Teško da je Maja Trifunović svojoj prvoj knjizi mogla da smisli neki bolji naslov nego što je Trkači na duge pruge (Laguna, 2013). Likovi čije se sudbine manje ili više prepliću, zaista su svojevrsni maratonci: svako u potrazi za svojom srećom, a svi ophrvani problemima koje im je život u Srbiji servirao, oni se bore, naprežu, posrću, padaju, ustaju, opet postaju jaki, opet malaksaju, a sve sa verom da ih na cilju ipak čeka nešto vredno sveg tog truda. Za razliku od njih, svakom čitaocu već je na prvim stranama jasno da neće imati nikakvih muka ni dilema. Ovo je, naime, delo koje prija i onima koji žude za književnom pismenošću i lepotom jezika, ali i onima koji traže živu radnju, pa čak i angažovanost.

U deset priča, od kojih svaku izgovara jedan lik, autorka se osvrće ne samo na "velike" teme kojima smo okruženi već i na one kojima se domaća književnost praktično uopšte ne bavi – uz fantastične pasaže o vršnjačkom nasilju, životu dečaka koji je donekle "poseban", generaciji koja svoju ljubav traži na internetu, Trkači na duge pruge donose, na primer, i priču o homofobiji i životu jednog "običnog", javnosti nepoznatog homoseksualca u Beogradu. Kroz ispovest čoveka koji je devedesetih otišao iz Srbije, ozbiljno je obrađen problem dijaspore, ali će najdirljiviji prikaz tog problema ipak pružiti priča žene koja pod NATO bombama očekuje da rodi dete i pritom se priseća prijatelja koji su na vreme pobegli: "Miruju sred tmastog ružičnjaka svojih zrelih godina, zure u televizijski ekran i gledaju kako domovina njihove dece sa zemljom sravnjuje domovinu njihovih roditelja. A oni se klate u tami, ni tamo, ni ovde. Prebegli, ne i utekli, dospeli, ne i uspeli, zaspali, ne i usnuli."

Ništa manje slikovit i ništa manje jezički besprekoran nije ni opis "izgubljene generacije" koja je prešla polovinu svoje duge staze: "Tada nisam znala, nisam mogla znati da ti pojma nemaš dolaziš li ili odlaziš, stigao li si ili se tek vraćaš – sediš u tranzitu, na hladnoj metalnoj stolici pod golim neonkama, na najnegostoljubivijem delu životnog aerodroma gde postoji samo jedan frišop s veoma ograničenom ponudom."

Do sada poznata kao jedna od naših najboljih simultanih i književnih prevoditeljki za engleski jezik, Maja Trifunović je ovde pokazala nesumnjiv književni dar, jezičku perfekciju, ali i duboko razumevanje vremena i mesta u kojima živimo. Zahvaljujući tome, ona uspeva u nečemu što retko kojem domaćem piscu polazi za rukom – da se s merom i ukusom, svakom razumljivo i blisko, podsmehne kako užasu oko nas tako i melanholiji u nama; da u književnost prenese sprdnju sopstvenim bolom, koja nam je u realnom životu već postala deo karaktera. Čitaoci su stoga počašćeni katkad duhovitim, katkad samo gorkim, ali u svakom slučaju inovativnim i pamćenja vrednim metaforama. Žena kojoj su godine već zakucale na vrata tako konstatuje: "Videla sam svoju budućnost kako hramlje u ortopedskim cipelama." Jedna druga, ostavljena, u svojoj se priči obraća muškarcu koji je ostavio: "Ti, delija bez muda, koji pucaš u nenaoružan svet i gaziš slepice na pešačkom prelazu – evo moj slučaj, na primer." Taj duh ne nestaje čak i u situacijama kada su problemi mnogo veći, pa će devojčica razvedenih roditelja, čiji se otac mnogo više bavi sinom svoje nove izabranice nego sopstvenom ćerkom, duhovito primetiti: "Ne zavidim malcu, ćale je davitelj nad daviteljima, dosadan ko tapiserija moje babe, a njene su tapiserije preko celog zida, s milion detalja, zato je valjda i oćoravila pre vremena."

Likovi ove knjige pripadaju svim generacijama – od dečijeg do staračkog doba, ali autorka uspeva da oseti probleme i poglede na život svakog od njih. Priče se stoga razlikuju ne samo jezički (u smislu dužine i strukture rečenice, kao i izbora reči) već i grafički, po vrsti i veličini slovnog fonta, što predstavlja dodatni kvalitet ovog izdanja. No, uprkos tome, ovo nikako nije "delo za svakoga", već samo za biranu publiku – onu čije čitalačko uho nije ni gluvo za tihe književne tonove, ali ni previše osetljivo za grmljavinu jezičkih udaraljki; onu koja želi da čita o zlu koje nas je snašlo, ali da pritom ne škrguće zubima; onu koja je uprkos okolnostima, svesna lepote svega onoga što nam život donosi. Ili, kako to kaže Maja Trifunović: "Valja zatvoriti oči, valja skočiti u prazno, uhvatiti tuđu ruku, verovati da je krilo. I leteti."