Postade mi jasno da ono što živi ne mora sa sobom imati i dušu. I da nešto može imati dušu čak i ako nije živo. A te snežne i jezive noći, jedna mala devojčica rodila je jednom šporetu dušu.

Živa je istina: kada si pop zvezda, možeš nadrndati bilo šta, ili čak ništa, nazvati to knjigom i biti siguran da će se prodavati – to jest, bar neko vreme… Česti zlosrećni pokušaji – globalni i lokalni – onih koji inače pevaju i sviraju, da se dokažu kao pisci, svakog iskusnijeg čitaoca čine unapred podozrivim prema štivu ovakvog porekla. Nije zato zameriti nekome ko sa takvom merom opreza pristupa i romanu Marka Šelića, do sada poznatog jedino kao Marčelo, momka kojem inače polazi za rukom i glavom nešto što se već činilo gotovo nemogućim: da u kontinuitetu stvara inteligentnu i poštenu hip-hop liriku na srpskom: ništa teletina i tako to, ništa udvaranje kriminogenoj, huliganizovanoj i ostaloj stoci, ništa kulovsko frajerisanje i džulovsko desničarenje, ništa geng-beng i ostali "blokovski" mambo-džambo. Samo prikladno termički obrađena krtina turobne nam društvene stvarnosti.

Kažem, oprez je prirodan, no srećom u ovom slučaju i suvišan. Marko Šelić svojim prvencem ne eksploatiše Marčela kao sopstvenu tvorevinu i alter ego, tako pogodan za brčkanje u opštim mestima jedne žešće izanđale pop-mitologije (znate već ono: naš junak ide na turneje, odvaja ribe, ludo se provodi kroteći opasne poroke, te usput, blago nama, spontano filozofira…), nego se od njega preventivno odmiče, razložno tražeći "novo" autorsko ime za (publici) novo izražajno sredstvo. Utoliko ni roman-prvenac Zajedno sami (Vega media, Novi Sad 2008) ne deluje kao Marčelovo "proširenje područja borbe", nego pre kao Šelićevo strateško otvaranje jednog sasvim novog fronta. Sa kojeg mladi pisac teško da će tek tako da odstupi.

Zajedno sami roman je smešten ponajvećma u limbu između Ovog i Onog sveta, u onom hipu u kojem – po jednoj uvreženoj predstavi, jer Mi Živi volimo to tako nekako da zamišljamo – čovek "svodi račune", u kojem mu se – kako Šelić ironično prikazuje kroz urnebesno uvodno poglavlje – "odvrti film života". Njegov je glavni junak i rezoner Radoje Bakrač jedan tipični mlađi beogradski everyman sadašnjice, ni po čemu, reklo bi se, vidno različit od tolikih drugih. Bakračeva je svakodnevnica uobičajeni miks rintanja i… hm, polupraznog vremena između dva rintanja. Svakoga se dana Bakrač klati u gradskom prevozu, i moglo bi to tako da potraje još decenijama da mu se u nekom trenutku nije dogodio maler: pravo iz dremljivih snova živoga čoveka, on upada ("posredstvom" saobraćajne nesreće) u zaumni svet mrtvih, a nesmirenih, onih koji se takođe, gle, jednim autobusom prevoze od sveta živih ka Onom Tamo. Dobro, dešava se, ima toga; samo, Bakraču i društvu se pokvari autobus, onaj metafizički, i tako se oni malko zaglave u limbu između svetova – šta kažete na to?! Nepredviđeni zastoj na jednosmernoj ontološkoj trasi… Tjah, nije ni Tamo Gore sve baš besprekorno organizovano, daleko od toga, i fantastičko-satirički Šelićev nerv neće se suzdržati da malo ne "proanalizira" birokratske mehanizme kako Gornjeg, tako bogme i onog Donjeg sveta, kao i moguće neprijatne greške u dodeljivanju i "sprovođenju" naših sudbina: šta ako neki šrafčić u Velikom Knjigovodstvu zariba, pa tuđom greškom & nepažnjom fasujete sudbinu koja je trebalo da pripadne nekome drugom?

Ono možda izgleda i komplikovano i pretenciozno, ali nije. Šelić je zapravo u svoj autobus smestio galeriju junaka koji reprezentuju neke opšteljudske tipove ličnosti, mada snažno obojene lokalnim, srpskim koloritom, i onda ih samo pustio da se ponašaju, a on stao sa strane i meraklijski merkao šta će da se desi… Tu su, u tom magic busu, nakrcani i "urbani" i ruralni, i stari i mladi, i tamnoputi i beli, i marginalci i ljudi od vlasti, i svetovni i crkveni, svi oni koji svakako promiču scenama naših života. To nužno budi izvesne reminiscencije na davni Kovačevićev Sabirni centar, no ovom su čitaocu – rekao bih i piscu – više na pameti bila neka druga razmatranja Života, Smrti, Smisla i opasnosti od botulizma, poput recimo Smisla života Montija Pajtona. Nema tu, da ne bude zabune, nikakvih direktnih linkova, radi se tek o tome da je Šelić poslao svoje junake na rub i preko ruba smrti samo zato da bi iz tako "ekstremne" (ne)egzistencijalne situacije izvukao maksimum za pretresanje i aktuelnih i "večnih" pitanja koja muče i more one žive. A ono što ih mori jeste ogromno neznanje o sebi i o drugima, neiscrpni okean predrasuda, lakoća okrutnosti i teškoća ljubavi, nemoć pred silama ovozemaljskim koje nizašta odnose sve što je čoveku drago. I ponad svega toga: čovekova sposobnost da istraje u svakoj užasnoj i gruboj zabludi. Zar i po cenu smrti, svoje ili tuđe? Ma, i gore od toga: po cenu pakla. Jer, Marko Šelić zna, i govori na jedan način, ono što Marčelo govori na drugi: stvari često ne stoje onako kako to na prvi pogled izgleda. Onaj ko se predstavlja kao anđeo mogao bi biti neko sasvim, baš sasvim drugi, onaj ko se kune u svoju pravovernost mogao bi se jednom naći pred groznim licem i kopitima svog pravog poslodavca, a onaj koga ljudi prikazuju kao đavola ili đavolicu mogao bi biti detinje čista duša… Uostalom, kad smo već kod duše, Šelić nam, kroz jednu surovo potresnu, nekako fjodorovsku epizodu (mislim, dakako, na pisca Bednih ljudi), pokazuje da i jedan običan šporet može imati dušu, čak mašala više duše od mnogog čoveka, osobito baš onog koji se razmeće svojom nadležnošću za pitanja duše…

Zajedno sami roman je koji otvoreno govori o "velikim" i "konačnim" pitanjima, što ga čini na neki prijatan način "anahronim", mada to čini uz veliku dozu humora, bez kojeg danas to kanda nikako više ne ide. Zagrizavši ovako krupan zalogaj, debitant Šelić je imao bezbroj prilika da se oklizne i smandrlja, ali je vešto zaobišao većinu njih. To će reći da će Marčelo ubuduće morati jako da se potrudi ako ne želi da mu Marko Šelić ne ukrade šou!