Četrnaesti Merlinka festival počeo je sa praskom. U krcatoj Velikoj dvorani Doma omladine Beograda prikazano je najnovije ostvarenje proslavljenog francuskog reditelja Fransoa Ozona, izuzetno vrednog sineaste koji nas praktično svake godine počasti novim filmom. Umesto na Festu, kao što to obično biva, Ozonova nova režija Piter fon Kant je prestoničkoj publici predstavljena na Merlinci – što je savim prikladno, imajući u vidu queer orijentaciju festivala. U pitanju je, da ne okolišim, Ozonova prerada čuvenih Gorkih suza Petre fon Kant, kultne drame Rajnera Vernera Fasbindera koju je nemački reditelj 1972. godine lično pretočio u istoimeni film sa Margit Kastersen, Hanom Šigulom i Irm Herman u ključnim ulogama.

Filmske Gorke suze se i danas odlično drže, provokativne su i uzbudljive i pola veka nakon premijere na 22. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, pa pomalo čudi Ozonova hrabrost da se upusti u preradu jednog takvog klasika koji se, uz Brak Marije Braun, smatra najvažnijim Fasbinderovim filmom i međašem evropske/svetske kinematografije. Istina, Piter fon Kant – kako i sam naslov već sugeriše – nije “običan rimejk”, već Francuzovo “ljubavno pismo” svom nemačkom uzoru/mentoru. U izvorniku su sve uloge tumačile žene. Ozon zadržava rane 70-e godine prošlog veka kao vremenski okvir novog filma (ono što je nekada bilo “poslednji krik mode” sada postaje “retro šik”), s tim što interveniše i menja pol troje glavnih junaka. Petra, Marlena i Karin postaju Pjer, Karl i Amir, pa se lezbijski okvir priče menja u homoseksualni, što zahteva određene izmene u narativnoj strukturi – mada suština ostaje ista. Ozon se i ranije bavio Fasbinderom, pre 22 godine je adaptirao njegov komad Kišne kapi na vrelom kamenju u istoimeni film, tako da je na poznatoj teritoriji i istovremeno teritoriji na kojoj se oseća sigurno. Možda ga je to malo uljuljkalo.

Neosporno, Piter fon Kant je film iskusnog reditelja koji zna šta radi. Ozon koristi postojeću kamernu dramsku postavku (šest likova u jednom prostoru – tako zgodno za snimanje u vreme epidemije korone) kako bi istovremeno, pa barem do izvesne mere, ispripovedao i Fasbinderovu biografiju. U njegovoj varijanti modna dizajnerka Petra postaje filmski reditelj Piter, a pojava i neumereno ponašanje glavnog junaka u mnogo čemu podsećaju na Fasbindera. Deni Menoše ne dobija često priliku da igra glavnu ulogu, pa je ovu priglio sa žarom i uverenjem. Debitant Kalil Ben Garbija je izuzetno pojavan (pa samim tim i uverljiv) kao Piterov objekat želje, dok je diva Izabel Ađani lepršavo živopisna kao glumica/pevačica Sidoni (Ozon joj daje priliku da u filmu otpeva nekoliko pesama, što je mogao i da izbegne). Ipak, najupečatljivu ulogu ostvaruje Stefan Krepon kao Piterov asistent Karl, koji bez i jedne jedine izgovorene reči, slično kao što je to postigla Irm Herman pedeset godina ranije, postaje ključno emotivno čvorište filma. Naravno, od svega je nadirljivije ponovo videti Hanu Šigulu na velikom platnu – ona je u Gorkim suzama glumila muzu, fatalnu mladu lepoticu koja je očarala glavnu junakinju, dok joj je sada dodeljena uloga majke glavnog junaka. Šigula, koja se bliži osamdesetom rođendanu i koja je igrala i u prethodnom Ozonovom filmu Sve je prošlo dobro, u sebi još uvek ima koketnosti i ljupkosti, njen šarm i glumačka energija su i posle pola veka i dalje tu – samo u drugom pakovanju, u drugom valeru. Jer – diva je diva, njoj godine ne mogu ništa.

Ozon se poigrava formom i omažira, veoma je raspoložen da pokaže koliko ceni Fasbindera, koliko mu se divi i koliko ga poštuje. U tom pogledu, film je pun pogodak – pa ne čudi što je ove godine odabran da otvori 72. Međunarodni filmski festival u Berlinu. Sa druge strane, nova Ozonova režija svakako ne spada u gornji dom njegovog opusa – imao je on mnogo bolje i zaokruženije filmove, važnije i provokativnije. Fasbinderove Gorke suze Petre fon Kant traju preko sva sata i svakako nose mnogo više atmosfere od Ozonove prerade, jače udaraju na emocije između ostalog i zato što je likovima dato više prostora da se razigraju i ogole. Piter fon Kant je svakako veoma zanimljiv vizuelno-narativni eksperiment, ne bez svojih čari, mada suštinski film koji brzo “ostaje bez daha” iako traje svega 86 minuta. Ozon kao da je osetio ograničenja svog pristupa, pa je odlučio da film “zgusne”, svede ga na što je moguće kraće trajanje. Lepo od njega jer bi svako dodatno razvlačenje priče bilo pogubno i od ovog krupnog reskira bi napravilo krupan promašaj. Ovako, postavka funkcioniše – ali ne i više od toga, nema tu one istinske čarolije koja je krasila izvornik.