Poslednjih dana prošlog decembra, ministar Vladan Vukosavljević je izjavio da će, kako očekuje, Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine biti usvojena u ovoj godini. Po prethodnim najavama, Strategija je već trebalo da se primenjuje. Ima se utisak da se malo ko sekira zbog ovog kašnjenja zato što, sudeći po Nacrtu strategije i po primedbama koje su tokom javne rasprave upućene ovom predlogu razvoja kulture u narednih deset godina (sad već devet), nekih konkretnijih poboljšanja u odnosu na sadašnju situaciju neće biti. O toj većini, a na primeru malih izdavača, govorimo u ovom tekstu.

Ciljevi i mere Nacrta koji se u okviru plana razvoja savremenog stvaralaštva odnose na književnost, izdavaštvo i bibliotečko-informativnu delatnost, usmereni su na podršku dugoročnim i enciklopedijskim projektima, unapređenje nabavne politike knjiga za biblioteke, i poboljšanje standarda u izdavačkoj delatnosti. Iako nisu apostrofirani ni u jednoj navedenoj meri (a pobrojane su na dve strane Nacrta), mali izdavači pretpostavljaju da se neke odnose i na njih. Po redosledu kako su navedene u Nacrtu, to bi bile: popularizacija čitalaštva i izdavačke produkcije u javnosti, podsticaj književnim manifestacijama i nagradama od ugleda u stručnoj i široj javnosti na kojima imaju šansu i njihova izdanja, unapređenje sistema otkupa knjiga za biblioteke na svim nivoima, razvijanje čitalačkih potreba kod dece i mladih što je naročito važno malim izdavačima koji objavljuju knjige za decu, podsticanje izdavača na umrežavanje radi dugoročnog planiranja izdavačkih projekata većeg obima, i unapređenje i afirmaciju profesionalnih standarda u izdavačkoj delatnosti.

Poslednju meru u navedenom nizu, profesionalni standard, slažu se mali izdavači, uvek treba unapređivati, s tim što taj zahtev oni sami sebi već postavljaju od prvog dana ne bi li poboljšali svoj položaj na tržištu. "Mi smo od početka bili usmereni ka negovanju izdavaštva koje je u estetskom smislu nesporno", priča za "Vreme" Saša Radonjić, suvlasnik i urednik izdavačke kuće Solaris iz Novog Sada. "Inicijalno, imali smo tri edicije: Biblioteku svetske fantastike, u kojoj smo objavljivali dela Velsa, Birsa, Londona, Hesea i drugih, zatim Biblioteku srpske fantastike sa delima Dragutina Ilića, Momčila Nastasijevića i Borislava Pekića, te biblioteku CULT sa delima svetskih pisaca poput Tolkina, Bucatija, Harmsa, Tvena, Darela i Egziperija." Kako su svoju idealnu publiku videli u čitaocima fantastike, kaže Saša Radonjić, rezervisali su prava na izdavanje knjiga Dena Brauna još pre nego što je stekao svetsku popularnost. "Dena Brauna izdajemo već dvanaest godina. Sedam njegovih romana koje smo objavili, naš su najveći komercijalni uspeh. Upravo zahvaljujući velikim tiražima Den Braunovih knjiga, uspeli smo da realizujemo neke manje profitabilne ali dragocene projekte – na primer Izabrana dela Borislava Pekića, na šta smo posebno ponosni."

U Heliksu iz Smedereva razmišljaju na sličan način. Osnivač i urednik ove kuće Bojan Stojanović kaže da iako su od prvog dana insistirali na kvalitetu, "u jednom trenutku je postalo jasno da moramo da pronađemo to nešto što bi nam poslužilo kao stub. Stoga smo pre nekoliko godina pokrenuli ediciju dela dobitnika Evropske nagrade za književnost. Tako smo uspeli da uz podršku evropskih fondova uspostavimo kontinuitet u izdavanju nečeg kvalitetnog, i da steknemo preduslov da konkurišemo za sufinansiranje Ministarstva projekata koji su podržani od EU fondova." Međutim, kaže Bojan Stojanović, bez obzira na uspešnost ovog projekta, Heliks nije pošteđen borbe za poziciju na tržištu. "Prosečno objavljujemo desetak knjiga godišnje u tiražu od oko 1000 primeraka. To se u domaćem izdavaštvu smatra solidnim uspehom, ali, objektivno, to nije broj knjiga koji izdavaču obezbeđuje stabilan rad."

Mlada beogradska kuća Areté, navodi njena urednica Nina Gugleta, "trudi se da ponudi interesantne i kvalitetne knjige stranih i domaćih autora, da izdanja budu i vizualno autentična, kao i da klasičnu književnost objavljuje u novom prevodu. Ne postoji ustaljena šema po kojoj biramo knjige, osim što nameravamo da svake godine objavimo knjigu pobednika konkursa kuće Areté na kome učestvuju prozni pisci, pesnici i dramaturzi."

U situaciji kad biblioteke nemaju novac za ulaganje u kupovinu knjiga, godišnji otkup Ministarstva kulture je izdavačima važan, često i najvažniji godišnji prihod bez obzira na njegovu visinu. Otud je razumljivo zašto izdavače, posebno male, izuzetno zanima stavka u Nacrtu strategije o otkupu knjiga koja predviđa unapređenje sistema otkupa "na svim nivoima", bez obzira što nije precizirano na koji će način ovo biti sprovedeno. Saša Radonjić iz Solarisa navodi da kvalitet knjige nije garancija da će je Ministarstvo otkupiti. "Pre nekoliko godina su Sabrana dela Jovana Sterije Popovića, koja su od ogromnog značaja za domaću kulturu i koja nisu postojala do 2015. godine, na otkupu izuzetno loše prošla. Međutim, nekima od nas postalo je lakše otkako je uvedena oznaka za knjige koje su biblioteke u obavezi da imaju. Ali, to je tek mali korak napred."

Između dva otkupa izdavači i autori se dovijaju kako da sami prodaju knjige, odnosno kako da ih što bolje izreklamiraju, u čemu bi im Nacrtom strategije najavljena namera popularisanja čitalaštva i izdavačke produkcije u javnosti dobro došla. "Najviše se oslanjamo na onlajn prodaju i društvene mreže", kaže Bojan Stojanović i dodaje da nedostaje nacionalno telo ili nezavisni lanac knjižara koji bi obezbedio ravnopravniju zastupljenost izdavača na tržištu. Stojanović ističe da srpski izdavači još uvek nemaju pristup velikim lancima za prodaju knjiga kao što je Amazon, pa su svedeni na granice domaćeg tržišta. "Troškovi distribucije u zemlje regiona su veliki", nadovezuje se Saša Radonjić. Danilo Lučić, autor i jedan od urednika Kontrast izdavaštva, kaže da su "u skladu sa duhom vremena, knjige pronašle najkraći i najjeftiniji put do čitalaca – preko Fejsbuka. U manjoj meri, prodaja se dešava na promocijama i književnim večerima, naročito manje komercijalni žanrovi poput poezije." Nina Gugleta iz kuće Areté smatra da "se o knjigama malih izdavača ipak više govori na osnovu njihovog kvaliteta, a ne reklame", pogotovo što su "i reklamni i medijski prostor jedna od tačaka spoticanja".

I nedovoljna prisutnost u knjižarama je tačka spoticanja za male izdavače, po mnogima od njih najveća, odmah posle kupovne moći i opšte čitanosti. U Nacrtu strategije razvoja kulture Srbije knjižare nisu ni pomenute. Kao ni slabo razvijena distribucija unutar knjižarske mreže, subvencije za knjižare, ili ostale stavke u vezi s knjižarama. Sve bi to bio dobar podsticaj za ostvarenje opšteg cilja postavljenog u odeljku 3.2.1. Nacrta strategije razvoja kulture Srbije, koji glasi: "stvaranje podsticajnog ambijenta za književnu (književnoumetničku, naučnu, prevodilačku) delatnost, kao i osiguranje uslova za stabilno funkcionisanje programski različitih izdavača, a sve zarad zadovoljenja i razvoja potreba i navika čitalačke publike".

Autorova priča; foto: rade kovač

Život i probleme malih izdavača žive i njihovi autori. Milan Mađarev, teatrolog, reditelj i pedagog, autor je tri knjige u izdanju malih izdavača: Kreativnu dramu u Škozorištu je objavio Most Art iz Zemuna, Teatar pokreta Jožefa Nađa Pozorišni muzej Vojvodine, i nedavno Priče – Narodna biblioteka Novi Bečej i Banatski kulturni centar Novo Miloševo. Milan Mađarev kaže da "kada autor razgovara sa velikim izdavačem o objavljivanju knjige to podseća na putnika koji hoće da uskoči u voz u pokretu van stanice. U slučaju da se putnik-autor nekim čudom ukrca, dobija optimističku informaciju da bi njegova knjiga mogla da bude objavljena relativno brzo, za godinu-dve, ako ne dođe do nepredviđenih okolnosti. Naravno, svaki autor veruje da izdavačka kuća i čitaoci čekaju baš na njegovu knjigu i da se bar jednom može načiniti presedan."

Mađarev kaže da je rukopis njegove prve knjige Kreativna drama u Škozorištu "bio na čitanju kod dva izdavača pre nego što je Dragan Stojković iz Most Arta rekao da je zainteresovan da je objavi. Za Stojkovića je izazov da objavljuje knjige koje drugi izdavači neće ili se ne usuđuju. Kreativna drama u Škozorištu je imala i komercijalni potencijal jer se bavila oblašću koja ni u teorijskom smislu ni kao knjiga u to vreme nije postojala." U razgovoru oko izdavanja knjige sa malim izdavačem autor se oseća prijatnije jer je razgovor mnogo konkretniji, kaže Mađarev, a ako se dogodi da knjiga izađe iz štampe i dobije koliko-toliki pozitivan odjek, lakše je i autoru i izdavačkim kućama jer je finansijski rizik srazmerno manji. "U moderno doba postoji potreba da se sve meri po principu veće, lepše, bolje, vidljivije. Naslovne strane knjiga u knjižarama izgledaju upravo tako i upravo zato sve izgledaju isto, čime mogu samo da odbiju ljubitelja knjiga. Verujem da knjiga traži čitaoca kao što on traži nju. Sem toga, kao poststrukturalista, verujem da je svaki čitalac ujedno i koautor knjige i da o tome treba voditi računa prilikom pisanja. Kao čitaocu smeta mi pozicija onih autora koji se od prve do poslednje strane trude da pokažu da je sve u njihovoj knjizi pod kontrolom. Kao autor, zalažem se za saradnju sa čitaocem čije mišljenje o knjizi je važno da bih bolje razumevao različite nivoe onoga šta sam napisao."

Zahvaljujući kontaktima koje je stekao kao pozorišni kritičar i teatrolog, priča Mađarev, bio je u mogućnosti da organizuje promocije svojih knjiga. Na promociji knjige Teatar pokreta Jožefa Nađa u Nišu dogodilo se da festival nije mogao da pokrije troškove učešća uvodničara. "Zbog toga sam napravio sledeći performans: igrao sam naizmenično ulogu uvodničara i sebe kao autora. Da bih još više relativizovao klasičan pristup promociji, uključio sam i publiku stvarajući interaktivnu radionicu na temu knjige. Ovaj slučaj me je naučio da se promocija može održati čak i onda kada ne postoje ni minimalni uslovi za njeno održavanje. Takođe, promocije knjiga mogu da postanu prostor multimedijalnog istraživanja. U prvom delu promocije mog mozaik romana Priče u Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi, Radovan Vlahović, jedan od izdavača, i ja predstavili smo knjigu, dok su u drugom delu članovi Impro studija, koji vodim već deset godina, uprizorili tri priče iz knjige uz primenu elemenata impro teatra, pa se tako, u svesti publike, knjiga pretočila u teatar."

foto: rade kovač