Sada je već potpuno sigurno da će TV sezonu 2006/2007. obeležiti tzv. realiti programi. Primetio sam da u srpskom jeziku i medijima još nema adekvatnog prevoda ovog termina, a to, mislim, nije slučajno. Engleski izraz je prihvaćen papagajski, rekli bi "po difoltu", a drugi razlog je vezan za sadržaj programa. Realiti je u suštini – rekonstrukcija, ili češće imitacija stvarnog života, jer na realnost samo liči. Programi imitiranog života najčešće su uvezeni (licence su uglavnom britanske, osim praoca Velikog brata koji je Holanđanin). Možemo nadugačko raspredati o sličnostima i razlikama u poimanju društva kod Britanaca i kod nas, o temperamentu severnjaka i južnjaka, ali neosporno je da su Britanci i Holanđani uspeli da patentiraju ovaj TV žanr, baš kao Italijani muzički festival ili kolažni šou program sa igranjem, pevanjem i skečevima. Elem, pelceri su se primili, što znači da je rasad bio kvalitetan. Bilo je pokušaja da se zaštićeni programi pokradu, jer babe kažu da je pelcer za cveće najbolje ukrasti (onda užiliš i eto fikusa), ali u TV hortikulturi to izgleda ne valja. Ili smišljaj novo, ili plati bato za original.

Realiti rogrami su dakle – četvrti talas koji je zapljusnuo naše TV programe. Prvi su svakako bile TV sapunice, ili telenovele, drugi telešop termini, a treći telekvizovi. Ono što je karakteristika sva tri programa jeste izuzetna prilagodljivost svakom kanalu, jer za telenovelu, telešop i telerealnost nema programske ili kulturološke barijere. To su mašine za namicanje novca koje samo "uključiš i zaboraviš". Nije važno kada ste se uključili, nije važno šta ste propustili – ideja je da u bilo kom trenutku tokom 24 sata programa imate utisak da je sve počelo upravo sa vama i da gledanjem ili učestvovanjem možete nešto da dobijete. Prosečni gledalac je potrošač, a suštinski cilj je razbibriga. Ono što nedostaje jesu informativni programi koji u Srbiji dopunjuju koktel jer gledalac ima utisak da sažima i obrađuje informacije. Znate ono, ne verujem nikome, gledam sve vesti pa na kraju sam/sama donesem zaključak. Aha, baš verujem u tu dubinsku analizu lišenu svih predrasuda, političkih preferencija, analizu koja podrazumeva da je gledalac u najmanju ruku informisani laik sa visokom stručnom spremom.

Četvrti srpski TV talas – realiti šou – imitacija života, za cilj ima romansiranje svakodnevice. On je na medijskoj sceni kao nosioce TV produkcije doneo produkcijske kuće (imoušn, adrenalin itd.), a ne same TV kuće. Za razliku od muzičke produkcije gde svaka televizija promoviše samo svoja izdanja i nikada nema mešanja (PGP RTS, Siti i Grand, B92), privatne produkcije nude emisije, a TV stanice su kupci ili koproducenti. Ovo preskakanje plotova među TV kućama verovatno je najvažnija tema za polemiku, jer se pokazuje da podeljena Srbija više nema ekskluzivne medije. Nisam siguran da ima i ekskluzivne političke partije. Ali, da vidimo kako izgledaju imitacije života.

Gledaj majku biraj ćerku: muvate se sa kevama, otkrivate čudesni svet majki današnjih sponzoruša (nekada se to zvalo udavača). TV provodadžike u klasičnoj dramskoj situaciji zet-tašta. Žena je birana, ona je objekt dramske radnje, pravo glasa ima samo kada je majka – tada udaje ćerku. Muška dominacija kroz generacije, ili što mudro reče vezena poruka na "domaćici" iznad šporeta – noge ću ti miti pa ću vodu piti!

48 sati svadba: javni servis za udavanje, upoznavanje sa srpskim svadbarskim običajima, sa izuzetkom prve bračne noći. Čedan program u kojem se sve obavi po redu i zakonu, samo ih malo zbrzaju, prilika da vam RTS plati svadbu.

Sve za ljubav: to ide pre 48 sati, jer se prvo familija izmiri, posle ide žurka i zezanje. Demistifikacija srpskih mitova "složna braća", "sirotica i siroma", "svekrva i snajka", "brate/sestro u tuđini", a moj lični favorit je javno iskazivanje ljubavi u rubrici "Čin ljubavi" (nije ono što mislite).

Veliki brat: praotac imitacije života, švedski zatvor u Srbiji, bespoštedna borba za 100.000 evra. Veliki brat, kao Veli duh, Veliki manipulator, Veran Matić, bestelesni entitet koji gledaoci i takmičari slušaju bez pogovora. Za razliku od prethodnih programa, od početka emitovanja stekao neverovatnu popularnost koja dobija razmere histerije za Lepom Brenom, Cecom, Crvenom zvezdom u doba slave, ili Kasandrom. Za mene ostaje pitanje – kako gledaoci i takmičari zamišljaju Velikog brata i šta bi najviše želeli da vide u kući. Kako prolazi vreme, mediji najviše pažnje poklanjaju verbalnim sukobima (do tuče još nije došlo) i, naravno, muvanju ukućana i ukućanki. Imam utisak da se snimak seksualnog čina očekuje kao neka vrsta proboja jednog TV tabua. Na našim televizijama smo marisanje gledali godinama, leševe i pucnjavu takođe, ali u žiži javne rasprave je pitanje – kad će kres? Imam utisak da takmičari takođe imaju sličnu predrasudu – a televizija će onda postati nalik na filmove u kojima glume Severina ili Suzana Mančić.

Dakle, amaterski pornić je očekivani vrhunac – ima logike. Publika će tada da reaguje isto kao u slučaju Seve i Suzi – moći će da se izjasni i to SMS-om, pa da izbaci grešnicu/grešnika, ili da im velikodušno da oprost.

Na kraju referendumsko pitanje: Da li vi želite da živite ili gledate realnost?

Onda slede izbori na svim nivoima.