Beograd je imao svoje trenutke.

Studentski kulturni centar je tokom sedamdesetih postao važan gradski toponim o kome se puno pričalo, kao mestu na kome se dešavaju stvari koje se nisu ranije zbivale u gradu. Izgledalo je da se pod njegovim krovom odvija nešto o čemu se do tad moglo samo sanjati – tu su se kretali neki mladići sa dugom kosom, u vijetnamkama, farmerkama i patikama, koji su se ponašali kao da nešto ozbiljno rade, potom ljudi koji su tvrdili da su umetnici, mada nisu imali ništa da okače na zidove, i uglavnom su pravili neke akcije, dosta se pričalo i debatovalo, održavali koncerti potpuno eksperimentalne prirode, a na kraju su se pojavili i neki sasvim mladi muzičari, drugačiji od bilo čega što smo do tad videli: nosili su sasvim kratke kose i često kožne jakne. SKC je vrlo brzo postao generator jedne nove scene, još bez imena, na kojoj su se mešale sve moguće smele tendencije – konceptualna umetnost, hepeninzi, "nova muzika", feminizam, i na kraju pank i novi talas.

U SKC si dolazio da uzmeš inspiraciju, ali i da daš svoj fazon. Bilo je to omiljeno mesto na kome si mogao da doživiš nešto što drugde nisi mogao – da budeš važan po nečemu. Mladi muzičari koju su tamo počeli da se okupljaju u vremenima kad su urednici programa postali Nebojša Pajkić i Moma Rajin (od 1978), bili su spremni da daju mnogo toga, ukoliko im se obezbede tada inače retke prostorije za probe i prilike za svirku, što je pomenuti dvojac i uradio, zaduživši nas za pojavu Električnog orgazma, Idola i Šarla akrobate.

U to doba Beograd je bio manji i skučeniji grad, potpuno suprotno od današnje "prestonice noćnog života" – nije bilo pravih rok klubova u kojima se stalno sviralo, postojale su dve radio stanice na kojima si mogao da čuješ savremenu rok muziku (Studio B i Radio Beograd 202), na televiziji su bila samo dva programa, postojao je jedan kafić ("Zlatni papagaj"), sve ostalo su bile stare kafane, imali smo jednu prodavnicu koja je radila celu noć, nije bilo noćnog prevoza, a onaj redovni se polako prekidao posle 23.00. Sa druge strane, međusobno informisanje je cvetalo: momci i devojke su jedni druge stalno obaveštavali šta se bitno novo događa u svakoj oblasti života, a SKC im je dao okvir u kome su mogli da se druže, te su se socijalne mreže i internet tu odvijali – uživo. Tim je važnija bila uloga pojedinaca koji su oličavali neki novi pogled na svet – tako su članovi pomenutih grupa okupljenih oko SKC-a

funkcionisali kao primeri iz nekog vremena koje tek treba da dođe.

"Novi talas" je u prvi mah bio jasno ideološki. Imao je svoj etos: tačno se znalo da se muzika pravi samo zbog muzike. Znalo se da se ne oblači u skladu sa očekivanjima okoline, nego na svoj način. Znalo se da se nikome ne može verovati, a posebno ne starijima. Slobodno lično izražavanje se podrazumevalo. A nisi morao ni to. Uglavnom nisi morao ništa, osim da budeš tu, jer je već dovoljno teško bilo – biti nešto po svojoj volji.

BEZBRIŽNO BEZNAĐE

Prvi bend za koga smo uopšte čuli da ima koncert u SKC, a da je "novotalasni" i iz Beograda, bio je Električni orgazam – na osnovu imena se odmah znalo da beskompromisno zastupa gorepomenute stavove. Tokom 1980. su postali vidljivi i po natpisima u podzemnom prolazu na Terazijama. Na Paket aranžmanu su istresli nakupljenu prvobitnu frustraciju. Ostalo je samo da objave debi album, i oni su to uspeli pre druga dva benda sa iste kompilacije, 27. maja 1981, u produkciji Pika Stančića, za Jugoton.

Uprkos skoro instantnom pogrdnom prozivanju da su "pank" u tadašnjim prototabloidima tipa "Večernje novosti" i "Politika Ekspres", kad se pažljivo presluša, Električni orgazam nam se na istoimenom prvom albumu ukazuje kao postpank, odnosno neka vrsta art-panka, ako bismo želeli da se igramo klasfikacijama: to je i bilo sasvim u toku sa muzičkim zbivanjima 1980/81 – do tad je interesovanje za prvobitan pank rok iščilelo. Omot koji je napravio frontmen i glavni autor Srđan Gojković – Gile, bio je poseban užitak, a njegov kvalitet nikad nije dovoljno istaknut – kolaž na njemu nastao je po ugledu na dadaističke kolaže, te je ovakvo pakovanje dalo neočekivanu dodatnu umetničku poruku, uspostavljajući kopču sa otpadničkim istorijskim avangardama. Na sve to, neke od najvažnijih pesama vodio je vokal klavijaturiste Ljubomira Ljube Đukića, dajući im preko potrebnu uverljivu izluđenost, dok je čak i Giletovo pevanje zvučalo drugačije nego kasnije, sa namernim artificijelnim odmakom od onog o čemu peva, za razliku od uobičajenih pank pevača što su istinski ginuli u svojim pesmama, bez ikakve distance – nema sumnje da je na debiju Električni orgazam pred nama izvodio rok predstavu sa temom stvarnog života u Jugoslaviji.

Zahvaljujući ovome, Električni orgazam je 1981. zaista delovao kao intrigantan evropski postpank sastav, a to što je bio zapravo istočnoevropski samo je dodavalo na istorijskoj težini njihove pojave na globalnom planu. Oni su govorili u ime jednog beznađa, kakvo na Zapadu nije bilo poznato: izgubljeni i bez sumnje iskreni mladi ljudi među soliterima po tek izgrađenim novim blokovima, u nemogućnosti da se snađu u svetu koji napadno glumi optimizam od jutra do mraka, egzistencijalno zbrinuti tako da ne moraju ni da razmišljaju o slobodi izbora – Električni orgazam je zabeležio autentičnu, našu besperspektivnost koju mladi u kapitalizmu nisu poznavali, jer su tamošnja društva bila razvaljena ekonomskom krizom, pa onda i pojavom podivljalog neoliberalizma. To ovdašnje specifično lažno mirno, ušuškano beznađe najbolje su zabeležili Pankrti, Parafi, Šarlo akrobata, ali i rani El Org – ovi poslednji sa posebno paranoičnom jezom, koju su na debi albumu digli do nivoa programskog iskaza.

VEZANI ŽICOM

Postoje tri pesme i jedna himna na albumu Električni orgazam koje definišu iskustvo jugoslovenskog novog talasa: pesme su Krokodili dolaze, Konobar i Vi, a himna je Nebo. Ova poslednja počinje marševskim bubnjevima i ne zaustavlja se, oni cepaju bubne opne dok ne narastu u eksploziju nadahnutog soliranja na klavijaturama preko ritma koji melje sve pred sobom. To je preteći zvuk kog si u tom trenutku mogao bilo gde da pustiš i da svima iste generacije bude jasno o čemu se u pesmi radi. Reči nas vraćaju u revolucionarni patos ili čak sentiment Krvave bajke: "moje su nebo vezali žicom" i nastavlja sa "al’ ne dam ja svoje ideale". Nebo je naravno naivno, ali istinito, jer šta smo drugo osim naivnosti i vere imali u sudaru sa lažiranom stvarnošću oko nas? Kao nekakav izveštaj iz Orvelove 1984. koja nikad neće proći, ona nam poručuje da ličnu slobodu moramo sačuvati, bez obzira na to što sistem pokušava da zgazi svakog pojedinca, na razne ružne načine. Siguran sam da je svako iz tog doba poneo isti utisak.

I ostale pesme govore o stalnom okršaju sa okolinom. Konobar bi bio šaljiva anegdota o "konobaru koji nas mrzi" i ne želi da primi narudžbu (česta pojava u to vreme, ako ste dopustili sebi da izgledom malo odudarate, a sedeli ste u kafani) – da nema benda koji besno grize i tutnji svoj ritam kao da ga progone vuci. Stilizovani pank Vi se savršeno uklapa u naraciju o otuđenosti kao drugoj dimenziji stvarnosti u kojoj živi masa običnog sveta, ali ne i naš glavni junak. Konačno, iskaz kog su svi upamtili bila je antiutopijska Krokodili dolaze – s pravom, jer je, uostalom, u pitanju prva rok pesma koja beleži da ovde kod nas neko nekog "vodi iz slobode". Rani Električni orgazam imali su ingeniozna minijaturna zapažanja iz gradskog života, skoro u formi skeča za koga ne znamo da li je stvarno smešan ili jeziv, pa su Konobar i Krokodili dolaze ispunjeni u jednakoj meri otkačenim humorom i neotklonjivom zebnjom što se proteže i ostatkom albuma, a tako nešto nećemo sresti kod Pankrta, Parafa, pa ni Šarla akrobate. Ostatak ploče donosi niz numera srodnih u gorkoj antimalograđanskoj duhovitosti, kao što su Fleke, Voda u moru, Umetnost, Pojmove ne povezujem, te sad ponovo aktuelna, zagonetna Infekcija. El Org je na debiju ukrstio socijalnu fantastiku i socijalnu kritiku da bi dobio realan opis poremećenog stanja stvari, u kome svaka vrsta laži, foliranja, prevare, pa i nasilja, ima prednost i prođu, u jednom društvu koje je uvek bilo spremno da popusti pred svakim zlom, samo da zaštiti svoj komfor. U vreme novog talasa ovo je bilo skroz provaljeno, kao sudbinska boljka južnoslovenih naroda – sklonost da se poklekne pred gadošću, da bi se spasao opšti status quo.

Drugu važnu istinu govori nam naslovna kompozicija Električni orgazam, uvodeći nas u atmosferu dehumanizacije, što je opis onoga u šta je El Org verovao da se svet pretvara. I po toj poruci su bili podudarni sa glavnim umetničkim tokovima svog doba: teskobna atmosfera debija Električnog orgazma odgovarala je pogledima tada važne grupe Magazine, kao i nešto mlađih mančesterskih sugrađana Joy Division. Zvuk benda jednako je "svetski", ali originalan u okviru žanra – obeležavaju ga Giletov ekspresivni glas, arty gitare Ljubomira Jovanovića Joveca, bas i izuzetna pojava Marine Vulić, kao prve dame u nekom novotalasnom bendu, te Ljubine vrtoglave solaže na klavijaturama što nose podsećanje na The Doorse, ali i The Stranglerse, verovatno najuticajniju novu grupu u Beogradu tog trenutka. Sa prvim albumom Električnog orgazma dobili smo odloženo svedočanstvo o tome kako su mladi "new wave" autori živeli i razmišljali u Jugoslaviji: kao da smo deo sveta – jedan na svoj način mračan deo mračnog sveta – ali njegov deo.

OBAVEZNA SREĆA

Sve to zajedno prvi put je na našem jeziku jasno govorilo o životu neke izopštene omladine, koja ne može da se snađe u društvu, i koja je otpadnička u odnosu na to kako živi većina. To je ključni pomak kog su unutar ovdašnje popularne muzike učinili novotalasni bendovi, promenivši paradigmu. Do tad je opšte mišljenje bilo da naši proizvodi nemaju šta da traže u konkurenciji sa svetskim, odnosno poredili smo se onako provincijski po principu "Točak svira kao Hendrix, pa možda i bolje nego on". Ono što je pravljeno kod nas po pravilu se preziralo, jer nije bilo "original" sa Zapada – i nije, dok god je na idejnom nivou bilo njegova isprazna kopija, pošto o rokenrolu kao sinonimu pobune kod nas nije bilo reči. Ali "new wave" je doneo potpuno drugačiji stav – njegov pristup je bio: baš zato što kod nas nema ničega, o tome pevamo i govorimo. On je prvi put opisao to osećanje izašlo iz potpune praznine, verno ga zabeleživši u novotalasnim pesmama – velika zasluga pomenutih bendova jeste u tome što su sačuvali uspomenu na zemlju gde je vladajuća partija gajila bezvazdušni prostor u kome su ljudi imali zadatak, čast i obavezu – da žive zauvek srećni. Tek u odmaku od te dogme konačno je stvoren naš "originalni" jezik rokenrola.

Svi ti heroji novotalasnih pesama, pa i na debiju Električnog orgazma, stoga su ljudi bez prošlosti i budućnosti – dolaze ni iz čega, žive u vakuumu bez lične perspektive – tačno takav je bio život odraslih u SFRJ. Skraćen, plošan, jednodimenzionalan, u njemu se već dugo tokom sedamdesetih nije videla nikakva budućnost, što je osećaj kog je Titova smrt samo pojačala. Borba je bila moguća samo na ličnom planu, za lično oslobođenje: i zato postoji pesma kao što je Nebo – u njoj su teze obrnute, slogane koji su bliski revolucionarnoj retorici izgovara usamljenik što se upravo u socijalističkom sistemu bori za svoju slobodu, koje za njega nema, jer je ugušena sveprisutnom propagandom gde se sloboda samo proklamuje. Jezik Titove Jugoslavije znao je kako da udavi sve drugačije, ukoliko se naredi.

Zato je pojava prvog albuma Električnog orgazma zaista bila revolucionarna. Nije bilo ničeg sličnog u našoj popularnoj muzici do tog trenutka. Nije bilo tog toliko drugačijeg jezika. Nije bilo te slike sveta u kojoj bi bilo moguće da ljudi kod nas žive na jedan drugačiji način nego što je to dopušteno. Nije bilo omladine koja je javno i neskriveno imala stav drugačiji od propisanog.

Električni orgazam stoji svojom hrabrošću zajedno sa Pankrtima, Parafima i Šarlo akrobatom, kao ravnopravan izraz jugoslovenske drugačijosti koja se tek rađala. Ona je postojala tokom osamdesetih kroz rokenrol i omladinsku štampu, lagano se razvijajući, da bi bila podlo ubijena tokom devedesetih, čiste pljačke radi – kako nam je svaki dan sve jasnije.

Bez obzira na to što niko od nas nije hteo da bude sam kad su krokodili rešili da dođu, bili smo na kraju sasvim sami.

I još uvek smo.