Ako bismo se usudili da problem obrazovanja kandidujemo za najurgentniji problem savremenog doba, spektar reakcija kretao bi se u rasponu od grohota, preko savršene ravnodušnosti, do očiju širom razrogačenih u znak negodovanja: kakvo obrazovanje, brate, sada kada nam prete ozonske rupe i staklena bašta i globalno zagrevanje i teroristi i tranzicija i čupavci iz svemira, a i Hilandar nam je izgoreo!? Stvar se, međutim, sasvim lepo može i preokrenuti, pa reći da su sve rečene pojave i nuspojave, zapravo, posledica sistematske, uporne i neselektivne kretenizacije širokih razmera, kojoj odlučujući zamah daje upravo duboka ravnodušnost prema obrazovanju. Proliferacija morona, utoliko, nije ekskluzivno srpski specijalitet, premda na ovim prostorima odlično uspeva.

Obrazovanje je, podseća Aleksandar Dobrijević u svojoj knjizi Između obrazovanja i samoobrazovanja, uvek već i samoobrazovanje, pri čemu ovo "između" iz naslova knjige ne sugeriše nekakav treći put između suprotstavljenih polova, već, kako sam autor razjašnjava, ono označava svest o volji razapetoj između programskog obrazovanja s jedne strane (škola, na primer) i poželjnosti nedovršivog samoobrazovanja. To "između", dakle, svojevrsna je teorijska osmatračnica, pozicija koja, istovremeno, obezbeđuje dobar i jasan pogled na problem, ali i distancu u odnosu na njega.

Poput starih majstora Dobrijević knjigu otvara pojmom Bildung (obrazovanje, izgradnja, vaspitanje, kultivisanje), razmatranjem ideje i ideala obrazovanja, ali veoma brzo udara u samu stvar i primećuje da primena pojma Bildung "gotovo uvek podrazumeva ili eksplicitno ukazuje na preklapajuće autoreferentne (autodidaktičke, ‘autopoetičke’) delatnosti, čija deskripcija (…) nužno sadrži prefiks ‘samo’: samoobrazovanje (Selbstbildung), samovaspitanje, samooblikovanje, samoprevazilaženje, samousavršavanje, samoostvarenje itd." (str. 13). Napetost između obrazovanja i samoobrazovanja, ipak, sve vreme je u igri. Obrazovanje je, barem u našem poimanju tog izraza, uvek institucionalizovano, ono je tu da nas oblikuje prema nekakvoj unapred datoj zamisli, prema potrebi ili zahtevu koji dolaze spolja. Samoobrazovanje, pak, pretpostavlja volju okrenutu sebi, svojevrstan prostor samoograničene slobode, u kojem se volja oblikuje nezavisno od spoljašnjih potreba. Utoliko Dobrijević s jako dobrim razlozima svoju teorijsku osmatračnicu postavlja između geteovskog modela ličnog i nedovršivog usavršavanja, koji se odlikuje individualizmom i apolitičnošću (Tomas Man ga razvija u formi Bildungsromana), i političkih implikacija obrazovanja. Napetost između privatnog i javnog (obrazovanja) ne razrešava se u nekom višem pojmu koji miri suprotstavljene strane, niti se stapa u nekoj sveobuhvatnoj koncepciji. Obrazovanje se, pokazuje Dobrijević, ne može odvojiti od političkog, od političkih implikacija, sve i da je, kako je to verovao Man, okrenuto samo unutrašnjem. Početna postavka se, dakle, izokreće, iako ne prestaje da važi: samoobrazovanje se događa u nekakvoj zajednici, što znači da je, sviđalo se to nama ili ne, ono uvek političko, a kao političko (samo)obrazovanje je i vaspitanje.

Drugi tekst knjige posvećen je filozofima kao vaspitačima, neizbežnom Platonu, naravno, i njegovim radikalnim vaspitnim predlozima, ali i Ričardu Rortiju, Platonovom antipodu, zakeralu i antiesencijalisti koji, u skladu sa svojim čitanjima i iskustvima, nikako neće da žrtvuje slobodu zarad istine. Za Rortija je traganje za istinom samo jedan od mnogih načina edifikacije (str. 46). Dobrijević, doduše, ne iskazuje preterano oduševljenje tom idejom (kao ni Platonovom, uostalom), on iznosi argumente protiv nje, ali je, reklo bi se, ne potcenjuje. U trećem tekstu knjige autor polazi od Ničeove opsesivne ideje samoprevazilaženja (uvek je zdravo pobeći od sebe), ali i od njegovog stalnog vraćanja na problem vaspitanja, da bi Ničeovog natčoveka protumačio kao biće koje se do svog statusa uzdiglo mukotrpnim (samo)obrazovanjem. Gestom prevazilaženja sebe samog natčovek je, na jedan način, iza sebe ostavio ideju samoobrazovanja, onako, otprilike, kako se solarni modul, kada izađe iz atmosfere, oslobađa suvišnih delova, ali, istovremeno, s obzirom da natčovek nema drugog uzora do sebe samog – Bog je, da podsetimo, nešto posustao – on je nužno autodidakt. Ovakvim, sasvim svežim tumačenjem, Dobrijević ubedljivo otklanja fašistoidna tumačenja koja natčoveka razumeju kao rasno superiornog. Najzad, u poslednjem tekstu, autor razvija pojam antroponomije, jednu gotovo usputnu Kantovu ideju koja proističe iz njegove obrazovno-etičke teorije, ali se mnogo manje zadržava na Kantu negoli na Ničeu, odnosno, naročito, na "slučaju Sloterdajk". (Slučaj Sloterdajk versus Habermas vrti se oko pojma obrazovanja.) Antroponomijska perspektiva koleba se između pitanja kakav čovek treba da bude i kakvim on može da postane, između moralne (ne moralizatorske) perspektive i mogućnosti samoobrazovanja. Unekoliko iznenađujuće, Dobrijević suprotstavlja Sloterdajka-ničeanca samome Ničeu i u vrlo zanimljivom okretu sugeriše da učenik još nije dostigao svoga učitelja.

Dobrijevićeva druga knjiga nepretenciozan je i staložen filozofski rad – možda isuviše nepretenciozan s obzirom na materijal koji nudi – odrađen po dobrim pravilima akademskog žanra, ali zbog toga ne lišen filozofske vedrine.