52. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma
Život i kratka forma
Nakon prošlogodišnje velike i presudne promene po opstanak Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, kojom je on dobio prefiks međunarodni, ove godine se nastavilo u pravcu osavremenjivanja ove pedesetdvogodišnje filmske smotre
Na upravo završenom Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma, nazvanom "I život je kratka forma", više se diskutovalo o promenama koncepta Festivala nego o prikazanom programu. Nakon prošlogodišnje velike i presudne promene po opstanak ovog festivala (postao je međunarodni), unete su još neke novine, što je osavremenilo fizionomiju pedesetdvogodišnjeg Festivala.
Za najnovije reforme zaslužan je Janko Baljak, reditelj i od ovog leta predsednik Saveta Festivala. Novu dužnost je doživeo kao priliku da promeni ono što mu je smetalo u postavci ove manifestacije, pa je predložio više kriterijume selekcije, međunarodni žiri, smanjenje broja nagrada, i promenu mesta i vremena održavanja Festivala. Konkretno: od prijavljenih 130 filmova za zvaničnu konkurenciju odabrano je 33 domaća i 30 stranih; od dosadašnje 22 nagrade ostala je polovina, ali je zato uvećan fond za nagrade; u petočlanom žiriju su bili autoriteti filmske scene iz Holandije, Nemačke, Grčke i naše zemlje; umesto u Domu sindikata, filmovi su prikazivani u Domu omladine i u Kulturnom centru Beograda; Festival je umesto u martu održan od 20. do 24. aprila.
Zbog pooštrenih kriterijuma, prijavljeno je 100 naslova manje nego prošle godine, a nove promene uzrokovale su nezadovoljstvo, naročito među starijim autorima, i protestna pisma Savetu Festivala. Janko Baljak kaže da je svestan da neće "biti omiljeni predsednik", a raspoloženje protivnika nove koncepcije tumači dugotrajnom izolacijom koja je ulenjila autore. "Domaći autori su navikli da trče trku sami sa sobom i da misle da smo samodovoljni. Ja želim da ih otreznim, da im pokažem da je konkurencija i te kako jaka i da mi, ma kako to bolno delovalo, ne pravimo u ovom trenutku najbolje filmove u Evropi. Mislim da će to samo podići nivo domaće produkcije sledećih godina. Mislim da radimo jednu radikalnu, bolnu, ali za autore vrednu stvar za budućnost."
Dominantna tema odabranih domaćih filmova je Kosovo, i ti filmovi su u posebnom programu. Inače, "teme su raznolikije nego obično" ocenjuje Andrijana Stojković, koja je sa Danicom Aćimović i Feliksom Pašićem bila u selekcionoj komisiji: "Od, recimo, postavljanja pozorišne predstave u Engleskoj, do nekih sasvim malih intimnih priča. Naravno, postoji i nešto što je sada već u tradiciji srpskog ili jugoslovenskog dokumentarnog filma, a to je bavljenje posebnim ljudima, herojima običnog života. Animiranih filmova je bilo veoma malo, što je prilično iznenađenje. Ne verujem da ŠAFT-ovci nisu imali produkciju, pa mi se čini da su izostali iz drugog razloga. Takođe, eksperimentalnih filmova skoro da i nema. Kratki igrani filmovi po običaju dolaze uglavnom sa FDU-a, i moram priznati da su filmovi iz ove škole svi odreda visokog kvaliteta."
Festival je počeo filmom stranih autora Vizije Evrope, jasnim znakom koji je željeni pravac novog saveta, a suprotno praksi da se otvori izborom iz takmičarskog programa, što se, naravno, nije svima dopalo. "Odlučila sam da ove godine prekinem tu tradiciju: Festival, koji je ove godine po drugi put međunarodni, otvorio je film sastavljen od 25 radova poznatih autora iz zemalja članica Evropske unije", kaže Vera Vlajić, selektor Festivala. "Najznačajnija imena iz oblasti dokumentarnog, animiranog i igranog filma progovorila su o svojoj zajedničkoj državi, neki ironično, zajedljivo, a neki gorko i oporo, neki kroz šalu i dosetku, ali svi sa mnogo duha i kreativne inventivnosti." U neoficijelnom programu Festivala, Vera Vlajić je ponudila izbor kratkometražnih dokumentarnih filmova Mikija Stemenkovića, ovogodišnjeg dobitnika Nagrade za životno delo, u pretfestivalskim danima prikazano je 13 naslova Novog iranskog dokumentarnog filma. Veliki umetnički doprinos Festivalu bio je izbor filmova Rajmonda Depardona, francuskog dokumenatriste, zatim predstavljanje Festivala u Klermon Feranu, i 12 najboljih kratkometražnih filmova sa evropskih festivala prošle godine, Nova njujorška animacija i izbor filmova fondacije "Jan Vrijman", koja pomaže kreativne dokumentariste u zemljama trećeg sveta.
Izdvojićemo samo tri nagrade: Gran pri Festivala dobio je kratki igrani film Dome slatki dome Om Hedžong iz Južne Koreje, Zlatnu plaketu "Beograd" za najbolji domaći film dobio je Pileći izbori Gorana Radovanovića, a najbolji inostrani film je Rajan Kris Landret iz Kanade.
I, na kraju, najvažnija tema: publika. Prateći program Festivala nije bio posećen adekvatno svojoj atraktivnosti i vrednosti. Organizatori ukazuju da je isto tako bilo i na projekcijama glavnog programa. Janko Baljak kaže da ako je Avijatičara videlo jedva nekoliko hiljada ljudi, ne treba se čuditi zašto na Festivalu kratkog metra sale nisu bile pune, a one koji se pozivaju na drugačija vremena podseća da su tada ljudi imali naviku da gledaju filmove u bioskopu a ne kod kuće. Poslednje večeri, za vreme svečane dodele nagrada i projekcija najboljih filmova, sala je bila puna. Komentar upućenih svodio se na sledeće: došli su ljudi van sveta dokumentarnog filma, oni koje zanimaju samo najbolji filmovi, dakle ipak – publika.
Goran Radovanović, reditelj: početnik sa stažom
Zlatna plaketa "Beograd" za film Pileći izbori na ovogodišnjem Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, prva je nagrada Gorana Radovanovića za dokumentarni film. Goran Radovanović nije početnik: snima dokumentarce petnaestak godina, prikazani su svuda po svetu i osvojili trideset međunarodnih nagrada. Ovde su Radovanovićevi dokumentarni filmovi malo poznati i retko prikazivani. Kad se, na primer, u petooktobarskoj euforiji neko setio njegovog filma Moja domovina i prikazao ga na RTS-u, javnost se čudila da je taj film učestvovao na 60 festivala i osvojio 12 Gran prija.
Pre nagrade za Pileće izbore, u zemlji je dobio nagrade samo za scenarije za igrani film Oktoberfest i TV film Vizantija 1988. Pre dve godine Goran Radovanović je postao član Evropske filmske akademije. Gostuje kao predavač na filmskim fakultetima u Njujorku, Čikagu i Berlinu. Po preporuci direktora Berlinske filmske akademije, Pileći izbori će se ovog septembra takmičiti u Montrealu.
"VREME": Pileći izbori su priča o našem odnosu prema selu, i o odnosu sela prema stvarnosti. Oba problema ste prikazali uz nežnu ironiju, i kritikovali ih s mnogo razumevanja.
GORAN RADOVANOVIĆ: Film ima metaforičnost zasnovanu na apsurdu realizma i tereta prošlosti. Naslov je kao ram trebalo da podrži apsurd življenja i propadanja sela, njegove egzistencije koja je ovde van svakog društvenog konteksta. Siromaštvo na selu niko ne sme da načne. Svi imamo emocionalne veze sa selom, ali ono propada. Izopštenost sela je skorojevićki momenat i time sam se bavio u filmu, mada ja film ne koristim za sopstvenu promociju, već pokušavam da se stopim sa svetom iz priče koju pričam i da kao umetnik ne postojim.
I u poslednjem i u prethodnom filmu Kasting, vidno je mešanje dokumentarnog i igranog filma.
Ja nisam jeretički čist dokumentarista niti to želim da budem. Koristim stvarnost da je na umetnički način preobrazim, nadgradim, i vratim u simuliranu dokumentarnu stvarnost. Da bih to postigao, koristim osobine i dokumentarnog i igranog filma. U Pilećim izborima glumila je moja tetka. Volim da snimam ljude koje poznajem: Romkinja, bebisiterka moje dece, glumila je u filmu o Romima, naša spremačica u filmu o izbeglicama. Svi učesnici Kastinga plaćeni su kao glumci.
Kasting je drama devojaka i mladića koji pristaju na sve ne bi li opstali.
Čim sam dotakao ljudsku dramu, brzo sam pobegao od nje da mi ne bi zasmetala da razotkrijem društvenu stvarnost, konzumne vetrove novog srpskog kapitalizma, novih estetika. Kasting je na Zapadu običan posao, a kod nas je drama, borba za opstanak.
Država nije sufinansirala vaše filmove.
Nije, osim poslednjeg dokumentarnog – dobio sam novac za postprodukciju od Ministarstva kulture i inicijalna sredstva od Skupštine grada – i pre dve godine za razvoj projekta, za igrani dokumetražni film Ispovest. Inače, ja sam filmski umetnik u slobodnom statusu, u 47. godini nisam primio nijednu platu, nisam pristao ni na kakvu vrstu korupcije. Umetnik ne može da prima platu, mora da živi od projekta i za projekat. Znam da to može da bude moralizatorski stav, ali to je nezavisna pozicija koja mi dozvoljava komfor da budem kritičan prema svemu. Sva sredstva za filmove dobijam na konkursima u inostranstvu, i iz filmskih fondova. Tu je velika konkurencija, ali mi to odavno nije problem. Bez obzira na to što konkurišem za inostrane finansije, nikad nisam pravio filmove kao eksportne proizvode. Ako je čovek otvoren prema sebi i ako mu je sloboda u radu dragocena, nema kompromisa. Zašto su moji filmovi nagrađivani i izazivaju pažnju u Tokiju, Sijetlu, Kanarskim ostrvima, svuda? Zbog njihove forme, sadržaja, komunikacije. Vi ne možete da pričate o velikoj temi, kakvih ima mnogo u Srbiji, pomoću bajate forme s off tekstom, montažom iz šezdesetih. Nova forma, to ih zanima, i to moji filmovi imaju.
Izjavili ste da kratka forma ubija dokumentarni film.
Iz vremena Dunav i Zastava filma, iz šezdesetih godina, ostalo je mišljenje da dokumentarni film treba da traje desetak minuta. Ovaj festival u naslovu nosi kratkometražnu formu, pa i nesvesno forsira to mišljenje. Ono što se u svetu zove dokumentarni film podrazumeva trajanje od jednog sata zbog emitovanja na televiziji ili od sat i po zbog bioskopa. A ovde su zbog dužine odbijali moje filmove koji su prikazani na svetskim festivalima A kategorije. Snimljeno je mnogo poetskih manje-više uspešnih izraza od desetak minuta o našim velikim temama, ali sintetički film koji može da ostane u Kinoteci i bude dokument za budućnost – nijedan. Zatim: zašto bi država ulagala u nešto što nigde ne može da se prikaže osim na Beogradskom festivalu? Kreativni dokumentarizam ne postoji kod nas, a postoji očekivanje pomoći od države za autorov lični poetski izraz. To je nezamislivo!
Šta mislite o Beogradskom festivalu nakon najnovijih koncepcijskih promena?
Trebalo bi se osloboditi selekcione komisije koja, od godine do godine, sa novim članovima bira filmove. Zato je teško da Festival izgradi svoj profil. Neophodno je da jedan čovek koji ima svoju ekipu bira sve filmove i potpisuje program. Druga primedba tiče se studentskog filma: treba otvoriti poseban program za sve snimljene filmove u godini i vrteti ih četiri noći, to bi dalo šarm Festivalu. Dalje, trebalo bi, po meni, favorizovati dugometražnu formu. Vidim da se i mladi momci, Đorđević, Mitić, Todorović, bave dugometražnom dokumentarnom formom, a to su naučili napolju. Eto to je put da naš dokumentarni film živi i posle Festivala, da se prebaci na tržište. Treba iskoristiti popularnost dugometražne forme Majkla Mura. Moji filmovi se prikazuju u nemačkim i italijanskim bioskopima, u Londonu, prisutan sam tamo a ovde nisam – razumljivo, zato što ovde nema tržišta. A priznaćete, nije dobro ako film traje samo dok traje i Festival.
S.Ć.
