S proleća 1962. godine, ohrabreni neočekivanom novčanom podrškom i posle dugih priprema, kreću Radomir Konstantinović i njegova supruga Kaća Samardžić na šestomesečni put po Evropi. Dnevnik o tom putovanju, međutim, Konstantinović započinje tek 10. maja, za poslednjih njihovih dana u Londonu, vodi ga za sve vreme boravka u Francuskoj i završava 8. jula iste godine u Provansi, tako da dnevnik, zapravo, pokriva tek trećinu njihovog putovanja koje je krenulo iz Beča, potom ih preko Hamburga, Amsterdama i Brisela odvelo do Londona, otud do Pariza (u kojem se najduže zadržavaju) i Provanse, da bi se putnici, preko Italije i Švajcarske, na jesen vratili u Beograd. Konstantinović, međutim – piše u predgovoru njegov biograf Radivoj Cvetićanin – nije mario za dnevnike i ta se mrzovolja, na mnogo načina, da videti u samim dnevničkim zapisima. Utoliko je zanimljivo zapitati se zašto je Konstantinović uopšte počeo da vodi beleške s putovanja i zašto tek mesec i po dana posle početka? U samom dnevniku ne postoji odgovor, barem ne izričit, te je izvesno dovijanje u traženju objašnjenja koliko sklisko toliko i uzbudljivo. Naime, već sama ideja da šest meseci provedu na putu kakav je sebi priredio bračni par Konstantinović-Samardžić, posebno za nekoga poput Radomira Konstantinovića – sumanuta je na više načina i iz više perspektiva. No, do toga ćemo tek doći.

POČETAK

Konstantinović je, u to vreme, pisac koji je stvorio sebi prostor na jugoslovenskoj književnoj sceni, dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman 1960. godine (Izlazak), u najuglednijim novinama objavljuje prodorne tekstove o književnosti i umetnosti (i od toga živi), u samom je središtu beogradskih umetničkih zbivanja, poznaje sve i svi poznaju njega, a, opet, i nekako je izvan svega toga, posvećen svojoj tišini, nenametljivo, gotovo gospodski odmaknut od buke svakodnevice. U istom je kovitlacu i njegova supruga Kaća Samardžić koja vodi intenzivne prepiske i održava kontakte uspešnije, čini se, od samog Konstantinovića, a za priču o njihovom putovanju nije nevažno i to što je Kaća majka dvojice momaka o kojima, dok je par na putu, brinu rodbina i prijatelji. Već su, dakle, mesec i po dana na putu, u londonskom Old Vik teatru odgledali su Magbeta, kada Konstantinović, u nekoliko majstorski odmerenih (a opet strasnih, konstantinovićevskih) rečenica započinje dnevnik. Pošto primeti da "ne videti u Magbetu mučenika, znači ne videti čudovište istorije", odmah potom, u zagradi, domeće samorefleksivni komentar koji anticipira posetu londonskoj tvrđavi (Tauer): "Mi dižemo kule da bismo u njima lomili jedni drugima kosti. Posle osvetlimo te kule reflektorima i naplaćujemo ulaznice turistima. Ko su turisti? Oni koji su nesposobni da drugima lome kosti".

Ovde bi valjalo reći da je priređivačica ovog dnevnika, Milica Konstantinović, dnevničke zapise iskombinovala s pismima koja putnicima, na adrese njihovih boravišta, šalju prijatelji, rođaci i izdavačke kuće, te knjigu bogato ilustrovala fotografijama mesta i prizora o kojima dnevnik govori, Konstantinovićevim crtežima i karikaturama, da bi na kraju dodala pet Konstantinovićevih eseja o slikarstvu što je, videćemo, upravo izvanredan priređivački gest. Mešavina dnevničkih zapisa, pisama i fotografija daje naročitu dinamiku tekstu, kako zbog Konstantinovićevog lošeg raspoloženja koje snažno boji pariske dane, tako i zbog raznovrsnosti stilova i tema pisama: duhovita pisma Mihaila Konstantinovića, Radomirovog oca, velikog pravnika i obrazovanog čoveka, vedra i zabavna pisma Rute Davičo, informativna pisma prevoditeljke Ivanke Pavlović, užurbana pisma Mila Dora koji im nesebično pomaže, opuštena pisma Miće Popovića koji mnogo lepo psuje i upravo genijalno pismo Oskara Daviča (o kojem nešto kasnije).

NERASPOLOŽENJA

Zašto, dakle, Konstantinović započinje dnevnik koji, kao formu, ne voli i zašto je putovanje u koje se par Konstantinović-Samardžić upustio, kako je gore rečeno, sumanut? Ne samo što je šestomesečni put, čak i da imaju više para nego što ih imaju (po lošim hotelskim sobama oni sami peru veš i odeću), naprosto naporan, nego je čovek koji, poput Konstantinovića, živi od čitanja i pisanja, u takvim uslovima potpuno izmešten iz ležišta. U dnevniku, recimo, ne postoji ni jedan jedini podatak o tome šta Konstantinović čita na putu i da li, uopšte, nešto čita, premda je nezamislivo da to ne radi. Kaća, pak, čita novine, ali to nije dovoljno. Dakle već tu nešto nije u redu. U trenutku, dakle, kada pisac počinje da vodi dnevnik već se oseća izvesno zasićenje putovanjem, ali, s obzirom na silovit početak pisanja, možda se može reći i da se pisac, jednostavno, zaželeo pisanja. No, čim su stupili na francusko tlo, posle nekoliko relativno vedrih zapisa, upadaju i Konstantinović i Kaća u turobno raspoloženje iz kojeg neće izaći sve vreme pariskog boravka. Gustina njihovog neraspoloženja tolika je da, posle nekog vremena, prerasta u očaj ("Šta ćemo sutra da radimo? Opet treba nositi sebe. Kao da sam vučem sebe samoga"), potom se i razboljevaju, Kaću dodatno opterećuje to što joj se sinovi ne javljaju, na sve to nadovezuju se pehovi sa smeštajem, a poslovično gospodstveni Konstantinović uspešno će da se posvađa sa vlasnicom hotela koja ih optužuje da su joj "demolirali" hotel (nemoguće je Konstantinovića zamisliti kako i u nastupu najstrašnijeg besa demolira, recimo, čašu, ali će zato u dnevniku, krajnje rezignirano, ali i strpljivo, da opiše šta je gazdaricu nagnalo da ih optuži za takvu besmislicu, što je scena dostojna horora Rolana Topora Stanar), ne prijaju im više ni susreti sa predusretljivim prijateljima (doduše, jedan će od predusretljivih prijatelja, pošto se napije i pošto ga Konstantinović na leđima donese u njihovu sobu, najstrašnije da izvređa oboje, a što pisac opisuje s nenarušenom gospodstvenošću), a oraspoložiti ih neće čak ni susreti sa Semjuelom Beketom s kojim se bračni par u Parizu nalazi tri puta. Upravo je opis jednog od tih susreta, odnosno refleksija o Beketu, možda i najviši Konstantinovićev domet u ovim zapisima jer, zapitaće se Konstantinović, gde čuči genijalnost u ovom običnom, trapavom, nezanimljivom čoveku koji je upravo popio kafu u njihovoj sobi? Ipak, tu su pisma njihovih prijatelja koja razbijaju neraspoloženje što se, kako dnevnih odmiče, kao vlaga uvlači u čitaoca.

Nesumnjiva je poslastica ovoga dnevnika pismo koje bračnom paru upućuje Oskar Davičo posle operacije žučne kese. (Pre nego što će Davičo svojeručno da napiše pismo, Ruta Davičo iscrpno, duhovito i vedro opisuje šta se događalo pre same operacije, obaveštavajući usput pariske zatočenike da je i Dobrica Ćosić slomio rebra u saobraćajnoj nesreći, da je i on u bolnici i da nije dobro.) Velikom se pesniku i velikom piscu, dakle, mnogo svideo predoperativni postupak, naročito kada mu je medicinska sestra, u svrhu opuštanja, ubrizgala psihoaktivnu supstanciju u venu: "bilo je tako jedno veličanstveno osećanje da bih svaki dan išao pod nož", piše, a zatim se zaklinje da će, ako treba, još hiljadu puta otići u bolnicu samo da bi našao istu sestru i poturio joj ruku za još jedan ubod. Majstorstvo kojim Davičo opisuje trip, besprekorni humor, lakoća stila, britke asocijacije, savršeno upakovane psovke, foknerovsko bulažnjenje, boje njegovo pismo, ali i čitavu ovu knjigu.

ESEJI

Ima trenutaka kada čitalac (barem ovaj čitalac) izgubi strpljenje. Jer (misli čitalac) kog je đavola Konstantinović uopšte kretao na put ako mu je već ovako loše? Morao je znati da šestomesečni put nije šala. I šta uopšte traži u Parizu ako je on već tako tako odvratan (i, istovremeno, primećuje Konstantinović, veličanstven), ako su i ljudi u Parizu tako turobni i ako je na ivici samoubistva (ne Pariz, nego Konstantinović)? Zašto se, najzad, jednostavno, ne vrati? Niko ih, ni Konstantinovića ni njegovu ženu ne prisiljava da budu tu gde su (u jednom će trenutku Kaća predložiti da se sama vrati u Beograd). Ali kada se parisko mrcvarenje završi i raspoloženje, unekoliko, popravi u nestvarno lepoj Provansi, Konstantinović mrzovoljno završava dnevnik, a priređivačica umeće pet eseja o slikarima – Rembrantu, Mirou, Pikasu, Sezanu i De Kiriku – što ih je Konstantinović za Politiku, Danas i NIN, pisao po povratku s putovanja. Da ne okolišamo: ovaj dnevnik, ili, bolje, ova knjiga – iako odličan dokument – ne bi, zapravo, ovoliko vredela (jer kakve šanse ima pored velikog dnevnika Gombroviča, Zdravka Malića, ili Aleksandra Tišme, na primer?) da nije ovih pet upravo briljantnih i blistavih eseja. U njima se, u njihovom filozofskom žaru, u Konstantinovićevoj posvećenosti slikarstvu, pronalazi opravdanje ove knjige. Tek tu, tek iz te perspektive, počinjemo da razumemo razloge Konstantinovićeve depresije i svu dubinu njegovih dilema i kolebanja. Svako putovanje, shvatamo to (tek sada), pitanje je slobode.