Pre nekoliko dana sam na televiziji video spot grupe Amadeus koji je delovao kao najava sledećeg dela "Nemoguće misije". U spotu vidimo naivni scenario terorističkih napada u Srbiji. Naime, grupa neobrijanih ljudi, u civilkama, širi teror među građanima Srbije podmećući bombe po Beogradu. U svom tajnom skrovištu sipa u staklene kugle neku obojenu tečnost a zatim te kugle baca u stanici podzemne železnice. To im nije dosta, već drugu kuglu maskirani u dostavnu službu podmeće – zamislite – u frizerski salon! Naivne žrtve izvlače pramenove i meću sombre, dok lakoverna frizerka (kao metafora ženske radoznalosti), o tempora o mores, mućka kuglu. Naravno, eto eksplozije, koju frizerke i mušterije plaćaju glavama, da ne kažem frizurama.

Posle ti teroristi iz nepoznatih razloga otimaju devojku jednog pripadnika Žandarmerije, violinistkinju, koju drže u silosu. Pitam se da li je to referenca na aflatoksin, da nam nisu to ubacili teroristi, bokte?

Elem, tu se žandarmerija žešće naljuti i u hamerima dođe i rokne sve teroriste, al’ šta ćeš, mora da pogine i neki naš, to je onaj dečko violinistkinje, ponela ga emocija, šta ćeš. Posle mu kolege i komandant Žandarmerije Srbije odaju počast pred spomenikom poginulim pripadnicima. Tu je kraj spota i piše – Srbiju čuvaju bog i žandarmerija!

Bilo bi ovo sve super da nema jednog bizarnog detalja. U ovom spotu zaista glume pripadnici Žandarmerije, na autentičnim lokacijama za obuku, u pravim hamerima, sa pravim helikopterima, a počast odaje pravi komandant pred pravim spomenikom poginulim policajcima.

Pitam se, ko je dozvolio ovoliko arčenje ljudi i tehnike za potrebe snimanja spota, jer ne shvatam logiku promocije Žandarmerije na ovakav način. Komandant je rekao da postoji dozvola direktora policije, što bi imao biti gospodin Veljović.

Zašto je u trenutku kada se pominje štednja neko imao potrebu da razbacuje resurse ovako bizarnim povodom?

Još gluplje deluje objašnjenje koje je stiglo povodom kritika ovog akcionog Amadeus projekta. Navodno, spot nije koštao mnogo jer su pripadnici snimljeni tokom obavljanja svojih redovnih obaveza. Ma nemojte? Ne morate biti Miloš Vasić da shvatite da u redovne aktivnosti Žandarmerije ne spadaju glumljenje terorista po frizerskim salonima ili stanicama Beovoza, akcija oslobađanja violinistkinja u silosima ili vozikanje okolo u hamerima.

Da ne ispadnem totalni laik, pohvaliću se sopstvenom ulogom u sličnom filmu, koji je 1988. snimljen u kasarni u Zadru. Film je radio "Zastava film" a nosio je simboličan i nimalo glamurozan naslov "Napad na stražarsku službu". Dozvolite da vas uvedem u radnju.

Tokom leta stranci se motaju po našem primorju (govorim iz ugla JNA i SFRJ). Dvojica terorista u kožnim jaknama naoružani kalašnjikovima napadaju stražara i ranjavaju ga (ja). Iako ranjen, on (to jest ja) poslednjim atomima snage dopuže do svoje tandžare M48 i po Pravilu službe ispaljuje metak u vazduh! Inače, bez lažne skromnosti, scena puzanja je dostojna Bate Živojinovića. Ovaj signal je naravno uzbuna za stražare, te oni na komandu "k oružju!" skaču i pritiču u pomoć. Na kraju srokamo teroriste, inače naše oficire, i JNA još jednom pobedi u specijanom ratu. Na nesreću, samo četiri godine kasnije, ista kasarna u Zadru je bila opkoljena dok je general Perišić pregovarao sa zengama.

Dakle, ma koliko se trudili da izmislite neprijatelja, on će se pre ili kasnije zaista pojaviti. Naša Žandarmerija se igra rata, što joj je i posao, ali ne mora da snima muzičke spotove da bi dokazala patriotizam, jer neprijatelju otkriva više od sopstvenog muzičkog ukusa.

Nama je otkrila mnogo strašniju stvar – a to je činjenica da tamo, izgleda, radi ko šta hoće po sopstvenom muzičkom ili političkom ukusu.

Iz ove policijske vežbe možemo da naučimo da ne uzimamo kojekakve kugle od nepoznatih ljudi, naročito da ih ne mućkamo, da na stanicama stanemo iza stuba, mahinalno, i da se ne šetamo sa violinom u rukama, jer prizivamo kidnapere. Srbiju čuvaju bog i žandarmerija, a pucnjave su oko splava "Fristajler" i kafića na Adi, samo posle oni što su pucali neće da sarađuju sa policijom. Nemaju poverenja u državne organe, zamislite!