Omen Teatar, Narodno pozorište, Beograd; Scena V sprat; Režija: Gordana Lebović; Igraju: Vanja Ejdus, Sena Đorđević, Nada Šargin…

Iza krajnje konvencionalnog naziva Život ili pozorište krije se predstava koja nije konvencionalna ni na tematskom planu, ni na planu pozorišnog jezika. Ovo je, zapravo, naziv jedne veoma zanimljive, autobiografske knjige jevrejske umetnice Šarlote Salomon, u kojoj je skupljeno preko hiljadu njenih gvaševa s propratnim autorkinim tekstovima, često ispisivanim i na sâmim slikama. Svi ovi radovi nastali su u kratkom vremenskom razmaku, tokom prvih godina Drugog svetskog rata, i imali su, između ostalog, i terapeutsku funkciju: stvarajući ih, autorka je pokušavala da se izbori s različitim psihičkim pritiscima kojima je bila izložena, pre svega s neočekivanim saznanjem o dugogodišnjoj istoriji suicida u njenoj porodici. Mogućno je da je Šarloti umetnost pomogla da se spase tragičnog porodičnog nasleđa, ali, ironijom sudbine, od toga nije imala koristi: deportovana je u Aušvic u četvrtom mesecu trudnoće i odmah po dolasku ubijena u gasnoj komori.

Iz prethodnog se vidi da nesrećna sudbina Šarlote Salomon ima autentičan tragički potencijal: kao u Sofoklovim tragedijama, i u ovoj životnoj storiji ljudska volja se izdiže i suprotstavlja višim silama (Šarlotini pokušaji da ukine porodično prokletstvo), ali je ta borba, u konačnom saldu, uvek beznadežna (junakinja strada od jedne druge više sile – holokausta). Pored ovog tragičkog obrasca, knjiga Život ili pozorište nudi još materijala za pozorišnu igru; tako, recimo, autorka svoje delo određuje kao "veseli komad s pevanjem", članove svoje porodice predstavlja kao dramske likove i sl. Verovatno su upravo ove teatarske klice motivisale rediteljku Gordanu Lebović da, sa svojim Omen teatrom i grupom "spoljniih" saradnika, pretoči delo Šarlote Salomon u pozorišni projekat, koji je premijerno bio izveden na Sceni V sprat Narodnog pozorišta krajem prošle kalendarske godine.

Dramaturšku osovinu predstave čine, kao i u sâmoj knjizi, pojedinačne etape iz Šarlotinog kratkog života, ispunjenog bolnim iskušenjima; zadržava se, takođe, i autorkin distancirani, pripovedački pristup, pa se tako kao glavni lik u predstavi izdvaja lik Šarlote-naratora. Međutim, pošto se koncept ove predstave ne zasniva na razvijenoj dramskoj naraciji, već na metaforičnom jeziku scenskih slika, rešenje sa naratorom je prošireno još jednom znakovitom scenskom idejom (koja, doduše, odgovara izvornoj autorkinoj podeli na naratora i uloge): junakinja se javlja u tripliranom obliku – i kao pripovedač vlastite životne priče, ali i kao dramski lik (odnosno, likovi) te priče.

Rediteljka je brižljivo sprovela ovu podelu, tako da se kao Šarlote javljaju tri mlade glumice različitog fizičkog habitusa i scenskog temperamenta, ali podjednako modernog glumačkog izraza – Vanja Ejdus, Sena Đorović i Nada Šargin. Sklonost ka modernom glumačkom izrazu, s naglaskom na artikulisanoj telesnoj ekspresiji, je u ovakvoj scenskoj postavci od velikog značaja, jer tekst ima samo Vanja Ejdus kao Šarlota-narator, dok se druge dve glumice nalaze u situaciji da tragaju za drugačijim izražajnim sredstvima. To, naravno, ne znači da je "glumica s tekstom", Vanja Ejdus, gradila ulogu konvencionalnim sredstvima dramskog pozorišta; naprotiv, ona je takođe sprovodila eksperiment na planu forme i to tako što je varirala, kombinovala i kontrastirala različite glasovne registre. Doduše, ovo sredstvo, kome je mlada glumica i inače sklona, nije uvek bilo dramski opravdano; odlično je, recimo, funkcionisalo u sceni u kojoj Šarlota, imitirajući različite glasove, prepričava razgovor s neke večere.

Kao što je već istaknuto, pozorišni jezik predstave Život ili pozorište svodi se na metaforične scenske slike, u čijem su oblikovanju podjednaki udeo imali i koreografisan pokret, i video projekcije, i glumačka igra i različiti scenski objekti. Od svih tih pojedinačnih scenskih prizora, ubedljivo najjači estetski i emocionalni utisak ostvaruje sjajna završna scena u kojoj se na metaforičan način rekapitulira monstruozni učinak holokausta. Dok se na video-bimu smenjuju dokumentarni kadrovi koji, od veoma krupnog plana do totala, prikazuju bespregledno more cipela koje je ostalo iza žrtava gasnih komora, po pokretnoj traci instaliranoj na pozornici teče neprekidna reka istih takvih, starih i ofucanih cipela koje, kada na kraju padnu s trake (kao glave posečene na giljotini), grade jednu zlokobnu kulu – uznemirujući spomenik svim anonimnim žrtvama najveće tragedije XX veka.

Ovakva i slične scenske slike dobro funkcionišu kao zasebna rešenja, ali se problem javlja kada ih treba uklopiti u celinu. Taj izostanak konzistentne celine u predstavi Život ili pozorište nije toliko dramaturški problem (videli smo da život Šarlote Salomon obezbeđuje predstavi neki narativni tok), koliko čisto scenski; recimo, označavanje pojedinih prostora i njihovo povezivanje i pretapanje nije bilo dobro sprovedeno u velikom broju prizora. Zar je, na primer, bilo neophodno da se u scenama u kojima junaci sviraju, na pozornicu spušta (dugo i nevešto) jedan glomazan i ružno stilizovan skelet klavira (scenograf je Dragana Marković), da bi se, na isti taj način, vraćao gore po završetku prizora?… Ipak, bez obzira na pojedine propuste kojih svakako ima (zašto, na primer, naš vodeći modni kreator Dragana Ognjenović potpisuje kostime koji su očito došli iz fundusa?), projekat Život ili pozorište treba jasno podržati: on se bori za jedan drugačiji, maštovit i metaforičan scenski jezik i, preko priče o individualnoj tragediji, postavlja temu nad temama XX veka, o kojoj nikada nije sve rečeno – holokaust.