Posle nedavnog gostovanja predstave Gospođa ministarka Narodnog pozorišta iz Sombora, koju je režirao Gorčin Stojanović, celu beogradsku pozorišnu čaršiju interesovalo je samo jedno pitanje: da li je bolja Jagoševa ili Gorčinova Ministarka? Odgovor na ovu dilemu, koja je sasvim u duhu čaršijskog nadmetanja dve junakinje popularne Nušićeve komedije – Živke i Nate, krajnje je bezbojan i neatraktivan: reč je o dve bitno različite predstave, koje imaju i svojih dobrih i svojih loših strana… Posle ovog surovog zanemarivanja navijačkih strasti pozorišnih bircuza, jedino što nam preostaje jeste hladna i nepristrasna analiza – pa, ko voli nek izvoli.

Predstava Gorčina Stojanovića je veoma zanimljiva s teorijskog stanovišta, jer predstavlja školski primer modernizacije kao modela rediteljskog tumačenja dramske klasike. Ovaj pristup se svodi na vremensko izmeštanje radnje, na njeno premeštanje u savremeni društveni kontekst, a to se sprovodi pomoću, u prvom redu, scenografskih i kostimskih rešenja. I zaista, somborska Ministraka počinje u jednoj savremenoj, predmalograđanskoj dnevnoj sobi s glomaznim trosedom, jeftinim tapetama i kičastim goblenima, da bi se, u momentu Živkinog društvenog proboja, te kulise gromoglasno srušile i otvorio jedan širok, moderno opremljen enterijer. Ovaj brižljiv rad na savremenoj ikonografiji, sa svim detaljima koji precizno i, naravno, ironično označavaju društveni milje, ne stoji samo iza scenografije, koju potpisuje sâm Stojanović, već i iza kostima Lane Cvijanović: od reperske (hiphoperske) odeće sina Rake, preko sivog i bezobličnog odela Pere pisara, do krimosko-šanerske "elegancije" Pere Kalenića i Jove Pop-Arsinog.

U rediteljskoj modernizaciji uvek se otvara jedan teorijski i praktični problem: šta raditi sa znakovima epohe u kojoj se radnja izvorno dešava, da li ih treba zameniti savremenim korelatima ili sačuvati? Gorčin Stojanović nije stilski dosledno odgovorio na ovo pitanje, jer je neke znakove zamenio, a druge ostavio: tako je fijaker zamenjen službenim kolima, a zlatni zub (kao statusna oznaka) silikonskim grudima, ali je zato sačuvana pozajmica od dvesta dinara kao velika usluga a pušenje cigareta kao izraz otmenosti i provokativnosti. Ovo nije neki veliki problem, ali bode oči – treba se samo dosledno opredeliti za jednu od dve mogućnosti (zadržavanje izvornih znakova u savremenom dekoru i kostimima stvorilo bi efekat začudnosti, scenski oživelo princip dekonstrukcije – razliku).

Ključno pitanje koje se ovde postavlja jeste šta se dobija ovim vremenskim pomeranjem, koji se novi značenjski sloj Nušićeve Gospođe ministarke na ovaj način otkriva? Javno obznanjena rediteljeva namera sastojala se, otprilike, u tome da se naglasak skloni sa ismevanja (srpskog) mentaliteta i stavi na univerzalnu socijalnu osnovu ove komedije – na prikaz želja i iskušenja s kojim se suočava pojedinac u svakom društvu ispunjenom velikim i naglim društvenim skokovima. Ta namera donekle se uočava u rediteljskoj postavci Živkinog lika: u tumačenju Biljane Keskenović ministarkina ambicija nije data kao groteskna mentalitetska devijacija, već deluje nekako prirodno i gotovo prihvatljivo. Taj uozbiljavajući ton posebno dolazi do izražaja u odličnom završnom prizoru Živkinog obraćanja publici (uz pretnju da će se jednom vratiti), koji nije nimalo komičan – naprotiv.

Međutim, u većini drugih uloga, u onim efektnim Nušićevim krokijima, prevagnulo je tradicionalno, solističko i komički nagaženo tumačenje mentaliteta. Neka od ovih glumačkih ostvarenja su bila dobra sama po sebi – u prvom redu, bravura Zdravka Panića u ulozi umoljčanog i servilnog Pere pisara – ali se, kao celina, nisu najbolje uklapala u rediteljski koncept. Iz glumačkog ansambla treba još izdvojiti Miloša Stankovića u ulozi Živkinog glavnog antagoniste, njenog zeta Čede: mladi subotički glumac, koji se dosad baš nije proslavio na matičnoj sceni, napravio je vrlo prijatno iznenađenje, tumačeći Čedu, odmerenim sredstvima, kao odlučnog i razboritog mladića.

Poslednje, ali ne i najmanje bitno: tekst Nušićeve drame igran je gotovo integralno, bez skraćivanja, tako da ova zanimljiva predstava Narodnog pozorišta iz Sombora (koja je u Beogradu izvedena u JDP-u) traje preko tri sata. Iako je ovakav rediteljev izbor jedan od razloga što predstava ima padove u ritmu, njega nedvosmisleno treba pozdraviti jer je on, paradoksalno, smeliji od drastičnih dramaturških intervencija. Smelost se nalazi u tome što se ovako, na subverzivan način, otvara delikatno pitanje prijemčivosti i relevantnosti izvornog teksta Branislava Nušića za savremenog gledaoca. Tako se, posle dve najnovije postavke Gospođe ministarke, pokreće dilema da li je najpopularnija Nušićeva komedija ujedno i najbolja, da li je ovaj tekst u prošlosti objektivno vrednovan… Ali, to je već pitanje za neku drugu priliku.