Čovek se našao u zatvoru, na odsluženju kazne na koju je osuđen. Za to vreme, njegova majka, koja nema nikog osim njega, obolela je od raka. Potrebni su joj lekovi kojih nema na pozitivnoj listi. Nema novca da ih nabavi, a njen sin nema načina da taj novac zaradi. Majka umire, sin mora da piše molbu da prisustvuje njenoj sahrani. Drugi osuđenik stigao je na odsluženje kazne sa tri ubodne rane, koje su mu sanirane u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Prepisana mu je terapija, ali ni nje nema na pozitivnoj listi, pa zatvorski lekar ne može da mu je da. Osuđenik piše molbu da mu se omogući još jedan pregled u Gradskoj bolnici. Upada u začarani krug administracije, a rana mu je u sve gorem stanju. Umire od infekcije. Trećeg osuđenika pretukao je zatvorski vaspitač. Podneo je žalbu na takav tretman, ali se susreo prvo sa pritiscima čuvara, a zatim i drugih zatvorenika i na kraju povukao žalbu. Četvrti je odslužio kaznu od pet godina, zbog trgovine narkoticima. Pokušao je da nađe posao, prvo kao vozač, a zatim u perionici automobila. Zbog činjenice da je osuđivan, poslodavci su ga zaobilazili u širokom luku, te se ubrzo vratio trgovini drogom i na kraju ponovo završio u zatvoru.

Ove četiri priče, uz niz drugih detalja u vezi sa životom u srpskim zatvorima, publici u Beogradu predstavljene su kroz predstavu Banja robija, rediteljke Aleksandre Jelić. Predstava je nastala na osnovu autentičnih svedočanstava više od 300 osuđenih lica iz dva zatvora u Srbiji – Okružnog zatvora Novi Sad i Kazneno-popravnog zavoda Sremska Mitrovica. Deo glumačke ekipe ove predstave čine bivši osuđenici.

ZATVORENI ŽIVOT: Banja robija nije klasična pozorišna predstava, već interaktivna forma, koja, nakon izvođenja, omogućava publici da uzme aktivno učešće, stavi se u ulogu svakog od aktera radnje, preokrene situaciju u kojoj se on našao i, eventualno, promeni ishod.

Glumci nakon predstave ostaju na daskama i zajedno sa dobrovoljcima iz publike ponavljaju scene za koje smatraju da su mogle da budu drukčije razrešene. Predstava je deo projekta "Od kršenja do stvaranja zakona". Nosilac projekta je ApsArt – Centar za pozorišna istraživanja, a partneri su YUCOM – Komitet pravnika za ljudska prava i Beogradski centar za ljudska prava, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo i Zaštitnika građana.

Početna zamisao autora predstave bila je da se ona izvodi u kazneno-popravnim zavodima širom Srbije, kako bi se kroz razgovor sa osuđenicima ustanovilo koje su sistemske promene neophodne za poboljšanje njihovog položaja, kako za vreme tako i nakon odsluženja kazne. Predstava je do sad izvedena u pozorištima u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu kao i u tri kazneno-popravna zavoda u ovim gradovim. Međutim, dalje igranje je odloženo do daljnjeg. "Iako cilj predstave nije podstrekivanje nezadovoljstva osuđenika, već unapređenje njihovog položaja, usled osetljivosti pitanja kojim se bavi, dalje izvođenje u zatvorima je uslovljeno novom dozvolom Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i time još uvek neizvesno", kažu u ApsArtu, organizaciji koja realizuje projekat: "Kroz predstavu želimo da široj javnosti približimo život i probleme sa kojima se susreće osuđenička populacija, a stručnoj javnosti i osuđenicima da omogućimo da daju predloge za rešavanje postojećih problema. Sve predloge koji budu izneseni tokom diskusije pravni tim će uobličiti u konkretne pravne predloge za koje će osuđenici moći da glasaju, a predlozi i preporuke će nakon toga biti predstavljeni nosiocima izvršne vlasti."

Kako trenutno stoje stvari, izvođenje ove predstave 21. i 22. decembra u Domu omladine Beograd bila je poslednja prilika da publika vidi o čemu je reč. Tokom interaktivnog dela predstave publika je imala priliku da čuje i da su donosioci odluke o njenom daljem izvođenju smatrali da bi ono što je u njoj prikazano moglo da dovede do zatvorskih pobuna. Verovatno najzanimljiviji deo razgovora nakon predstave jeste razlika u mišljenju između prisutnih bivših zatvorenika iz publike i "običnih" gledalaca. Dok se od "obične" publike moglo čuti da su četiri obrađene priče previše brutalne, dvojica bivših osuđenika smatraju da je u predstavi sve prikazano mnogo blaže nego što se u stvarnosti događa. Inače, obojica su sa izdržavanja zatvorske kazne izašli sa invaliditetom zbog neadekvatnog lečenja u zatvorskoj bolnici, za šta im je dosuđena i materijalna odšteta, ali su žalbeni postupci još u toku.

TEATAR POTLAČENIH: U razgovoru nakon predstave, moglo se čuti mnogo toga što široj javnosti nije poznato, počev od razmera društvene stigmatizacije s kojom se osuđenici susreću nakon odsluženja kazne, preko toga da, suprotno svakodnevnoj praksi prilikom zapošljavanja, nemaju baš svi poslodavci pravo da od budućih radnika traže potvrdu da su neosuđivani do činjenice da je odlaganje odsluženja zatvorske kazne u Srbiji moguće jedino u slučaju "teškog akutnog zdravstvenog stanja", što je vrlo neprecizna zakonska definicija, pa ljudi bivaju upućeni na odsluženje u vreme kad su im zakazane komplikovane operacije, na koje nikad ne stignu.

Ova predstava izvodi se u vreme kada je najavljeno usvajanje novog zakona o izvršenju krivičnih sankcija i prvog srpskog zakona o probaciji, međutim, diskusija nakon predstave ukazala je da ima elemenata za unapređenje Zakona o radu i Zakona o zabrani diskriminacije.

Banja robija jedan je od inače retkih projekata iz domena takozvanog legislativnog pozorišta, koje je kao jedna od formi primenjenog pozorišta nastala na tradiciji koju je šezdesetih godina XX veka započeo brazilski teatrolog i političar Augusto Boal.

Boal je kreirao niz pozorišnih formi pod nazivom "Teatar potlačenih", koje je počev od 1973. promovisao u Brazilu, a zatim i širom Evrope. Suština ideje "Teatra potlačenih" jeste da koristi pozorište kao sredstvo za promociju društvene i političke promene. Uobičajena podela na glumce i publiku se ukida i svi postaju aktivni učesnici u analizi i promeni okolnosti u kojima žive. Budući da je bio i političar, Boal je u drugoj polovini osamdesetih obavljao funkciju gradskog savetnika u Rio de Žaneiru. Upravo u to vreme stvorio je novu formu koju je nazvao "legislativni teatar". Zamisao mu je bila da svojim glasačima pruži nov način da iskažu mišljenje i stav o gradskim zakonima. Na taj način uspeo je da uspostavi dijalog između građana i institucija, a ovaj proces nazvao je "tranzitivnom demokratijom", koja predstavlja kombinaciju direktne i delegatske demokratije. Od 1986, kada je nastala, do danas, tehnika legislativnog pozorišta koristi se, osim u Brazilu, još i u Kanadi i Velikoj Britaniji.

Tokom Boalovog boravka na javnoj funkciji, Rio de Žaneiro dobio je 13 novih zakona kroz dijalog u legislativnom pozorištu. U Srbiji, prvi ovakav pokušaj dočekan je (privremenom) zabranom.