Između ostalog u svojoj odličnoj studiji Golotinja (preveo Ivo Kara-Pešić, objavila kuća Rende) Đorđo Agamben je ukazao i na sledeće: "Grad i jezik sadrže istu utopiju i istu ruševinu, sanjali smo sebe i izgubili u našem gradu kao u našem jeziku, grad i jezik upravo su oblik tog sna i tog gubljenja. Ako Veneciju uporedimo sa jezikom, onda je živeti u Veneciji poput učenja latinskog, pokušaja da izgovorimo mrtav jezik, poput učenja da se izgubimo i pronađemo u teškoćama deklinacija i iznenadnim otvaranjima supina i nesvršenih futura. Naravno, pod uslovom da ne zaboravimo da za jezik nikada ne bi trebalo reći da je mrtav, jer on na neki način još uvek govori i čita se; jedino je nemoguće – ili gotovo nemoguće – u njemu zauzeti položaj subjekta, onoga koji kaže ‘ja’." A upravo o jeziku, gradu, snu i snovima, ali ponajpre o toj težini subjekta, balastu tog "ja", govore i dva valjana nova srpska filma prikazana na ovogodišnjem izdanju Festivala evropskog filma na Paliću – Nečista krv – Greh predaka Milutina Petrovića i Prolećna pesma Natalije Avramović.

Nečista krv – Greh predaka, nazovimo to tako, povratnički rediteljski rad Milutina Petrovića sferi ovdašnjeg glavnotokovskog filma, pred gledaoce stiže i sa iznimno zanimljivom predistorijom i na nju oslonjenom faktografijom; naime, film je proistekao iz scenarija legendarnog Vojislava Nanovića (između ostalog, reditelja klasika Čudotvorni mač, Ciganka, Šolaja, Pogon B…), a na osnovu građe i motiva iz šire zahvaćenih dela Bore Stankovića. Legenda kaže da je za ovaj (par decenija i bukvalno zatureni) scenario bio zainteresovan i Živojin Pavlović; izvesnu zadovoljštinu ovom ambicioznom poduhvatu, eto, doneli su tek novi vek i novi milenijum, uz ono što već sada mora biti jasno istaknuto – reč je o vrlo dobrom filmu i, reklo bi se, sasvim zadovoljavajućoj konkretizaciji snova velikana u izvođenju Milutina Petrovića koji je tačno prepoznao i mapirao ono što Nanovićevo viđenje sveta iz proze Bore Stankovića, sa tačke gledišta učinkovitosti filmske adaptacije, naravno, definitivno jeste – istern, punokrvan i nepatvoren istern. Istern je kovanica koja vestern, kako je isticao takođe veliki Stjuart M. Kaminski, uz mjuzikl jedini autentični i autohtoni filmski žanr, povezuje sa istokom, odnosno, sa predelima i toponima koji se na prvi pogled teško povezuju sa kanonom vesterna, ne samo u geografskom smislu. Petrovićeva Nečista krv jeste i najsnažniji utisak na gledaoce ostavlja upravo kada biva to – istern sa jakom ukorenjenošću u prozu i svetonazoru i Bore Stankovića i Vojislava Nanovića, a to, nimalo iznenađujuće, nikako ne bi ni bilo izvodljivo da autori ovog filma u takvom polazištu nisu detektovali i u prvi plan postavili i ono što je na planu motiva i tema univerzalno i univerzalno pojmljivo – potrebu za ljubavlju, ali i za dominacijom, nametnuti društveni darvinizam u više pojavnih podoblika, identitetske teskobe i nedorečenosti, osećaj promašenosti i usamljenosti, snove o slobodi, surovost egzistencije pod maljem širih društvenih i istorijskih okolnosti…

Petrovićev film Nečista krv – Greh predaka gledaoce dovodi i u iskušenje snažnih poriva da u današnjim geopolitičkim igrama i nadgornjavanjima na ovim prostorima prepoznaju precizan odblesak onoga sa čim su morali da se nose žitelji Vranja na rubu carstva koje se urušava negde sredinom devetnaestog veka. I zaista, dobar deo ovog ostvarenja tiče se pokušaja stoički i autoritarno postavljenog Hadži-Trifuna (u zrelom i stamenom tumačenju Dragana Bjelogrlića) da u isto vreme pod kakvom-takvom kontrolom drži svoju porodicu čije članove mami zov nadolazećih talasa zamašnije emancipacije u odnosu na ono što je nametnuto, kodirano, društveno uslovljeno, te isprepletane i nimalo jednostavne odnose sa i dalje prisutnom i okrutnom turskom okupatorskom vlašću, kao i brojnim poslovnim partnerima, uz ogromnu verovatnoću prožimanja ta tri tek nominalno zasebna skupa. Petrović na Nanovićevom očito mudrom i brižljivo utabanom dramaturškom tragu uspeva da pod rediteljskim uzdama drži sva ta tri kraka priče, uz tek ponešto nejasnoća po pitanju odnosa između aktera te ipak mnogoljudne društvene hronike (tako, recimo, nije najjasnija tačna pozicija lika koji tumači Vaja Dujović u čitavoj priči i u svom tom zamešateljstvu, a u izvesnoj meri je nedorečena povest o zlosrećnoj Anđi, Jovčinoj supruzi, koja mora u manastir, a u vrsnom izvođenju Milice Gojković, koja je, baš kao i u prvoj sezoni Senki nad Balkanom, jednom nedvosmisleno epizodnom liku uspela da udahne upečatljivu dozu vrhunski na ekran prenetog tragizma koji čini da gledaoci njen lik pojme i pamte kao znatno prominentniji u okviru celine nego što zaista jeste bio slučaj). S druge strane, ova Nečista krv je film koji – što, ako ćemo iskreno, i nije čest slučaj u našoj kinematografiji – jedan dijahronijski i osoben svet na veliko platno prenosi na uverljiv i uzbudljiv način, što samo dodatno potcrtava maestralnost Stankovićevog pripovedačkog dara i njegove konkretne proze i kada se u žižu stavi narečena univerzalnost, to i dalje preko potrebno oruđe kad god se pledira na kognitivne i emocionalne reakcije ciljanog gledateljstva.

Kao što je već naglašeno ranije u ovom prikazu, a što je bilo evidentno i Novakovićevoj Sofki i već pominjanoj Ciganki, Milutin Petrović u Nanovićevom doživljaju Stankovićevog prikaza života i dominantnih naravi na jugu Srbije u tim turobnim i surovim godinama, ponajpre vidi osnovu za pravljenje ovdašnje varijacije na datosti isterna, i u tome gotovo u potpunosti uspeva, znatno više i od, na primer, po tom pitanju takođe ambiciozne ali i poprilično promašene Prašine Milča Mančevskog. Na fonu dovoljno dinamične priče u kojoj će se naći mesta i za brojne preljube, smaknuće, čini se, beskrajni krug nasilja i odmazdi, kao i potrebe glavnog junaka da iznova i iznova dokaže pravo na ekskluzivnu tapiju na alfamužjačku odrešitost, a u atmosferi nadolazećih i neumitnih promena, gledaoci se susreću i sa silnim i dan danas lako razumljivim i prepoznatljivim porivima za makar bledim naznakama slobodnijeg i samim tim i smislenijeg života, što je najevidentnije u delu koji se tiče potresa u životima mlade udovice Tašane (u vrlo dobrom glumačkom izvođenju Anđele Jovanović), još više u domenu koji se tiče Cone (sigurna Katarina Radivojević), Hadži-Trifunove sestre, nepovratno odane pitanjima i izazovima puti, ali i svesne hipermaskulinizovanog ustrojstva sveta, a ponajviše u kraku o vlastitim nesnađenostima i preispitivanjima izmučenom vladici Mironu (u snažnoj i brižljivo promišljenoj glumačkoj kreaciji Dejana Bućina). Ova Nečista krv je, napomenimo i to, kostimografski i scenografski odličan film (što je zasluga Marine Vukasović-Medenice, odnosno, Milenka Jeremića), a valja istaći i da je snimateljski doprinos Erola Zubčevića sasvim dostatan i prikladan Petrovićevoj dinamičnoj rediteljskoj egzekuciji. Mimo pominjanih dramaturških iskliznuća i na par mesta ishitrenijeg i odveć prenaglašenog (a inače efektnog) muzičkog skora Aleksandra Ranđelovića, ovo je zreo i uspeo film, koji, uz sve već izneto, pokazuje i dostojanstven i odgovoran odnos prema tradiciji koje se prihvatio i koja, kao dar iz minulih dana, nema nikakvog konkretnog oruđa za samoodbranu, a kanda smo svesni kolika je šteta nekvalitetnim i brzopoteznim filmskim adaptacijama naneta Stevanu Sremcu, ključnom autoru srpskog građanskog romana. U tom pogledu, biće zanimljivo videti kako će se Petrovićeva Nečista krv pokazati tokom kino-distribucije i u interakciji sa bioskopskom publikom, ipak znatno različitom od one koja pohodi filmske festivale.

Sa potpuno oprečne stilske adrese nam stiže debitantski celovečernji film rediteljke Natalije Avramović, Prolećna pesma, premijerno prikazan na FEST-u, a, evo, nedavno, i na Paliću (u programu Paralele i sudari, viđenom za nekonvencionalnije filmske radove). Prolećna pesma jasno nosi i štambilj i beleg niskobudžetskog filma, ali ta opterećenja u zadovoljavajućoj meri i prevazilazi, te ovo ostvarenje, sa pričom o mladoj ženi, majci, očito nezreloj i u okovima, čini se, beskrajne prokrastinacije, možda i suštinski i polazno ne preterano dopadljivom liku, na kraju biva drčan arthaus film koji, pak, nasuprot preovlađujućem hladnom i pritajeno ciničnom tonu savremenih filmova tog soja, akcenat otvoreno stavlja na emocije i ostalo sa njima uvezano. U tom smislu, Natalija Avramović (i, naravno, ostatak autorske ekipe) zaslužuje pohvalu jer u eri tog sveprisutnog cinizma gledaocima nudi uvid u kinestetski dovoljno ubedljivo prikazan svet autodestruktivne i očito duboko nesnađene osobe, a sa čim ćemo se i mi kao gledaoci lako se identifikovati.

Neki delovi tu vape za razradom (deo koji se tiče nužno očiglednije veze između krunskog dela priče i pesničke zaostavštine Desanke Maksimović, što je naglašeno i u samom nazivu filma, a onda i deo koji se tiče proslave godišnjice mature, kao i dimenzija priče u čijem je fokusu odnos glavne junakinje sa majkom i bratom), dok, sa druge strane, Natalija Avramović u nekoliko navrata snažno poentira, a to je najevidentnije u kratkoj sceni na groblju, kao i u segmentu sa novim sandalama ili trenutku u kome se Petra u trenu prepadne iskrene i narastajuće bliskosti sa očigledno dobronamernim muškarcem koga je nedavno upoznala). Film je dobrim delom na plećima Mihaele Stamenković, koja je pokazala prilično i elegancije i zaumnosti u baratanju sa likom koji je od davnih dana već filmska tropa, a značajan doprinos sveukupno pozitivnom utisku ostvario je i direktor fotografije Dimitrije Joković, čija crno-bela slika svojom ekspresivnošću pokriva dobar deo budžetskih nedostatnosti. Da smo u Americi, Prolećna pesma bi bio efektan portfolio-rad, rad koji pokazuje trenutne mogućnosti ključnih autora; ovako, u ovdašnjem kinematografskom, prikazivačkom, ali i kinofilskom kontekstu, ovo delo Natalije Avramović jeste zanimljiv mali film kome svakako ima rezona pokloniti i pažnju i vreme.