Kultura

Pozorište

Zavera ćutanja

Nije se mogao naći bolji momenat za priču o plasmanu (i tretmanu) srpske drame i pozorišta u svetu: naime, "Vreme" ima mogućnost da ekskluzivno obznani skorašnju vest da će se novi komad Biljane Srbljanović, Amerika, drugi deo, igrati u bečkom Burgteatru u narednoj sezoni. Kada se podsetimo da je Burgteatar najznačajnije austrijsko pozorište i jedno od vodećih u svetu – ono je bilo uzor nacionalne teatarske kuće u Srednjoj i Istočnoj Evropi – onda ne zvuči preterano tvrdnja da je ovo najveći uspeh nekog našeg dramskog pisca ostvaren negde u inostranstvu. Zanimljivo je da se i prethodni rekord u disciplini nastup domaće ekipe na gostujućem terenu vezuje za istog autora i isti grad: u Beču je, u junu 2001. godine, berlinsko pozorište Šaubine izvelo svetsku praizvedbu prethodnog komada Biljane Srbljanović, Supermarket, a u režiji upravnika ovog pozorišta i jednog od vodećih nemačkih i svetskih reditelja mlađe generacije Tomasa Ostermajera.

FENOMEN: Sve i da nije ova dva reprezentativna slučaja, plasman dramskog opusa Biljane Srbljanović na svetskom tržištu predstavljao bi jedinstven fenomen u celokupnoj istoriji srpske drame: kao što je dobro poznato, njeni komadi su prevedeni na nekoliko desetina jezika i izvode se u stotinak postavki od Moskve do Santjago de Čilea. Pri tome, kao što potvrđuju dva navedena primera, nije reč o bilo kakvim predstavama, već o izvedbama u referentnom svetskom kontekstu.

Pre svake dalje analize "slučaja Srbljanović" bilo je neophodno da se, po ko zna koji put, još jednom potvrdi ovo činjenično stanje, jer su se, u našoj sredini, upravo ovi goli fakti zanemarivali: prećutkivali su se ili relativizovali na različite načine. Ta zavera ćutanja je sada probijena – na poslednjem Sterijinom pozorju sve glavne nagrade odnele su mađarska i francuska predstava rađene po delima Biljane Srbljanović – ali zato opstaju neki drugi oblici dezavuisanja. Jedan od najčešćih je da je uspeh, koji je dramski opus naše spisateljice ostvario u inostranstvu, isključivo rezultat političkih prilika, autorkine "političke korektnosti" u očima Zapada, njenog žestokog antirežimskog stava u toku devedesetih. Verovatno je ovakav angažman doprineo dodatnoj popularnosti njenog dramskog opusa, ali on sigurno nije mogao da supstituiše glavni razlog ovog uspeha: nesumnjivu umetničku vrednost drama Biljane Srbljanović, koja se ogleda u originalnoj i promišljenoj formi i tematskoj orijentaciji koja korespondira sa problemima savremenog sveta.

URAVNILOVKA: Ovaj konkretni slučaj ukazuje nam na jedan širi fenomen koji, opet, svedoči o dominantom palančkom modelu srpske kulture. Kada delo nekog našeg umetnika ostvari relevantan uspeh u svetu – a da pri tome nije prošlo kroz naše komisije za međunarodnu saradnju, da ga nisu aminovali lokalni žiriji, da ga nisu protežirali domaći mediji – onda se javlja potreba za relativizovanjem tog uspeha. Bez želje da se frljam argumentima iz oblasti etnopsihologije (to su, znate, one čuvene priče o našem mentalitetu), ipak bih morao da primetim da u ovakvim slučajevima očigledno počinju da rade kompleksi male sredine, pa se tuđ uspeh ostvaren u nekom širem (čitaj – optimalnom, relevantnom) kontekstu doživljava kao ugrožavanje vlastitog (umišljenog?) značaja. Kao naličje ovog otpora da se prihvati nečiji stvarni uspeh u svetu, javlja se jedan karakterističan fenomen: uz pomoć novinara s rastegljivim pojmom o moralu, gostovanja predstava pred našim gastarbajterima interpretiraju se kao neviđeni uspeh u svetu. Ove lažne interpretacije, u kombinaciji sa onim svesnim prećutkivanjima, stvaraju vrednosnu konfuziju, sprovode malograđansko ujednačavanje i uravnilovku.

Delo Biljane Srbljanović je najupečatljiviji primer stvarnog uspeha našeg teatra u svetu, ali sigurno nije i jedini. Veoma je zanimljivo primetiti da je dramski tekst i inače najreferentniji proizvod našeg teatra u svetskim okvirima: pored Biljane, mi u svakom trenutku imamo bar nekoliko autora čija se dela izvode u uglednim pozorištima u svetu. Setimo se samo lepog prijema na koji je naišao komad Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića na francuskom govornom području pre nekoliko godina, ili nedavnog uspeha drame Profesionalac Duška Kovačevića u lozanskom pozorištu Vidi; od pisaca najmlađe generacije, značajan uspeh na inostranim scenama ostvarila je još i Milena Marković s komadima Paviljoni i Šine. Međutim, za razliku od dramskih pisaca, naši pozorišni reditelji još nisu uspeli da se probiju: da budem konkretan, s izuzetkom Nikite Milivojevića koji gradi uspešnu karijeru u Grčkoj, mi nemamo nijednog reditelja s međunarodno priznatim imenom. Ova negativna pojava može da se tumači nekim opštim, geostrateškim prilikama (u stilu, umetnici s Istoka se teško probijaju na Zapadu), jer je činjenica da u susednim zemljama, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, žive i rade reditelji s međunarodnom reputacijom. Tako se opet vraćamo na problem domaće škole režije, ali ta moja ustaljena žalopojka je već predmet za neki drugi tekst.

Iz istog broja

Koncert - Partibrejkers

Gospodari prstena

Dragan Kremer

Made in Japan - Haruki Murakami, književnik

Bitnik sa Istoka

Teofil Pančić

Misija UNESKO-a na Kosovu

Specijalna zaštita

Sonja Ćirić

TV manijak

Rodilo se, valja ga ljuljati

Dragan Ilić

Film

Termiti ili beli slonovi

Dinko Tucaković

Muzika

Kapitalizam nema uši

Vojislav Pantić

Književnost

Mala priča

Mihajlo Pantić

Umetnost

Nevidljivi za institucije

Branko Dimitrijević

Gde smo u svetu

Tamo daleko

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu