Kultura

TV manijak

Zidne novine

Generalna skupština UN je 17. decembra 1996. godine, na 88. plenarnoj sednici, proglasila 21. novembar Svetskim danom televizije. Na taj dan je 1996. godine u Sedištu UN održan prvi Svetski televizijski forum, na kojem su se okupile ključne medijske ličnosti da govore o porastu značaja televizije za moderno društvo.

Sada bih mogao potrošiti ceo tekst da dokažem kako televizija nije ispunila nijedan od zadatih ciljeva, a da je njen uticaj na formiranje mišljenja ljudi ogroman. Televizije zabavljaju, informišu u obliku i meri kako to odgovara onima koji ih plaćaju, a najmanje edukuju, jer obrazovan i informisan gledalac pokazuje opasnu tendenciju da misli svojom glavom. Televizije su zamenile izloge pa su to u suštini i velike robne kuće u kojima vam nude proizvode, stavove, vrednosti, ideologiju ili političke stranke. Apel UN je nalik spisku lepih želja o ljudskim pravima, suverenitetu, ravnopravnosti malih i velikih. U stvarnosti – velike ribe jedu male, velike televizije gutaju one manje i postaju multinacionalne kompanije.

No, kao da pred izbore televizije nisu dovoljne. Za mene je potpuno nov fenomen koji ovih dana možemo videti na ulicama gradova u Srbiji. Stranke su pre nego što je predizborna kampanja uopšte počela duboko zaglibile u međusobni prljavi rat – plakatima! Pred izbore, stranke od građana preotimaju poslednje oružje zgađenih i rezigniranih – pravo na kritiku i nezadovoljstvo. U zemlji partokratije, gde svi pomalo ponegde vladaju, sada svi stranački glasnogovornici odreda kritikuju, izražavaju nezadovoljstvo, žale za propuštenim prilikama, smatraju da je možda moglo više ili bolje, da je samo bilo više sloge i manje opstrukcije od strane… (upiši ime političkog oponenta ili koalicionog partnera po želji). Građani ne veruju televiziji, ili televizijama, uprkos činjenici da im je televizor uključen u proseku nekoliko sati duže nego u ostalim evropskim zemljama. Zato se pred izbore pronalaze načini kako političare maskirati u obične ljude. Rusija je odličan primer ove prakse koja je dobila farsične elemente. Putin pokazuje kako lovi, pliva u ledenoj vodi, skače padobranom (u sredini mandata), a pred izbore vozi traktor, popravlja zube u ordinaciji ili najavljuje boks mečeve. Kada su se neodgovorni pojedinci drznuli da zvižde, kažu da je Putin bio iskreno zbunjen. Ja nešto ne verujem da publika na boks mečevima ima prigovore na Putinove nedemokratske metode, mislim da je zviždanje autentičan znak kojim mu poručuju: "ma goni se bre, pusti nas da gledamo tuču!" Da je smeo (ili smela), verovatno bi istu stvar poručila i osoba na zubarskoj stolici kada je umesto čika zube ugledala Putinovu facu. Ostavljam vašoj mašti gde će sve političari da vam se pojave pred sledeće izbore ukoliko znamo koliko vole ruske metode. Naši će se pojaviti kao ginekolozi, psihijatri, kasirke, prodavci na pijaci, astrolozi, auto-mehaničari, vozači GSP-a, pevači (to je već počelo), bankari (ima i to), sportisti (tenis zauzet)… (dopišite šta ste uvek želeli da budete). Tokom rata plakatima – mi u suštini gledamo nepotpisane foto-romane, a ja pokušavam, najčešće neuspešno, da pogodim ko su akteri korespondencije. Plakat1 – rukuju se Toma i muftija, tekst EVO NAM NOVOG KUMA). Plakat 2 – Đilas, Dinkić i Mišković, tekst OVO SU KUMOVI. Plakat 3 – DOLAZI ŠEŠELJ, dopisano i nepotpisano – KOJI ĆEŠ NAM KUA. Plakat 4 – Toma malo nakiseljen, tekst KO SOKOLA NEMA, SVRAKOM SE HVALI, itd. Televizija trpi sve forme i žanrove osim našeg epskog deseterca, pa se guslanje, kletve, kumovske poruke moraju prikazati u formatu koji nije TV slika. Zamislite iste poruke u TV spotovima – zvučale bi tupavo, ko skečevi u našim noćnim programima. Ne znam kad je počela ova politička Kasandra, ne znam ko je sve u svađi, jer se pominju bar četiri stranke, ali da parafraziram seriju – Miris izbora u Srbiji! Već sam video da je moj kraj dospeo na plakat URS-a, na 1. mestu! Posle sam video da su svi na 1. mestu pa sam u suštini zbunjen metafizikom ove izjave. To je sada teološko pitanje o broju anđela na vrhu jedne čiode, ili prevedeno, koliko opština ili mesnih zajednica u Srbiji može biti na 1. mestu? Ukoliko prihvatimo kao tačnu ovu tvrdnju, onda možemo zaključiti da red ne postoji, da su svi jednaki. Međutim, prihvatanje rednog broja za označavanje implicira da ipak postoji neko, ili nešto, što stvari gleda iz više instance i vidi da su svi jednaki. Dakle, postoji neko "jednakiji", neko ko je van konkurencije i koji je "pre prvog". Pošto je nezgodno da se kaže kako je "Srbija na prvom mestu", jer to zvuči centralistički. Bude li predizborna kampanja nalik ovoj predpredizbornoj, možda ugledamo i Putina. Srećan vam Dan televizije, dragi gledaoci.

Iz istog broja

Koncert – Arsen i Matija Dedić na Kolarcu

Nauk o odlasku

Dragan Kremer

Intervju – Masimo Furlan, reditelj

Evrovizija 1973. u Beogradu 2011.

Boban Jevtić

Izložba – "Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933. do 1945", Muzej grada Beograda

Ružičasti trougao

Sonja Ćirić

 

Scena

 

Knjige

Fizolofska termitologija

Ivan Milenković

Poezija

Pesma može sve

Muharem Bazdulj

Roman

Dar, ne tako skroman

Teofil Pančić

Intervju – David Albahari, pisac

Beg u stvarnost

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu