U svojoj slavnoj knjizi Obični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj iz 1992. godine, istoričar Kristofer R. Brauning postavlja jedno “malo” pitanje: kako je bilo moguće da u Hitlerovoj Nemačkoj obični ljudi – radnici na dokovima i vozači kamiona, magacioneri i građevinski radnici, rukovaoci mašinama, pomorci i kelneri, potom činovnici, trgovci i kancelarijski ljudi – postanu krvoločna bića koja su svojeručno ubila 38 hiljada i deportovala 45 hiljada ljudi (reč je o donjoj granici), što bi, kada se “zasluge” raspodele, na svakog ubicu došlo nešto manje od 1000 ljudi? Niko od njih, podvlači Brauning, nije bio prisiljen da ubija. Mogli su, prema izričitoj ponudi, da istupe. Ali nisu. U početku je bilo problema – umelo je biti neugodno kada se mozak i krv rasprsnu po strelcu koji žrtve ubija najčešće metkom u potiljak, ili kada puca u dete koje, međutim, odbija da umre pa se batrga i dere – ali kako je vreme prolazilo, obični ljudi su postajali sve neosetljiviji i svoj “posao”, uz odgovarajuće doze alkohola na račun države, nastavljali da obavljaju sve efikasnije. Da su svi izvršioci bili tako predani, te da su nacisti smislili bolji način kako da uklanjaju leševe, za krematorijumima ne bi bilo potrebe. Ipak, da bi se izbegle duševne i telesne patnje ubica, u upotrebu su ušli lažni tuševi, ciklon V i krematorijumi. No, to je već druga priča. Ovde bi valjalo pomenuti još i načine na koje su se ubice branile pred sudom: odavali su, piše Brauning, utisak iskrenosti. Svoje zločine većina nije krila, neki su samo izvršavali naređenja, neki su racionalizovali ubistva na najneverovatnije načine (jedan je izjavio da je ubijao samo decu kako bi ih lišio patnje), ali gotovo niko nije umeo da objasni zbog čega nije odbio da u svemu tome učestvuje.

Isto pitanje u svom remek-delu Eumenide (Les Bienveillantes, 2006) postavlja i francuski pisac Džonatan Litel, jedino što njegov pripovedač-ubica Maksimilijan (Maks) Aue nije baš običan čovek nego doktor prava, obrazovani esesovac-oficir koji će za četiri godine rata od poručnika SS (oberšturmfirer SS) koji se potuca po ukrajinskom blatu i u Babinoj jaruzi 1941. godine svojeručno ubija ljude (njegova će predanost biti uočena), da dogura, preko Staljingrada gde biva teško ranjen, te važnih zadataka u Aušvicu, Budimpešti i samom Berlinu, do čina pukovnika (štandartenfirer SS), da bi na kraju primio orden od firera lično. Aue će rat preživeti, a priču započinje kao stariji poslovni čovek koji mirno živi u Francuskoj, ali koga ipak progone slike prošlosti. Njegova ispovest na 1000 stranica (u veličanstvenom prevodu Gordane Breberine) započinje svojevrsnim geslom ili makar upozorenjem: ne osuđujte prebrzo i ne pokazujte olako moralnu nadmoć jer ne znate kako biste se držali kada biste bili na mom mestu. Odnosno: ubijao sam, ali ne zanosi se, čitaoče, da si bolji od mene samo zbog toga što nisi bio u situaciju u kakvoj sam bio ja. Ja sam, dodaje dr Aue, samo običan čovek, kao i vi.

UČENE SOCIOPATE

Nema mnogo romana koji nas izlažu ovakvom moralnom, intelektualnom, emotivnom iskušenju, i to ne samo zbog toga što književnost ne obiluje ispovestima iz perspektive dželata i ubice – ispovesti žrtava imamo – već pre svega zbog književnih učinaka koje nudi Litelov roman: koliko god da su scene masovnog ubijanja nepodnošljive, koliko god staljingradski pakao bio uverljivo ispripovedan, a struktura esesovske hijerarhije verno prenesena (Himler, Šper, Ajhman, Kalterbruner, Miler ravnopravni su likovi romana), zapravo je najstrašnije to što se Aue i njegova esesovska ekipa drže kao psihopate (što i jesu), odnosno kao sociopate. Zbog toga jedva da su pojmljivi učeni razgovori esesovskih naučnika koji, sasvim ozbiljno, služeći se (para)naučnom argumentacijom, raspredaju o tome da li su planinski Jevreji (Bergenjuden), narod u kavkaskoj zabiti, uistinu poreklom Jevreji, ili im je, u nekoj od seoba, ostalo samo ime koje, međutim, ne upućuje na etničko poreklo. Od ishoda te učene rasprave kojoj prisustvuju kako glavešine vojske (Vermahta), tako i glavni esesovci, zavisi hoće li čitav jedan narod biti pobijen. Dok vojska misli da je sve to gubljenje vremena i energije, ne ulazeći u to da li su ovi zaista Jevreji ili su samo Hazari, esesovci svim silama navijaju za “naučnike” koji dokazuju da je reč o Jevrejima, jer ako jeste reč o Jevrejima, onda će esesovci moći fino da se razmašu i ubijaju do mile volje. Da stvar bude još bizarnija, u raspravi učestvuju dve suprotstavljene strane, dakle, obezbeđena je “objektivnost” rasprave, a jednu od glavnih reči vodi filolog iz Berlina kojeg zanimaju samo jezici i on, u svojoj intelektualnoj opsesiji, jedva shvata šta se oko njega događa. Gde je, u svemu tome, naš dr Aue? Uvek na najtežim i najodgovornijim mestima. Od samog početka, ništa od onoga što se događa nije mu po volji. On je intelektualac koji mnogo čita i divi se arhitekturi poljskih gradova i kavkaskih banja, voli dobro da pojede i popije, uživa u pametnim razgovorima, prezire zadrigle esesovske koljače, misli bistro i neprestano traži, u svojoj glavi, ravnotežu između različitih moralno-intelektualnih perspektiva – što će neke tumače da navede na vrlo površan zaključak kako u dr Aueu ima i nečeg pozitivnog, ali sva je prilika da oni nisu uočili kako je upravo podvojenost pripovedača ono najmonstruoznije u svemu – ali sve vreme on bespogovorno izvršava najodvratnije zadatke, pokazujući s vremena na vreme i diskretnu inicijativu. I tako sve dok ga, zbog obrazovanosti, uglađenosti i racionalnosti, sumanuti esesovski oficir, po kazni, ne pošalje u grotlo Staljingrada. Za čitav roman Staljingradska bitka je važna, u književnom smislu izvanredna je i ubedljiva, ali za osnovnu nit romana – kako, naime, običan čovek postaje spreman na svaku zamislivu gadost? – ona je više neka vrsta sporedne ili funkcionalne epizode. Akribičnost, međutim, kojom Litel opisuje učene razgovore i argumentaciju u korist ili protiv pokolja ponekad, čini se, briše razliku između teorijskog, ili makar istoriografskog teksta poput, recimo, knjige Danijela Jone Goldhagena Hitlerovi dobrovoljni dželati, i književnosti, ali Litelov roman ni tada ne postaje teorijska rasprava, već ostaje roman, veliki, impresivan roman.

U MEHURU IDEJA

Ovde dolazimo do ključnog pitanja ovog krajnje svedenog osvrta: šta je to što Litelov roman, čak i kada se upusti u učene rasprave ili pribegne dokumentarističkom pristupu, i dalje čini romanom, dok Obični ljudi Kristofera Brauninga, čak i kada se istoričar prepušta pripovedanju, ostaju teorija? Ovo pitanje odvajkada postavljaju filozofi (Aristotel, na primer) i teoretičari, ali odgovor istrajno izmiče: nikada nećemo pomešati roman i istoriografsko delo, čak i kada je svaka rečenica romana, poput remek-dela Havijera Serkasa Anatomija jedne pobune, podgrađena fusnotom. Svaki dokument ugrađen u Eumenide – Litel je pet godina proučavao građu za roman, a u pripovedanje je utkao i sopstveno iskustvo ratnog reportera – oživljen je ne tumačenjem, što rade (dobri) istoričari, već likom koji u sebi nosi sadržaj dokumenta. Utoliko je psihologija kod Litela drugorazredna, uprkos tome što je Maks Aue duboko oštećen čovek. Iako su Aueove radnje u neratnom životu motivisane tim oštećenjima, on je u svojim postupcima vođen pre svega idejama koje ga obujmljuju poput mehura (više je on u idejama nego što su one u njemu). Aue, zapravo, uprkos svojoj učenosti, nije u stanju da misli sam iako na deklarativnoj ravni, pa čak i u igrama sa samim sobom, deluje kao samosvestan pojedinac. I eto književnog jezgra Litelovog romana. Sam Aue zamršen je u klupko objašnjenja – on se neprestano nosi sa sumnjama i dilemama – a u romanu ne postoji instanca koja je iznad njega i koja bi uvela red u zbrku koju živi, uprkos “očinskim” likovima poput staloženog lekara Hohenega. Sve što vidi, čitalac gleda kroz vizuru Maksa Auea i zbog toga stiče utisak da je ostao bez odstupnice: Aue je racionalan i korektno izvodi zaključke iz pretpostavki, jedino što su pretpostavke pogrešne. Kolikogod, recimo, da prezire Ajhmana zbog njegove skučenosti i njegovog palanačkog rezona (koji će Hana Arent nazvati banalnošću), Aue daje sve od sebe da bude bolji od Ajhmana u onome najgorem: u deportaciji i uništenju mađarskih Jevreja, na primer. Jedina razlika između njega i Ajhmana u tome je što je Ajhman iracionalan ubica, dok je Aue racionalan. U krajnjem se, međutim, to svodi na isto. Red koji Aue uspostavlja uvek je privremen i nestabilan, za razliku od Tomasa, njegovog najboljeg prijatelja i svojevsrnog vodiča kroz pakao, koji je uvek siguran u sebe i zna šta radi (nezaboravna je staljingradska epizoda u kojoj Tomas biva ranjen u stomak), ali se Tomasov red, u narednoj instanci, uprkos prividu, pokazuje kao još košmarniji nered.

Kako, dakle, obični ljudi postaju masovne ubice? Pa tako što im se najpre oduzme sposobnost samostalnog mišljenja – režimi poput Hitlerovog odlično su umeli ljudima da amputiraju mozak – a onda im se baci slasna koska da se imaju čime zanimati. Ako se ikada prenu iz omamljenosti, tada je kasno. O tome piše Litel u ovom izuzetnom romanu.