pravim pitanjima, a to nikako nije malo.