Kultura
Serije
Zašto je istina isplativija od laži?
"Diplomatkinja" se, uprkos nešto lakšim tonovima ne sasvim karakterističnim za žanr političke serije, sasvim lepo može upisati na ovu listu
<i>The Diplomat</i>,
kreator Debora Kan, uloge: Keri Rasel,
Rufus Sjuel; Netflix 2023.
Ako su Borgen (2010– 2022) i Kula od karata (1990– 2022 i 2013– 2018) sada već klasične političke serije – a dalo bi se tu još štošta iskopati (Gospođa Amerika /2020/, recimo, Naši momci /2019/, Roadkill /2020/) – Diplomatkinja se, uprkos nešto lakšim tonovima ne sasvim karakterističnim za žanr, sasvim lepo može upisati na ovu listu. Dinamična i duhovita, serija će razgaliti radoznalog gledaoca jer je naprosto inteligentna. Velika doza samorefleksije daje joj na uverljivosti (“Mi ne ubijamo ljude”, kaže ozbiljno britanski ministar inostranih poslova. “Ni mi”, reaguje američka ambasadorka u Londonu, pa posle odgovarajuće pauze doda, “sve dok to ne uradimo”), a uprkos tome što se radnja odvija danas, usred ruskog napada na Ukrajinu – što je činjenica koja se bez zadrške koristi u seriji – usredsređenost na ideju ne dopušta olaku propagandu, te je scena pregovora s ruskim ambasadorom u Londonu upravo antologijska.
Ali krenimo redom.
U prvoj sceni strahovita eksplozija pogađa britanski nosač aviona u Persijskom zalivu, strada 41 mornar, nakon čega sledi potraga za počiniocima, ali, za dobrodošlu promenu, u lov na negativce ne kreću mišićavi i istetovirani momci opremljeni puškama i noževima, nego visokorangirani političari, računajući britanskog premijera i američkog predsednika, te ministre inostranih poslova i, uopšte, političko-obaveštajni krem. Usred svega toga, u oku oluje takorekuć, nalazi se novopostavljena ambasadorka SAD u Londonu Kejt Vajler. Kejt ima političkog iskustva, inteligentna je i nekonvencionalna, ali ima i slavnog muža koji bi sada, zarad nje i njene karijere, morao da se skloni sa svetlosti reflektora i pozornicu prepusti njoj. Drugim rečima, uvaženi bi političar i (bivši) ambasador Hal Vajler morao da uđe u ulogu prve dame i skromno, sa ambasadorskim suprugama, priča o vremenu, deci i humanitarnim akcijama, dok njegova supruga rešava svetska pitanja. Što je problem. Jer, najpre, Hal Vajler je muškarac (što je nedostatak već samo po sebi), drugo, on voli svoju ženu i samo s njom može da vodi ljubav, a kad već stvar stoji tako, onda je prirodno što želi i da joj pomogne, a sa svojim ogromnim iskustvom i još “ogromnijim” vezama širom sveta on to i može i ume. Jedino što ona to ne želi. Dodatni problem je i to što se oni upravo razvode. Da stvar bude gora, usred žestoke krize koja bi mogla da dovede do rata s Iranom ili Rusijom, Kejt dobija ponudu koja se ne može odbiti, pri čemu njenom mužu, uza sve to, ne pada na pamet da se odrekne političkih ambicija (muškarac, kao što rekosmo). Uz njih dvoje, koji su krajnje upečatljivi likovi, pojavljuju se privlačni britanski ministar inostranih poslova, britanski premijer koji ne ostavlja baš prelep utisak, američki predsednik koji ima previše godina za posao kojim se bavi, te pomoćna svita koja vodi računa o tome da se ambasadorka fizički i psihički održi na okupu (lični sekretar, službenica iz obaveštajne službe, modni konsultant…). Dakle, svi pobednički elementi, računajući i odličan humor, stavljeni su u smesu, te je još bilo potrebno pronaći pravu meru koju su, recimo to bez okolišanja, tvorci serije i pronašli. Iako se zapleti događaju na najvišoj političkoj ravni, što je veoma klizav teren, sa sve činjenicama koje određuju upravo sadašnji trenutak, autorima se ni u jednoj sceni nije omaklo da prevrše meru, da upadnu u neumesnost, čak ni u epizodi kada se Kejt razjari i svom snagom, fizički, nasrne na muža. Dok osoblje zaduženo za ambasadorkinu bezbednost posmatra obračun supružnika i neodlučno razmatra mogućnost da interveniše, jedan od njih će primetiti da možda i nije potrebno da se umešaju pošto “gospođi, izgleda, dobro ide”. Razume se da će čistuncima zasmetati to što ispada da u britanskoj politici nižerangirani američki političari – a ambasador je tek proceduralna figura koja nema preveliku faktičku moć u zemlji poput Velike Britanije – igraju važnu ulogu, ali to ispadanje iz zgloba stvarnosti nužan je ustupak priči i njenoj logici.
Ako se odmaknemo od glavne priče – potraga za nalogodavcima napada na britanski nosač aviona – dobijamo vrlo zanimljiv opis funkcionisanja različitih političkih struktura, odnosno funkcionisanja formalnih i neformalnih odnosa na skali od najviših predstavnika vlasti do obaveštajaca-operativaca. No, ako se od američke strane i očekuje neposrednost, bez preteranih ceremonija i okolišnog govora (svi Amerikanci psuju kao kočijaši), Britanci su, opet prema očekivanjima, formalniji i suzdržaniji, ali njihova suzdržanost nekako smekšava pred neposrednom i vrlo energičnom američkom ambasadorkom. No, još jedan momenat je upravo od presudnog značaja za razumevanje demokratskog poretka. Ako nije teško zamisliti kako laskavci lažu Putina (jer on ih je sam izabrao upravo zbog toga što su poslušni i tako se lepo ulizuju), pa ovaj pokrene rat oslanjajući se na loše ili lažne podatke, u Diplomatkinji se vidi zbog čega je, čak i kada hoće da lažu, akterima u demokratskom poretku teško da to urade jer, jednostavno, toliko je sve uvezano, toliko ima kontrolnih instanci, da laž mnogo teže prolazi. Zbog toga su akteri vrlo često prinuđeni na brutalnu istinu. Nije ovde, naravno, reč ni o kakvoj dobroj volji, još manje o dobrim ljudima, nego o ravnoteži moći, o proceni da li se laž isplati u situaciji kada oni koji te kontrolišu jedva čekaju da se oklizneš kako bi došli na tvoje mesto. U takvoj raspodeli uglavnom je lakše govoriti istinu nego lagati. No, šta ako lažu upravo oni koji imaju naviše moći i koje nije lako kontrolisati? Upravo o tome i govori serija Diplomatkinja.
kreator Debora Kan, uloge: Keri Rasel,
Rufus Sjuel; Netflix 2023.
Ako su Borgen (2010– 2022) i Kula od karata (1990– 2022 i 2013– 2018) sada već klasične političke serije – a dalo bi se tu još štošta iskopati (Gospođa Amerika /2020/, recimo, Naši momci /2019/, Roadkill /2020/) – Diplomatkinja se, uprkos nešto lakšim tonovima ne sasvim karakterističnim za žanr, sasvim lepo može upisati na ovu listu. Dinamična i duhovita, serija će razgaliti radoznalog gledaoca jer je naprosto inteligentna. Velika doza samorefleksije daje joj na uverljivosti (“Mi ne ubijamo ljude”, kaže ozbiljno britanski ministar inostranih poslova. “Ni mi”, reaguje američka ambasadorka u Londonu, pa posle odgovarajuće pauze doda, “sve dok to ne uradimo”), a uprkos tome što se radnja odvija danas, usred ruskog napada na Ukrajinu – što je činjenica koja se bez zadrške koristi u seriji – usredsređenost na ideju ne dopušta olaku propagandu, te je scena pregovora s ruskim ambasadorom u Londonu upravo antologijska.
Ali krenimo redom.
U prvoj sceni strahovita eksplozija pogađa britanski nosač aviona u Persijskom zalivu, strada 41 mornar, nakon čega sledi potraga za počiniocima, ali, za dobrodošlu promenu, u lov na negativce ne kreću mišićavi i istetovirani momci opremljeni puškama i noževima, nego visokorangirani političari, računajući britanskog premijera i američkog predsednika, te ministre inostranih poslova i, uopšte, političko-obaveštajni krem. Usred svega toga, u oku oluje takorekuć, nalazi se novopostavljena ambasadorka SAD u Londonu Kejt Vajler. Kejt ima političkog iskustva, inteligentna je i nekonvencionalna, ali ima i slavnog muža koji bi sada, zarad nje i njene karijere, morao da se skloni sa svetlosti reflektora i pozornicu prepusti njoj. Drugim rečima, uvaženi bi političar i (bivši) ambasador Hal Vajler morao da uđe u ulogu prve dame i skromno, sa ambasadorskim suprugama, priča o vremenu, deci i humanitarnim akcijama, dok njegova supruga rešava svetska pitanja. Što je problem. Jer, najpre, Hal Vajler je muškarac (što je nedostatak već samo po sebi), drugo, on voli svoju ženu i samo s njom može da vodi ljubav, a kad već stvar stoji tako, onda je prirodno što želi i da joj pomogne, a sa svojim ogromnim iskustvom i još “ogromnijim” vezama širom sveta on to i može i ume. Jedino što ona to ne želi. Dodatni problem je i to što se oni upravo razvode. Da stvar bude gora, usred žestoke krize koja bi mogla da dovede do rata s Iranom ili Rusijom, Kejt dobija ponudu koja se ne može odbiti, pri čemu njenom mužu, uza sve to, ne pada na pamet da se odrekne političkih ambicija (muškarac, kao što rekosmo). Uz njih dvoje, koji su krajnje upečatljivi likovi, pojavljuju se privlačni britanski ministar inostranih poslova, britanski premijer koji ne ostavlja baš prelep utisak, američki predsednik koji ima previše godina za posao kojim se bavi, te pomoćna svita koja vodi računa o tome da se ambasadorka fizički i psihički održi na okupu (lični sekretar, službenica iz obaveštajne službe, modni konsultant…). Dakle, svi pobednički elementi, računajući i odličan humor, stavljeni su u smesu, te je još bilo potrebno pronaći pravu meru koju su, recimo to bez okolišanja, tvorci serije i pronašli. Iako se zapleti događaju na najvišoj političkoj ravni, što je veoma klizav teren, sa sve činjenicama koje određuju upravo sadašnji trenutak, autorima se ni u jednoj sceni nije omaklo da prevrše meru, da upadnu u neumesnost, čak ni u epizodi kada se Kejt razjari i svom snagom, fizički, nasrne na muža. Dok osoblje zaduženo za ambasadorkinu bezbednost posmatra obračun supružnika i neodlučno razmatra mogućnost da interveniše, jedan od njih će primetiti da možda i nije potrebno da se umešaju pošto “gospođi, izgleda, dobro ide”. Razume se da će čistuncima zasmetati to što ispada da u britanskoj politici nižerangirani američki političari – a ambasador je tek proceduralna figura koja nema preveliku faktičku moć u zemlji poput Velike Britanije – igraju važnu ulogu, ali to ispadanje iz zgloba stvarnosti nužan je ustupak priči i njenoj logici.
Ako se odmaknemo od glavne priče – potraga za nalogodavcima napada na britanski nosač aviona – dobijamo vrlo zanimljiv opis funkcionisanja različitih političkih struktura, odnosno funkcionisanja formalnih i neformalnih odnosa na skali od najviših predstavnika vlasti do obaveštajaca-operativaca. No, ako se od američke strane i očekuje neposrednost, bez preteranih ceremonija i okolišnog govora (svi Amerikanci psuju kao kočijaši), Britanci su, opet prema očekivanjima, formalniji i suzdržaniji, ali njihova suzdržanost nekako smekšava pred neposrednom i vrlo energičnom američkom ambasadorkom. No, još jedan momenat je upravo od presudnog značaja za razumevanje demokratskog poretka. Ako nije teško zamisliti kako laskavci lažu Putina (jer on ih je sam izabrao upravo zbog toga što su poslušni i tako se lepo ulizuju), pa ovaj pokrene rat oslanjajući se na loše ili lažne podatke, u Diplomatkinji se vidi zbog čega je, čak i kada hoće da lažu, akterima u demokratskom poretku teško da to urade jer, jednostavno, toliko je sve uvezano, toliko ima kontrolnih instanci, da laž mnogo teže prolazi. Zbog toga su akteri vrlo često prinuđeni na brutalnu istinu. Nije ovde, naravno, reč ni o kakvoj dobroj volji, još manje o dobrim ljudima, nego o ravnoteži moći, o proceni da li se laž isplati u situaciji kada oni koji te kontrolišu jedva čekaju da se oklizneš kako bi došli na tvoje mesto. U takvoj raspodeli uglavnom je lakše govoriti istinu nego lagati. No, šta ako lažu upravo oni koji imaju naviše moći i koje nije lako kontrolisati? Upravo o tome i govori serija Diplomatkinja.
