Stara vojnička poslovica kaže da je najopasnija stvar na ratištu oficir sa mapom. Međutim, ako niste vojnik nego ratni izveštač, onda je jedna od najboljih stvari koja može da vas snađe Veljko Đurović sa kamerom. Oni koji su bili te sreće mogu da posvedoče da je ovaj prekaljeni snimatelj britanskog Skaj njusa jedna prijatna, duhovita osoba, a uz to je – što na frontu ume da bude važno – pribran i dovitljiv u ekstremnim situacijama. Sada se Đurović, svojim svedočanstvom o četiri nedelje boravka u Iraku tokom drugog zalivskog rata, pokazao i kao vrstan pripovedač.

Đurović je ispoljio nesumnjivu hrabrost kada se, suočen s dilemom da li da rat prati manje-više bezbedno "usađen" među savezničke trupe, ili da u Bagdadu čeka "tomahavke" sa Iračanima, opredelio za ovo drugo. Zatim je, kao čovek koji bi po prirodi posla trebalo da se više oslanja na slike nego na reči, ispoljio drugu vrstu hrabrosti odlučivši da o tome napiše knjigu. I jedno i drugo se isplatilo.

Knjiga Bagdad live istovremeno je više i manje od novinarske interpretacije zalivskog rata. Oni koji u njoj budu tražili političku analizu, uzroke i posledice, ili opis strategije i taktike jedne ili druge strane, biće razočarani, i trebalo bi da te stvari potraže negde drugde. Umesto toga, Đurović se ograničio na strogu dnevničku formu, beležeći samo ono što je lično video i čuo, bez komentara i objašnjavanja. S obzirom na intenzitet onoga što se između polovine marta i polovine aprila prošle godine u Iraku dešavalo, komentari i objašnjenja zaista nisu potrebni. Umesto da priča, on primećuje, kratkim, suvim rečenicama koje ponekad podsećaju na haiku. "Daleko od borbene zone, prizori ubijene dece pokazuju suštinu rata", piše u opisu puta od Bagdada do Hile, i tu zaista nema šta više da se kaže.

Novinar štampanog medija, profesionalni pisac, ovakvu strogost teško bi sebi uspeo da nametne, a teško bi odoleo i da samog sebe ne stavi u prvi plan, što Đurović apsolutno nikada ne čini. Paradoksalno, autor je tehnikom "žive kamere" iskoračio iz novinarstva i zašao u čistu prozu, bez obzira na to što prizori koje opisuje nisu izmišljeni. Ako bi u tom smislu poređenje s Hemingvejom bilo nategnuto, ipak se mirne duše može reći da Bagdad live stoji bok uz bok sa, recimo, Obojenom pticom Jeržija Kosinskog.

Dve stvari čine ovu knjigu izuzetno zanimljivom. Prva je Đurovićeva sposobnost da diskretno ocrta likove kolega, osoblja, Sadamovih žbira i ostalih neizbežnih stanovnika hotela "Palestina" u Bagdadu, tako da pri kraju knjige čitalac ima osećaj da ih poznaje godinama. Druga je neuništiv smisao za humor koji je glavna autorova odbrana pred manifestacijama "suštine rata". Prizori užasa smenjuju se s nadrealnim epizodama poput one u kojoj prevodilac Jusif, usred bombardovanja, insistira da ekipa ispoštuje zakazan termin kod berberina, ili urnebesni pokušaji Sadamovih propagandista da dokažu da su Amerikanci na ivici poraza dok "abramsi" i "bredliji" uveliko tutnje kroz grad. Jedna od najboljih priča unutar ove knjige, ispričana u podtekstu, jeste postepena transformacija Hadži Alija, visokog funkcionera Sadamove tajne policije koji ima zadatak da kontroliše (i pomalo teroriše) ekipu Skaj njusa. Od surovog siledžije sa početka knjige, Hadži Ali se, kako se rat bliži kraju, polako pretvara u nešto nalik ljudskom biću, da bi pri kraju postao manji od makovog zrna i konačno sasvim nestao. Nasuprot njemu, prevodilac Jusif koji na početku brižno glumi pristalicu režima, sve više se oslobađa straha i raste sa svakim danom koji prolazi. I ove promene, kao i mnogo štošta u knjizi, Đurović prikazuje kroz dijaloge i anegdote, prepuštajući čitaocu da ih uoči sam.

Uprkos humoru i lepršavom ritmu pripovedanja, Bagdad live prožimaju dva osećanja koja Đurović ne želi da imenuje i opisuje, ali se i te kako osećaju između redova. Prvo osećanje je strah, što je u ratu sasvim normalna stvar. Drugo je bol: bol nevinih žrtava rata, bol samog autora pred prizorima tuđe patnje, bol nakon što je nekolicina kolega, od kojih su mu neki očigledno bili bliski, poginula u besmislenom američkom napadu na hotel pri kraju rata. Samo na jednom mestu, opisujući prizor iz bagdadske bolnice, Đurović dozvoljava sebi malo oduška: "Jedan sredovečan čovek stajao je između dva kreveta kao razapet. U svakom od njih ležalo je po jedno dete, umotano u zavoje. Devojčice nisu imale više od dvanaest godina. Dok ih je obe držao za ruke, oči su mu bile pune suza. Dok sam ga gledao kroz kameru, razmišljao sam koliko dugo jedna normalna osoba može biti svedok patnji i horora oko sebe i ostati normalna."

Odlično pitanje, naročito s obzirom na to da je autor, na osnovu šture biografije sa unutrašnje strane korica, kao snimatelj prošao kroz trinaest ratova, pod uslovom da Hrvatsku, Bosnu i Kosovo računamo kao jedan, jugoslovenski rat. Upravo u ovom pitanju nalazi se, možda, i odgovor na pitanje zašto je ova knjiga nastala. Neki ljudi pišu zbog novca, neki zbog slave, neki prosto zato što misle da to mogu i umeju, a neki zato što moraju. Jedino knjige ovih poslednjih je vredno čitati.