Mira Banjac je glumica po vokaciji, glumica koja ne deli niti umanjuje estetske i estetičke zadatke na sceni, jer u svaku ulogu unosi estetičku energiju dostojnu naslovnih uloga, dosežući sve lepote i sva lukavstva zanata. Ne igra nikada "uvek isto", niti "isto, samo malo drugačije". Njeni preobražaji su temeljni, promišljeni, uigrani. Kada pristaje na parodiju, prelije je molijerovskim racionalnim šarmom, prepoznatljive sudbine vodi do novih zagonetnosti, uvrnute ličnosti vraća u polje jasnoće… Mira Banjac je velika glumica, obična – deluje prirodno, kao osoba iz našeg susedstva koju svakodnevno srećemo na stepeništu, ulici ili gradskom autobusu, iskrena, bez velike telesne geste, dostojanstvena i s visokim umetničkim dignitetom, čestita i pametna žena, koju život nije mazio, ali mu se ona nije predavala.

Mira Banjac je rođena 1929. u Erdeviku. Pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949–1951) i Banjaluci (1953–1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a 1970. prešla u Beograd i postala član "Ateljea 212". Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u mnogim televizijskim dramama i serijama, ostvarila brojne značajne uloge na filmu. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć, Šljuka. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, statuete "Joakim Vujić", Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim nagrade "Pavle Vuisić" i Dobričin prsten, najvećih glumačkih priznanja u filmskoj i pozorišnoj umetnosti.

Malo je danas žena, naročito onih od karijere, koje poput Mire Banjac tako lepo i ponosito nose svoje zrele godine. Povod za razgovor sa umetnikom takvog imena i dela dakako da i ne treba imati. Povod je ona sama. Ipak, naš današnji je trenutna Mirina aktuelnost uslovljena činjenicom da je na televiziji viđamo u nekoliko repriznih serija (Kamiondžije, Vratiće se rode, Porodično blago i Kazneni prostor), a uskoro stižu premijere čak četiri filma u kojima igra – Top je bio vreo, Ustanička ulica, Topli zec i Marmaroš.

"VREME": Neumorni radoholičar je intenzivno radio i u svojoj 82. godini, zar ne?

MIRA BANJAC: Da, u minule dve godine završila sam seriju Vratiće se rode, film Kao rani mraz Đorđa Balaševića, Mesec sa Paskaljevićem i film Projekt, u Zagrebu, u režiji Šerbedžijinog sina Danila. Reditelji me, srećom, ne zaobilaze, a ja sam čovek kome je rad pogonsko gorivo. Nedavno smo u Njujorku dovršili snimanje internacionalnog filma Mome Mrdakovića, koji je sarađivao sa Kusturicom i Džimom Džarmušom. Film je započet pre više od dve godine, deo je sniman u Budimpešti, a deo u Beogradu. Višak energije je moja kob. Kad ne radim nedelju dana, ja se već ne osećam dobro. Srećom, relativno me dobro služi zdravlje. Ali, imam taj višak energije koji negde mora da istutnji, da iscuri. Ja sam jednostavno od takvog materijala. I znam da će tako biti do mog poslednjeg dana – dok sam živa radiću, kad prestanem da radim više me neće biti!

Da li su i u kojoj meri u pozorištu iskrena prijateljstva moguća?

Glumac je, po svojoj prirodi, sujetan. Ali, moja vrlina je bila – a to mogu i drugi da potvrde – odsustvo sujetnosti. Možda i zato što nisam morala da se borim za svoje uloge, otimam od drugih. Dobijala sam ono što mi pripada. Uostalom, u Ateljeu je svako imao svoje mesto. Posle 54 godine na sceni, mogu da kažem da ne nosim nijednu ranu iz teatra. Ničim me nije uvredio ni zakinuo. Bilo je velikih glumica, kao što su Ruža Sokić i Seka Sablić, ali ni kod jedne od njih nije bilo rivalstva, sujete koja uništava život i ulogu. Takve su i Gorica Popović i Ljilja Dragutinović… Sujete dolaze iz osećaja zakinutosti, prevelike ambicije. To nikada nisam imala, ali sam zato uvek imala puno strasti za svoju umetnost.

A privatno – ko su vaši najbolji prijatelji?

Ljudi boemi. Volela sam tu boemiju, mislim da sam joj čak i pripadala. Ali ispod te boemske ljušture krilo se ogromno blago. A nisu se otvarali. Teško je bilo doći do njih iznutra. Paja Vuisić je pisao divne pesme, govorio jezike, bio veoma obrazovan, ali se time nije razbacivao. To je znalo samo nekoliko njegovih prijatelja, pokazivao je tu svoju stranu samo gde je on mislio da to treba. Mika Antić takođe, bio je boem, ali imao je i jednu skrivenu a divnu poetsku dimenziju koja je bila sasvim lična. Recimo, sećam se kako je jednom nestao u vreme kad je stanovao kod mene. Nema čoveka dva dana! Kad se vratio, sva u čudu pitam ga gde je bio. On mi odgovori da je bio u Ljubljani i da je tamo išao da bi odneo ljubičice jednoj ženi, odnosno ostavio ih u njenim vratima. Znao ju je samo iz viđenja. On je, dakle, otišao u Ljubljanu, dao i poslednju paru za put, samo da bi jednoj ženi ostavio ljubičice u vratima i vratio se. Zoran Radmilović! Privatno baš i nije bio neki veseljak. Introvertan čovek. Ogroman, začuđujući talenat, za kojim jednostavno, slepo ideš. Poklonio mi je knjigu, svoju monografiju, sa posvetom na francuskom, i rekao da je ne pročitam dok je on živ. Francuski ne znam, nisam je prevela ni do danas, a mislim da i neću.

Bila mi je zbilja čast biti im prijatelj.

O trajanju, epizodama, transformacijama?

Velika je stvar shvatiti da su popularnost i slava opasne stvari. Na sceni je najvažnije trajati, a to možete samo s ljudskom jednostavnošću. Znati dokle i šta možeš. Odigrala sam veliki broj malih uloga. Profesor Rakitin uvek nas je upozoravao da je igrati epizodu veoma opasno – sve morate da pružite u datom trenutku. Moje uloge pripadale su malom svetu. Malim ljudima s velikim povodom: s hiljadu boja, hiljadu poniranja. Izvlačila sam esenciju, karakternu osobinu, prepoznatljivu običnom svetu. Za transformaciju vam je potrebna hrabrost da poništite svoju prirodu. Za to je važno imati znanja i instinkta. U filmu Sećaš li se Doli Bel igrala sam ženu iz potpuno drugačijeg miljea. "Krala" sam po pijacama, malim ćevabdžinicama, ulazila u porodice. Razgovarala i posmatrala… Ne može svako da bude karakterni glumac. Apsolutno sam sigurna da rđav čovek iznese svoju rđavost na scenu, bez obzira šta igra. I kao što vas neka uloga može omudriti, rešiti čak vaš životni problem, ima onih mučnih… Jednom sam igrala, u istoj ulozi – ženu alkoholičarku, narkomana, u incestu! Pošto privatno nemam ništa od toga, obratila sam se psihologu i pitala kakve su to žene. Prve dve vrste sam viđala, ali incest ne možete sresti. Odgovorio mi je: "Morate da siđete u vašu matericu!" To je bilo najbolnije i najneprepoznatljivije iskustvo. Majka sam, a sasvim mi je nepoznato takvo osećanje.

Da li sve što ste nam do sada rekli proističe iz onog što se u stvari podrazumeva pod biti glumac u genima?

Glumac se bavi strastima, on je jedno izloženo biće, jedan brisani prostor i odstrel. Ne kaže Isidora Sekulić džabe: "Glumačka umetnost, jedina živeća umetnost, smrtna je." Gluma je u stvari pristajanje. Biti glumac znači pristati na neuspeh, pristati na ogoljene strasti, pristati da se otvoriš do kraja. A takvo otvaranje je često, gotovo svakodnevno, a podložno je kritici.

Da li vam je poznavanje života koristilo u glumačkom poslu?

Kako da ne – mnogo! Moja najveća škola je život. To nije fraza. I dan-danas, kad s nekim razgovaram u vozu ili na ulici, uhvatim sebe kako lovim nešto što je karakteristično za tu ličnost i njegovo zanimanje. A onda kada igram neki lik shvatim da ga već negde imam nataloženo, jer sklona sam da kažem da u sebi imam jednog rezervnog igrača koji sa klupe radi za mene, koji je taj neki hrčak koji sve to kupi, kupi, kupi… i kada ja zatajim, a zatajim mnogo puta, uskače taj rezervni igrač i radi za mene. Zato sam uspešno mogla da igram muslimanku, srbijansku seljanku, vojvođansku staricu… uopšte žene iz naroda jer sam karakterna glumica, koja voli da glumi obične žene jer sam i sama takva.

Ako biste morali da izdvojite svoje tri uloge – koje bi to bile?

To nerado činim, ali pošto insistirate a stari smo prijatelji i saradnici, reći ću vam da sam ponosna na mnoga svoja ostvarenja, ali bih danas sa ovim iskustvom dosta toga menjala. Ipak, za ulogu u Balkanskom špijunu, lično, nisam sebi uspela da nađem zamerku. Volim i Mariju, ali i Ružu u Rodama, mada je reč o manjoj ulozi. Ruža je žena kojoj su opljačkali kuću, imanje i ceo život. Ona sve to mirno nosi kao deo sudbine. I kada kaže "ja sam rešila da umrem", mirno je to uradila, bez velikih dramskih gestova. Taj lik je moj poklon mnogim nesrećnim ženama koje su tako provele svoj mali život.

A generalno, o ulogama koje pamtite?

Uh… Na početku karijere igrala sam u Šumi babu od 90 godina. U to vreme, kada završimo školu, čitava klasa ide u neko pozorište da bismo godinu dana radili zajedno i da bismo sve ono što smo učili "proradili". To je bilo dobro osmišljeno. I, moja klasa je otišla u Sremsku Mitrovicu gde je postojalo zbilja dobro pozorište. Imala sam tada 19 godina. Kada sam dobila tu ulogu babe, moj profesor Rakitin mi je poslao jedno pismo u kome je pisalo: "Dobro je što ti igraš tu ulogu. To, naravno, neće biti dobro, ali je dobro za tebe." Bilo je mnogo uloga koje su bile važne iz raznih razloga. Postoje uloge koje izmuče, one možda u krajnjem rezultatu i ne budu velikog dometa, ali se prođe kroz neponovljivo iskustvo. U mom slučaju to je, između ostalih, bila Vitkacijeva Majka u režiji Mire Trailović u "Ateljeu 212". Junakinja koju sam igrala bila je poljska grofica, alkoholičar, narkoman i žena u incestu. Uloga koja je na mene skrenula veliku pažnju je Marija, u velikoj TV seriji hrvatske televizije, početkom sedamdesetih godina.

Sa tom ulogom ste zakoračili stazom slave?

U ono vreme bila je retkost da glumci iz pozorišta rade na filmu i televiziji. Moglo bi se reći da ste imali sreće ako vas izvuku iz šešira, kao što je mene Soja Jovanović, za prvi film. Uloga Marije došla je sasvim iznenada, kao ogromna ponuda iz Zagreba. Radila sam je godinu i dva meseca, a sve skupa bilo je kao da smo radili oko sedam filmova. Isprva je trebalo da je igraju Irena Papas, pa Simon Sinjore. Međutim, nešto nisu mogle. Bila sam u to vreme podstanar, u dugovima…. Jednoga dana pozove me Stipe Delić i ponudi ulogu. Velika inostrana ekipa, veliki honorar… I, kad je trebalo da se počne sa radom, dođem u hotel "Toplice" u Sloveniji. Dočekaše me ljudi iz ekipe i odmah poslaše u šminkernicu. Tamo – šok. Odsekoše mi odmah kosu, jedino lepo što sam imala. Treperim iznutra i vidim – ne sviđa im se moje lice. Strašno. Sutradan na setu oko mene sve lepotica do lepotice. Krene kamera, kadrovi… U jednom trenutku, uprkos začuđenosti unaokolo, zaustavim sve i kažem kamermanu. "Molim vas, pokušajte da nađete moje lice, možda ćete ga zavoleti…", a on mi odgovori: "Pokušajte vi da zavolite svoje lice, a ja sam ga već našao." Da, moglo bi se reći da sam s tom ulogom prvi put imala osećaj zvezde i doživela s njom i zbog nje toliko toga.

Jednom ste pomenuli da ste se tada sreli sa čovekom koji je na ruci imao logorski broj identičan vašem, s tim što je vaš bio na kostimu, a njegov nije…

Dok smo snimali seriju vozeći se svakodnevno na set kolima, prolazila sam pored jedne trafike gde sam uzimala novine. Kostimirana sam išla na set i novine uzimala kroz prozor automobila. Jednog dana gospođa koja radi u trafici me zamoli da izađem jer je tu neki gospodin koji želi da se sretne sa mnom. Izađem, iako u onom logoraškom kostimu baš i nisam bila za gledanje. Ispred mene fini, markantan stariji gospodin. Kratko mi se obrati i pogledom fiksira logoraški broj na mojoj ruci. Lagano skloni rukav sa podlaktice i otkri ruku na kojoj je bio identičan broj. Zaneme čovek i pobledi. Ja se zaledila. Prođe nekoliko trenutaka teške tišine, koji su se meni činili kao čitava večnost, i on u pola glasa izgovori da je to njegov broj iz Buhenvalda. Bio je oficir vojske one Jugoslavije a pošto je bio i levičar, završio je u logoru s još trojicom drugara. Prošao je šta je prošao, on i još jedan su preživeli, dvojica nisu izdržala. Užas.

S pogledom unatrag, kako vam se danas čini to preživljeno i doživljeno, da parafraziramo Erenburga – život, godine, ljudi?

Ne volim da govorim o usputnim stvarima, o sebi. Živim jedan miran, ali istinski jednostavan život u kome se ne događa ništa spektakularno što bi me guralo u fokus javnosti, i drago mi je što je tako. Meni je dovoljan i susret sa nekom nepoznatom sugrađankom u nekoj od novosadskih ulica, koja me pozdravi i kaže kako me voli. Kada bacim pogled u retrovizor svog života, osećam zadovoljstvo, ali i tugu što nisam uspela da očuvam svoju porodicu na okupu i što svom sinu jedincu nisam pružila više. Uspeh nikada nije adekvatna ravnoteža za neke propuste. Žalim i što nemam unuke, ali ni to se nije dogodilo. Bog je, znate, pravedan, nikom ne daje sve.

Uvek sam spadala u ružne žene koje nisu izazivale pozornost drugih. Mene su i moji muškarci voleli tek onda kada su me upoznali. Ali, žena sam koja voli svoje kasne godine, i verovatno sam jedna među retkima koja se nikada ne bi vratila u svoju mladost, jer je ona bila jedna velika zabuna, jedna velika muka, veliko neznanje i patnja… Sve što sam dobila, dobila sam sa zrelošću, i ja sam zahvalna svojoj zrelosti. Moje bore sada rade za mene jer dobijam uloge koje odgovaraju mom rejtingu i godinama.

Sem klovnova, ko su bile i ostale vaše nezaboravne glumačke ikone?

Bila sam jedan od onih, velikih lopova: "krala" sam od drugih. Kao mlada glumica u Novom Sadu davala sam poslednji dinar da putujem u Beograd, u Jugoslovensko dramsko, i gledam velike predstave i veliku Miru Stupicu! Jednog dana, s Cvetnog trga posmatram kako iz pozorišta izlaze Mira, Marija Crnobori, Pleša, Jovan Milićević. I mislim: "Nikad neću preći s ove na onu stranu…" Tada mi se, za sva vremena, urezao u pamćenje Mirin glas. Specifičan, budio je u meni ceo teatar. Kasnije, dogodilo se da se sretnemo u Ateljeu i postanemo prijateljice… A onda, zajedno i zaigramo u predstavi Marija se bori s anđelima. Premijera, ja stojim iza kulisa. Čekam izlazak na scenu. I tada čujem taj glas, glas iz moje mladosti, glas koji me je rastakao. I odjednom, počinju noge da mi se tresu, užasno me je strah… To je jedna lepa, tipično glumačka priča.

Koliko su vas umorile godine, koliko rad a koliko ovo vreme i njegov duh?

Najviše me je umorilo pozorište, ali ne žalim. Godine, srećom, još ne osećam kao teret. Sačuvala sam zdravlje, živim uredno, svakodnevno vežbam, vodim računa o ishrani, pijem puno tečnosti jer sam na ličnom primeru spoznala istinu da je suština zdravlja, lepote, vitalnosti – u vodi.

Osećate li se usamljeno, kako podnosite samoću?

Ne, imam puno prijatelja s kojima se družim i posećujem, odlazim u pozorište, na koncerte, izložbe… Živim sa sinom s kojim imam jedan lep odnos – međusobno se ne opterećujemo. Vredna sam, a samoća nije za lenje ljude. Za samoću morate jako puno raditi. Morate biti dovoljni sami sebi, a to podrazumeva da se bavite nekim lepim stvarima – čitam više nego ikad i za to mi uvek manjka vremena! Rečju – najgore je biti sam sa nekim, biti sam sa sobom je mnogo lakše.

Glumačka ste ikona, a ne ponašate se kao razmažena zvezda. Neobična i nesvakidašnja osobina za ove naše prostore i mentalitet?!

I slava je kvarljiva, zahteva jednu ozbiljnost nošenja, razumnost, jednostavnost. Slava može brzo i da se potroši, da se kao krupna novčanica unovči u sitne male dinare. Uvek sam više volela da kažem rezultat nekog rada, nego slava. Jer, slava može doći preko noći nekom ko je i ne zaslužuje. Ima jedna divna misao jednog francuskog filozofa: "Biti jako iznad, znači spustiti se." Slava je prepoznatljivost posla koji radite. I to je odgovorna privilegija, ali koja obavezuje. Nikada nikog nisam odbila na ulici, ako je želeo da sa mnom razgovara. To je moja publika, ja od nje živim. Na pijaci mi je jedna seljanka rekla: "Jao, što ja tebe volim!" Kažem joj: "I ja tebe volim." "Ali, ti mene ne poznaješ." Odgovorih joj: "Ali ja od tebe živim."