Još jedan Čarls Bukovski premijerno na srpskom?! Hm, pamtim vremena kada su se njegove knjige ovde pojavljivale češće od albuma Džonija Štulića, ako tako nešto uopšte možete da zamislite. Zapravo, izlazile su ritmom tadašnjih revijalnih novina: svakog drugog četvrtka, ili tako nekako. Preko leta dvobroj, na povećanom broju strana, za iste pare. Ova euforija morala je, pre ili kasnije, rezultirati prezasićenjem, utoliko pre što ni stari dobri Henk nije više postizavao da napiše na engleskom sve ono što su ovdašnji izdavači bili spremni da promptno izdaju na srpskom.

O višegodišnjem opravdanom zamoru probirljivijih čitalačkih senzibiliteta "paradigmom Bukovski", ili barem njenim neumerenim javnim profanisanjem u vidu nekakve postmačističke utopije – za šta su prevashodno zaslužni površni mediji, pritupi bubuljičavi parakritičari za koje je njihov čika Bukovski odživeo/opisao sve njihove rašomonačke fantazije, perutave pubertetlije duboko u petoj "banci" života i ostale horde pogrešnih obožavalaca koji su se kleli u pravog čoveka iz pogrešnih razloga – na ovom sam istom mestu pisao povodom pojavljivanja novog prevoda knjige Palp, značajne (i) po tome što Čarls Bukovski u njoj u potpunosti odbacuje svoj manirizam, odvažno pod stare dane iskoračujući ka nečemu Novom: ništa socijala, ništa orgije i terevenke, nego čisto, takoreći postmodernističko poigravanje zakonitostima žanra, hard–boiled trilera u ovom slučaju. I dražesni hedonizam Teksta, ispisivan rukom starog majstora, čije se majstorstvo ne ogleda u zanatskom savršenstvu ili cizeliranom "akademizmu" bilo koje sorte, nego u sposobnosti da se svaki dostupni "materijal" ukroti i oblikuje po meri vlastite stvaralačke ličnosti, na način na koji to niko drugi ne može, jer je baš ta i takva mustra data samo jednom piscu, kao njegova nerazmenjiva poputbina za izlazak pred literarnog Svetog Petra…

Paralelno sa romanom Palp, u poslednjim godinama svog života, Bukovski je pisao obimnu zbirku pesama te Dnevnik 1991–1993 koji je sada dostupan i našoj publici (preveo Flavio Rigonat; L. O. M. Beograd 2002). Izdavač je, nažalost, popustio komercijalnom impulsu i ono što bi mogao biti prikladan podnaslov dnevničkog teksta promovisao u naslov, uskraćujući tako publiku za prekrasan originalni naziv knjige "The Captain is Out to Lunch and the Sailors Have Taken Over the Ship" (Kapetan je otišao na ručak i mornari su preuzeli brod). Hvala bogu, ozbiljnije zamerke ovom izdanju ovime su iscrpljene, i preostaju samo ruže: i srpski prevod je, bez nedostojnog cicijašenja, opremljen brojnim ilustracijama Roberta Kramba, najvećeg među velikim magovima herojskih vremena američkog andergraund stripa, a Krambovi prepoznatljivi crteži – kojima je raspusni tvorac Mačka Frica i jedan od autentičnih Dobrih Duhova Kalifornije odao posmrtni hommage svom spisateljskom duhovnom srodniku i saborcu po baruštinama kaubojsko-klerikalne i pogibeljnim džunglama korporativne Amerike – gotovo su ravnopravan sastojak ovog izdanja, umesno nadopunjujući rezignirane opservacije Bukovskog.

A upravo su rezignacija i sveprisutna benigna džangrizavost – benigna utoliko što Bukovski nije od onih koji bi bilo kada popustili prizemnoj aroganciji prema svojoj dvonožnoj sabraći ili pak nekakvom snobovskom impulsu, verovatno otuda što ih nije ni imao – ono čega ima ponajviše u ovim melanholičnim zapisima starog poštenjaka koji bez iluzija, ali i bez olake nadmenosti, sa "konjskom" dozom samoironije, posmatra otužni ljudski rod. Kad smo već kod konja, stari Bukovski uglavnom utucava svoje dane na hipodromu, kladeći se u manje-više sitne iznose i neretko se krsteći nad vlastitom besmislenom navikom zaludnog trošenja bezbrojnih sati među socijalnim marginalcima jedne neglamurozne, luzerske Amerike, ali u njoj istrajava jer ne ume da smisli ništa bolje: uostalom, zaključuje Pisac, lepše je gledati konje nego ljude… Ljudsko aktivno prisustvo, uz retke izuzetke, Bukovskom sve teže pada, a ovi ga sve više opsedaju: od reportera-morona preko televizijskih producenata do internacionalne kaste obožavalaca koji smišljaju najfantastičnije izgovore ne bi li mu se ušunjali u kuću, popili s njim neko piće i, uopšte, omirisali tu Magiju, stvorenu u njihovim glavama…

Kao što dane provodi uglavnom na trkama, noći Bukovski troši pred kompjuterom – tada još prilično novom igračkom za masovnu upotrebu, čijoj se praktičnosti Bukovski neskriveno divi, ne mogavši da prežali sve one sate i dane života utraćene na silna prekucavanja i ostala sizifovska zamlaćivanja iz mehaničke ere – i slušajući klasičnu muziku na radiju, pišući o tome koliko je zapravo jedino tada, u blaženoj izolaciji od ljudskog stada, uz pisanje i muziku-koja-izmiče-banalnosti, uistinu svoj, jedino tada onaj koji živi nešto što bi se moglo nazvati smislenom egzistencijom. I taj "intimni", lirsko-opservatorski Bukovski iz svojih poznih dana, iako uglavnom zadržava prepoznatljivu nonšalanciju, donekle je ipak jedan novi, dragi, do sada ne baš sasvim poznati Čarls B., suptilni oldtajmer i pripadnik jedne izumiruće plemenitaške škole, suštinski, fundamentalno, u korenu i "po defaultu" udaljen od svega što je fancy, izgubljen u Novoj Americi i Novom Svetu, ali bez roptanja na svoju izgubljenost, bez tračka želje da se "pronađe", nego naprotiv sa nepretencioznim sažaljenjem prema svetu koji će iza njega ostati… Taj je i takav Bukovski ono najvrednije otkriće ove knjige, jer se upravo ovaj i doima "jedino pravim": sve one Apokrifne Priče koje su se oko njega plele – u čemu ni on nije mogao biti nedužan – izgledaju više kao klopka za budale. U isto vreme, dnevnički zapisi Bukovskog vrve i razgaljujućim portretističko-anegdotalnim medaljonima, od kojih je posebno dražestan cinični odeljak o nadobudnim Pesnicima – najčešće notornim suklatama bez talenta – koje do duboko u sredovečnost izdržavaju njihove stare, prezrene majke. Zaista, ako postoji neki problem s masovnom pismenošću koju je donela tipografska, "gutenbergovska" kultura, onda je to ekstatično množenje šupljih i praznih mediokriteta koji o sebi misle kao o Hodajućim Spomenicima, a izostanak "spoljnih" priznanja i odjeka u toj ih veri samo učvršćuje…

Ako je Dnevnik 1991–1993 uistinu poslednje delo iz njegove zaostavštine – što se nikad ne zna, krčmljenje nedopečenih pokojnikovih dela važna je grana izdavačke industrije današnjice – onda bolje tačke na jedan opus teško da je moglo i biti. Dok su se neki drugi linjali, Bukovski je gazeći sve dublje u starost i ostavivši iza sebe sve svoje "najčuvenije" knjige bivao sve bolji. A onima koji radije grebuckaju po površini uvek ostaje da se rajcaju na njegove "pokvarenjačke" eskapade.