…Idući po svijetu naiđe na ljude gdje sa četiri vola unose svjetlost u kuću… Sveti Sava se pomoli Bogu te im reče: "E ljudi božji, treba načiniti prozore – evo ovako." Pa im onda načini prozore a oni mu se mnogo zahvale.

(Zabeleženo u Bosni i objavio Iso Mitrović u "Bosanskoj Vili", 1897)

Doleteo sam sa katedralnog aerodroma u Cirihu pa mi je beogradski izgledao kao igračka. Čim sam došao magla me zagrlila. Nije bilo sunca. Neobasjani dani ličili su na krompire. Vazduh je bio boje blata.

I sve je opet bilo tu.

Tu je bio blok Šezdeset tri. U mom odsustvu se nije prolepšao. Vozio sam se u poluosvetljenom liftu. Rumunski autobus, sa tepihom zalepljenim za tavanicu odneo me je, preko Save, u grad. Kad sam izašao na ulicu, ko da sam zaplivao u mrtvom moru. Ljudi su bili namršteni, uz takva lica bi trebalo izdavati oružani list. Hodali su zakopani u kapuljačama i pokriveni kapama. Malo pognuti, vukli su otadžbinu kao kuglu na lancu. Grad davno nije bio sivlji.

Tu su detalji: mrtva mačka leži pred ulazom od garaža. Izgleda smrznuta. Jato golubova izleće iz tunela. Nakrivljen voz za Pančevo dolazi na stanicu. Opet u vozu čujem pesmu: "Samoobmana, samouništenje je bolje nego poniženje…" Krajolik je naprašen snegom. Pančevački most je ogroman. Dunav je beo. Pod njim šlepovi nose so. Šume se bele. Okrečene oranice prostiru se u beskraj.

Prijatelji su mi nasuli piće i rekli: mora se! Sa treznom glavom teško je živeti u magli sa točkovima koji šlajfuju u blatu.

Tu je anestezija veselosti! Trube se ujutro propinju i šipka kažnjava goč. Pucaju petarde među zgradama i plaše ljude koji su prošli rat.

Tu je anestezija televizije, koja priča o otkupu junadi. "Šta je bila inspiracija za maštu u vašoj knjizi?", pitala je voditeljica spisateljicu, koja je napisala tajnu istoriju srednjeg veka i čitavog poznatog sveta. "Budi i ti superheroj sa ostrva snova", pevaju u dečjoj emisiji. Sandokan se beči u repriznoj stvarnosti. Mitski lovci Duška Kovačevića reklamiraju Cepter osiguranje.

Tu su bilbordi:

Postanite Deda Mraz.

Neću!

Pokaži svoje pravo lice.

Kako kome…

Tu su "Glas Klevetnika" i ostali tabloidi, koji proizvode vrtoglavicu i maglu. Anketa daje odgovor na pitanje čega se Srbi najviše boje. Uspeha! Stranaca! Magije!

Tu su natpisi na zidovima: "Srbija Srbima" (mnogo gde), "Punk, apatija, alkohol, a onda sam se zaljubio u tebe!" (u ulazu Svetog Save 28).

Najubedljivija je erotska anestezija. Sve te gole žene na duplericama i TV Pinkove pevaljke su u funkciji anestezije. Sve te pesme: "Mama neće znat gde si noć provela"; "Dobio sam poziv za animal anal.., etc." Svi ti oglasi: Komšinice! Klinke! Guzate otpozadi u guzu!, u funkciji su anestezije. Ne mislite o tome da su nam neki susedi već u Evropi a nekima ne treba viza. Ne mislite o nedirnutoj UDB-i i nedirnutom srcu vojske. Mislite o dupetu Goce Božinovske!

Moto Miloševićevog vremena mogao se izraziti crnogorskom poslovicom: "Ne bi kriv ko prnu no ko ču", a to se nije promenilo. Čaršija se i dalje naoružava protiv svakog disonantnog tona. Svaka oštrica se mora istupiti. Moraju se uškopiti i anestezirati i misli. Reči – anestetici u Srbiji su "domaćin" i "sabornost". Domaćin – to je staljinistička fantazija. Sabornost se definiše kao: 1. Zaglupljivanje u ime stvaranja konsenzusa pod okriljem desnice. 2. Uravnilovka: ekser koji štrči biće zakovan! 3. Pridruženje lepo obučenim hotentotima na TV saboru Grand šoua i utapanje u radost hiljadu harmonika.

"Paraliza", govorio je Džojs za svoj Dablin.

Inventivnost se u Beogradu koristi manje za rešenje a više za poricanje problema. Tako se domišljatost pretvara u domišljatost protiv sebe i sama postaje anestezija.

"Pa ne voli čovjek da misli. To je teret", zaključuje moj rođak. "Misao boli, a Koštunica je aspirin."