Najpre bi valjalo skrenuti pažnju na jednu od okorelijih predrasuda kada je o filozofiji reč: ne, nije reč o apstraktnoj disciplini koja sa stvarnošću ne održava dobre odnose, već obrnuto: samo ona filozofija koja je najdublje uronjena u stvarnost, samo ona filozofija koja je, kako je to primetio jedan od najvećih (Hegel), “svoje vreme zahvaćeno mislima”, samo ta i takva filozofija zaslužuje to ime. Nijedan veliki filozof nije apstraktan, nije, dakle, izdvojen iz stvarnosti – apstrahovati znači izdvojiti – već je konkretan da konkretniji ne može biti: konkretan znači celovit, znači onaj ko vodi računa o celini a ne stvarima izdvojenim (apstraktnim). Uostalom, englesko concrete, “beton”, vodi poreklo od latinskog concretus (“kompaktno”, “zgusnuto”), concrescere, ono što zajedno raste s nečim drugim i čini čvrstu celinu. Kao beton kad se stvrdnjava. Utoliko ni Imanuel Kant, pisac remek dela Kritika čistog uma, nije drugačiji: poreklo njegove filozofije u samom je jezgru stvarnosti.

Naslov Milićeve knjige Kritika srpskog uma, naravno, poigrava se naslovom slavne Kantove knjige i, kao svojevrsni odjek, ponavlja igru bosanskog teoretičara Tarika Haverića Kritika bosanskog uma. Ogled o jednom historijski fiksiranom mentalitetu (iz 2016. godine). No, ovde nije reč o pukom poigravanju naslovom knjige, već o sasvim ozbiljnom poduhvatu (jer igra mora biti ozbiljna da bi bila igra): Kant je, naime, vrhunski mislilac doba prosvećenosti i jedan od stubova modernog doba, pa čitati Kanta kao obaveznu lektiru znači postaviti pitanje o tome ko smo mi danas kao kolektivitet – mi koji živimo u okviru državne zajednice s imenom Srbija – te zašto se koprcamo u žitkoj masi neprijatnog mirisa sve verujući da smo okupani parfemom? A nismo. Ovde sve smrdi. Kantov poduhvat sažet u tri velike knjige – Kritika čistog uma, Kritika praktičkog uma i Kritika moći suđenja – nije drugo do filozofija slobode koja odgovara na pitanje šta je čovek i da li je on slobodno biće, odnosno koje pretpostavke valja ostvariti da bi se živelo u slobodnoj političkoj zajednici. U prva dva poglavlja svoje knjige Novica Milić suočava se s Kantovom filozofijom pokazujući, kako se to kaže, njen epohalni značaj, odnosno zašto je nama sada i ovde Kant uopšte potreban. No, ako nije teško shvatiti zašto je nama potreban Kant, mnogo je teže odgovoriti na ono o čemu Milić piše u narednim poglavljima: zbog čega se u Srbalja primilo malo toga od onoga o čemu Kant piše? Kako se čitavom jednom narodu dogodilo da tako uspešno promaši sve epohalne raskrsnice i čvorove – ili, ako do njih nekako i stigne, kako to da je nepogrešivo birao pogrešne pravce i smerove – da bi se, eto, danas obreo na dnu civilizacijskog kazana, sav ispolivan sopstvenim fekalijama? Ako su prethodni redovi malo odveć neprijatni tankoćutnom uhu, dodali bismo da nas je upravo Kant poučio kako je sloboda vrlo zahtevna jedna stvar, te da slobodan čovek – kao i slobodna, suverena zajednica – mora moći da preuzme odgovornost za čitav sopstveni život, a to znači ne samo za stvari dobre i lepe, već i za stvari loše i gadne. Ne samo za dobro, već i za zlo. Inače nije slobodan. Inače za tu i takvu zajednicu nema mesta u svetu koji je oblikovala civilizacija, za onu zajednicu koja pronalazi opravdanja za sopstvene neuspehe i sopstvenu bedu, umesto da se, kako preporučuje Kant, suoči sa sobom. (No, ako nema mesta u civilizaciji, na dnu kloake ga, kako vidimo, ima sasvim dovoljno.)

Treće poglavlje Milićeve knjige nosi podnaslov “Zakon” i posvećeno je jednom vrlo namerno zaboravljenom pravniku s ovih prostora, Boži Grujoviću, rođenom krajem osamnestog veka u Rumi, čoveku koji se vrlo temeljno obrazovao po pustoj Evropi, da bi se na ove prostore vratio kada je trebalo i da bi na osnivačkom zasedanju Praviteljstvujuščeg sovjeta ponudio prvi ustavni dokument nove Srbije. U tom dragocenom i uopšte neopširnom dokumentu – jer Ustav ne bi smeo biti dug pošto je reč o principima na kojima počiva politička zajednica – Grujović se, da skratimo, založio za vladavinu zakona, a ne vladarsku samovolju: “Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (…) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom”. Ni Kant ovo ne bi bolje formulisao. Razume se, predlog je glatko odbijen, a Novica Milić vrlo pomno analizira Grujovićev papir, prilike u tadašnjoj Srbiji, te posledice ovakve odluke.

Četvrto poglavlje posvećeno je Dositeju Obradoviću, još jednom od zloglasnih Evropejaca. Ako prethodno poglavlje Milićeve knjige odgovara Kantovoj Kritici čistog uma, ovo odgovara Kritici praktičkog uma, odnosno reč je o tome da je Dositej pokušao u Srbiji da instalira zdrav razum kao vodilju za praktičan život, ali je prošao, otprilike, kao i Grujović sa svojim teorijskim umom. Sledeće poglavlje koje odgovara Kantovoj trećoj Kritici bavi se slučajem Vuka Karadžića kao antipoda Grujoviću i Obradoviću, odnosno kao raskrsnici na kojoj Srbija vrlo sigurno i bez naročitog oklevanja kreće pogrešnim putem ka samomitologizaciji i, kako stvari stoje, konačnoj propasti.

Veoma bi pogrešno bilo ovaj Milićev poduhvat smatrati još jednim manje ili više (ne)uspešnim pokušajem istorijskog samorazumevanja. Milić se, naime, bavi pojmovnom analizom, a istoriografski materijal služi da bi se ocrtao kontekst tumačenja, te ukazalo na istorijske petlje za koje se pojmovi kače. Utoliko je ovo jedan od retkih i, zašto da ne, retko uspešnih filozofskih pokušaja da se odgovori na pitanje ko smo mi danas i zašto nam ide tako loše.