Na kraju, da li je “novi talas” išta promenio u ovdašnjoj pop muzici?

Postoji li neki relevantan dokaz da je bilo ko od kruga ranih jugoslovenskih novotalasnih izvođača imao visoke umetničke principe, i pritom uspeo da promeni ovdašnje shvatanje popularne muzike, te postane zaista poznat? Ili je sve to bio samo jednokratni eksperiment osvajanja slobode, posle koga se sve vratilo na staro, samo još mnogo gore?

Za odgovor na to pitanje moramo se teleportovati u prednovotalasni Beograd 1979. i 1980, gde se u okviru studentskog časopisa za kulturu, književnost i društvena pitanja, pod imenom “Vidici”, dešavaju u to vreme vrlo čudne stvari: izlazi jedan sjajan broj posvećen u potpunosti američkoj beat poeziji, sa prvim punim prevodom legendarne poeme Urlik Alena Ginzberga, iz čega ćemo saznati da postoji rokenrol pre rokenrola; potom sledeći, koji nam daje jednako uzbudljivo otkriće antipsihijatrijskog pokreta, čija suština je kritičko viđenje naopakog odnosa društva prema svemu što je drugačije; i konačno, ambiciozno tematsko izdanje, nazvano Rečnik tehnologije, u kome se u vidu jednog ekstravagantnog poetsko-teoretičarskog teksta, datog kao rečnik pojmova, razobličava globalna ideologija fabrikovanja predstava da bi se ostvarila potpuna društvena kontrola. Krug mladih filozofa, sociologa, pisaca i budućih aktivista, okupljen oko “Vidika”, bio je deo gradskih legendi, posebno zbog njihove neizvesne sudbine nakon smenjivanja uredničke ekipe (Slavica Stojanović, Aleksandar Petrović, Slobodan Škerović) – što je neumitno usledilo odmah nakon izdavanja pomenutog Rečnika…, u koji su svi učitali svoje maštarije i strahove, a naročito prozvani su se osetili nadležni univerzitetski kadrovi SKJ (među njima i izvesna Mira Marković)… Ako pogledamo ovaj uzbunjujući tekst danas, jasno je da su u njemu popisane sve tada vladajuće sfere socijalnog inženjeringa i manipulacije masama, da bi bile razobličene kao takve: partija, crkva, pop kultura – tim redom – a onda i njihovi produkti.

Taj uzbudljivi period u izlaženju “Vidika”, zapravo je ključan kao objava promene u potkulturnom Beogradu, i najava odlaska u istoriju dve paradigme – komunističke partije kao avangarde radnog naroda (kod nas je ona do tad već postala avangarda srednje klase), i hipi pokreta kao kičme alternativnog pogleda na stvarnost. Sasvim namerno, jedan njegov broj objavio je dolazak nove estetike u grad, duplericom prepunom polaroida Dragana Papića, raspoređenih u formi stripa sa nekim momcima. Naziv projekta je bio “Dečaci”. Mistifikacija je bila potpuna, jer niko nije znao ko ili šta su Dečaci, osim što se moglo nagađati da je u pitanju neka umetnička ili muzička grupa.

U okviru tih istih “Vidika”, pojavio se poklon singl na kome sa jedne strane zatičemo Slobodana Škerovića kako čita svoju poeziju praćen klavirom, dok sa druge, do tad nepoznata grupa pod imenom Idoli, izvodi svoje dve numere – rudimentarni pank “Pomoć, pomoć”, te neobičnu, novotalasnu Retko te viđam s devojkama (jun 1980). Kroz prateće fotografije i pominjanje u stihovima, počinje da biva očigledno personalno poklapanje Dečaka i Idola, sa neizvesnim odnosom između te dve pojave. Ali, Idoli su od početka stavili do znanja da se bave razotkrivanjem društvenih stereotipa kao takvih – sažeto izneto, tema “Retko te viđam s devojkama” jeste upozorenje mladom homoseksualcu da ne bude previše očigledan, jer je okružen palankom, u kojoj se “glasine brzo šire, a kad puknu, tu je kraj”. Jednostavno i efektno, pesma je namerno izazivala blagu jezu spoznajom gde zaista živimo.

IDOLI KAO PREDSTAVE

Mnogo toga je rečeno o odnosu Idola i Dragana Papića, umetnika koji je imao važnu ulogu u njihovom nastanku i početnom uspehu. Mnogo toga se nikad neće saznati, jer je podložno različitim tumačenjima aktera. Tako i treba da ostane, jer je ta tajna upisana u kod Idola. No, ono što je osnovno jeste da je ideja o pop grupi kao svesno isfabrikovanom proizvodu već uveliko postojala. Idoli su sasvim sigurno nastali kao grupa sa konceptom razobličavanja sveta popularne zabave, ali i grupa koja će svojom kritikom otići korak dalje, te će kemp delovanjem razotkriti i fabrikovanje društvenih stereotipa kroz pop muziku – specifičan socijalni inženjering kojim se kroz nju mase navode da prihvataju određene socijalne odnose kao zauvek date. Tako su Idoli bili zapravo umetničko-politički projekat, od svog osnivanja.

Idoli su danas upamćeni kao pop grupa. Ali oni to nisu bili, ili bar nisu bili samo pop grupa, a posebno ne na samom početku karijere. Kad su u pitanju art projekti unutar jugoslovenske scene, oni su jedinstveni, jer su preduzeli nešto što do tad niko nije – pokušali su da gotov model pop muzike iskoriste kao platformu sa koje bi iznutra razgradili kompletnu njenu mitologiju i doveli u pitanje društveni poredak koga ona čuva. Da bi svoju nameru do kraja izveli, hrabro su uronili u pravljenje pravih hitova, kako bi demonstrirali šta se dešava u dubini društva, kakav pakao laži tamo čuči.

I sve to pre Laibacha.

Glavni motiv njihovog debi mini LP-ja VIS Idoli, zato je kičerska mitologizacija ljubavi. Malograđanska toliko da se sa nje cedi šećerni preliv. U osnovi to je ljubav sa goblena i liciderskih srca, pretočena u fantaziju o uznesenoj romansi, iza koje se krije stvarnost seksualne požude. Svih šest kompozicija odaje utisak prihvatljivih hitova blago novotalasnog zvuka, ali ostavlja za sobom i dovoljno tragova za pametne, da se shvati kako je na delu ironičan odmak. U tom odmaku pojavljuju se razni užasi, o kojima se nije smelo pričati – oni su samo za trenutak promicali, u flešu, prvi put prikazani jugoslovenskoj publici.

Mržnja prema homoseksualcima, nerazumevanje sa ženama, seksualna agresivnost skrivena iza srednjoškolske poezije, plastičan život koji nam se nudi kao jedini izbor… Teme Idola nikad nisu bile uobičajene teme tada vladajućeg jugoslovenskog festivalskog popa – više su u pop formi konstatovale stvarno bolesno stanje duhova srednje klase. Konačno, Idoli su se bavili patetikom kao našom sudbinom: ljubavne pesme su poslužile kao idealna pokazna vežba, direktan uvid u iluziju u kojoj smo živeli.

IDOLI KAO MUZIČARI

U jednom trenutku, posle Paket aranžmana i singla Maljčiki / Retko te viđam s devojkama, Idoli su bili viđeni kao jedan od potencijalno najpopularnijih jugoslovenskih bendova, eksplozivan pop fenomen i svež glas koji će definitivno obeležiti to leto 1981. Zajedno sa Filmom, kojima je Jugoton u isto vreme objavio mini LP Live u Kulušiću kao najbolji novotalasni koncertni dokument, ili Haustorom sa nezaboravnim singlom Moja prva ljubav – oni su predstavljali mogući novi pop jezik, neuzdržano gradski i činilo se optimističan.

Važnu razliku donelo je savršeno zagrebačko pakovanje mini LP-ja Idola, jer su tamo bili svesniji kako izvesti preko potrebnu stilizaciju, za kojom su vapile njihove kompozicije – to je bio ključni trik koji ih je učinio razumljivim širokoj publici i pretvorio ovo izdanje u senzaciju, beležeći zapanjujući tiraž od 200.000 prodatih primeraka. Jugoton je kao izdavač obezbedio svestranog Ivana Pika Stančića i njegov magični dodir u produkciji i dizajnu omota, koga krasi čuveni vreli Ležeći akt Amadea Modiljanija, dok su se kao gosti pojavili Mladen Juričić (Max Wilson) sa usnom harmonikom i Jurij Novoselić (Kuzma Videosex) na električnim orguljama, sva trojica u tom trenutku članovi pomenute bratske grupe Film.

Već pesma koja otvara mini LP Idola prepuna je zanesenih obećanja koja do tad nismo čuli: Dok dobuje kiša (u ritmu tam–tama) (V. Divljan), sadrži u sebi stihove čija će lepota preživeti sve nepogode, pa i kišu: “Dok senke se spajaju, tu iznad nas / Izgleda na svetu, da sami smo ti i ja”. Bend je ovde u punom sjaju predstavio svoju melodramsku pop estetiku – kompozicija pleni čežnjivošću za ljudskim dodirom, ali emocija nikad nije realizovana, uvek je samo obećana. Kod Idola melodrama je trajno stanje u kome živi pojedinac, a možda i čitav narod. Ona se nastavlja i kroz konfrontaciju koju konstatuje poletna Zašto su danas devojke ljute (S. Šaper, V. Divljan), zasnovana na nemogućnosti da se dođe do zadovoljenja sa suprotnim polom – ova tema će se kasnije vratiti još snažnije u Malenoj, da proganja glavnog junaka kao usud, protiv koga ne zna kako da se bori.

Pravi programski trenutak tek sledi. Iluzije gradskog života najsnažnije odjekuju u Devojko mala (B. Timotijević, D. Kraljić). Ovaj besmrtni klasik, u čitanju Idola dobio je svoju novovremensku verziju, koja prenosi atmosferu čednosti iz 1950-ih pravo u cinične 1980-e. U toj hladnoći, toplota Devojke male deluje bespomoćno, kao zalutala van konteksta, nalik na svetlo iz daljine koje samo treperi na nas. I tim je strašnija sudbina onih koji uprkos nastupajućem leđenju srca, i dalje veruju u to da jednostavne emocije i jezik nežnosti imaju bilo kakvu šansu. Idoli su ovde na svom melodramatičnom vrhuncu: kemp nije štos, nego legitimno sredstvo da se nešto kaže o životu kog živimo ovako nemilosrdni prema sebi i drugima. Poručujući da stvari možda mogu biti drugačije, oni se iskreno oslanjaju na romantičnu maštariju iz davno prošlih vremena, ne bi li nam saopštili kako oduvek živimo u zamci sopstvenih neostvarivih želja i fantazija.

Na ploči punoj interesantnih muzičkih rešenja, Ime da da (S. Šaper) možda je najsmeliji komad, sa jednako začudnim tekstom što tretira nepodnošljivu lakoću fatalizma proisteklog iz ljubavi, u kome voljena osoba ne može da dosegne naš željeni ideal. Tajna veza sa Dok dobuje kiša…, krije se u pominjanju Senki na oba mesta, kao vida nestvarne egzistencije u izmanipulisanom društvu – još jedan skriven, daleki odjek Rečnika tehnologije, i njegove teze da živimo u svetu opsena, što neočekivano boji mini LP Idola sivim bojama, od kojih je načinjena i 1984 Džordža Orvela.

Šestominutna epopeja Malena (V. Divljan), sudbinska je sapunska balada u kojoj je sadržano sve od ljubavnog kiča, što se moglo naći u jednoj pesmi. Sa stihovima kao pokupljenim iz gimnazijskih spomenara, ona završava u ekstazi priznanja sopstvenih erotskih nagona, otkrivajući u dva koraka suštinu ljubavne poezije u njenom najbanalnijem izdanju, kao prikrivenom obliku iskazivanja seksualne želje. Kad na kraju narator počne da poredi svoju ljubljenu sa Suncem, opisujući je rečima “tako topla i sjajna / tako velika i žuta”, jedva se zadržavate da se ne zacenite od smeha pred patosom koji klizi u razorni apsurd. Zato prepev klasične Hajde! (Č. Beri) dolazi kao olakšanje, mada se u njoj pomalo zlokobno preti nekoj devojci, koja je izbor glavnog junaka, ali ne mari mnogo za njega.

Pop muzika na srpkohrvatskom, u izvođenju Idola zazvučala je napokon pametno, intrigantno i zavodljivo, sa određenim seksi nabojem, nepoznatim u šlagerskoj zabavnoj muzici kojoj smo do tad bili izloženi, kao našoj verziji mainstreama. Idoli su bez sumnje odrasli uz prenose festivalskih izvođenja – njima je taj milje bio više nego poznat, jer je dominirao javnim prostorom. Upravo njegovu izveštačenost i sterilnost preslikali su da bi je izvrnuli naopako, često se služeći citatima floskula iz rečnika zabavnjaka.

I mada se nekom čini da je njihov sledeći album Odbrana i poslednji dani, kapitalno izdanje po kome će Idoli biti upamćeni, potpisnik ovog teksta ipak je prilično siguran da je za milione to ipak set pesama sa njihovog mini LP-ja, plus prvi singl. Nije više važno iz kog razloga, ali tu su sabrane numere koje su najdalje doprle i ostale u slušalačkom iskustvu mnogih generacija (utičući presudno na mnoge grupe, od U Škripcu, preko Lakih Pingvina i Eve Braun, do Jarbola). Zagonetni i provokativni pop kog su na njemu ponudili Idoli, bar je jednako važan doprinos našoj opštoj kulturi, kao i ambiciozna umetnička struktura koju su potom plasirali u formi longplej ploče, otkrivajući na Odbrani… svoje prave namere.

IDOLI KAO SUDBINA

O umetničkom uspehu Idola najviše govori njihova tadašnja popularnost. Uostalom, neke pesme im se i danas vrte kao hitovi, na rođendanima i Novim godinama, mada malo ko uspeva da provali o čemu se u njima radi, ako uopšte o tome i razmišlja. Prihvatanje Idola ‘na prvu loptu’ od strane raznih urednika, dovelo je do toga da su oni postali praktično bezvremeni. Kao što je bezvremen i njihov stilizovan opis gadosti koje teku ispod površine malograđanskog društva u kome smo živeli, da bi se na kraju ono širom bivše Jugoslavije domoglo vlasti, u ime iskonstruisane nacionalne mitologije. Kritička pop muzika Idola plastično je prikazala kuda stvari idu.

Uskoro su “Idoli” došli na vlast i tako je počeo kraj.