Upravo na prvom koncertu trinaeste Međunarodne tribine kompozitora autor Ivan Brkljačić je delom Kada se sedam puta digne zavesa postavio na muzičku scenu jedno od gorućih pitanja našeg kompozitorskog sveta. Naime, ovdašnja kompozitorska scena već neko vreme prolazi kroz ozbiljne krize: starija generacija autora, sada već ‘klasika’ naše savremene muzike znatno je umanjila svoju produkciju, srednja generacija kompozitora većinom funkcioniše van zemlje, a pripadnici najmlađe generacije uglavnom deluju na ovdašnjoj pozorišnoj sceni. Stvarajući muziku za pozorišne predstave oni kao ‘sporedni likovi’ egzistiraju na sceni teatra, jer, nažalost, pozorišna scena je, a ne muzička, ona koja im većinom pruža institucionalnu podršku. Pozorišna predstava je veoma često i jedina mogućnost da se njihove kompozicije čuju. Sva je prilika da se ovakva konstelacija moći, čak i u prilično kratkom roku nepovoljno odrazi na delovanje kompozitora u okviru muzičke scene – u njihovim partiturama počinje da preovladava pojednostavljeni mimetički odnos muzike prema vanmuzičkom, počinjemo da prepoznajemo kodove filmske ili pozorišne muzike, situacije koje ukazuju na određena stanja, raspoloženja itd. Nastaju partiture ‘po inerciji’, dela kroz koja autori kompiliraju muziku za pozorište koju su stvarali. Bitno je što je Brkljačić postavio upravo ovaj problem kao koncept svog dela koje jeste neka vrsta omaža njegovom sedmogodišnjem bavljenju pozorištem. Brkljačićevu kompoziciju smo, kao i kompozicije Sunđi Hong i Irene Popović, čuli na otvaranju Tribine u neubedljivom izvođenju simfonijskog orkestra Radiotelevizije Srbije pod upravom Biljane Radovanović. Značajan gest problematizovanja pozorišne muzike, međutim, jeste i vrlo težak zadatak, te se tako kroz opisne stavove Brkljačićevog dela (Zavesa, Svetlo, Scena, Glumac, Pokret, Boja, Aplauz) i pored znalačke orkestracije često moguće suočiti sa onime što upravo pozorišnu muziku odlikuje – mnoštvo ikoničkih zahvata, kao i neevolutivna dramaturgija blokova materijala koji se smenjuju. Brkljačić je na ovoj Tribini postavio i svoje nezadovoljstvo ovdašnjim muzičkim establišmentom u žižu delom Cutting Edge za flautu, bariton, saksofon i klavir, koje je kao porudžbinu Tribine virtuozno izveo slovenački trio Slavko Osterc druge festivalske večeri u umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Specifična boja ovog ansambla dala je Brkljačićevom rukopisu znatno veće mogućnosti odstupanja od stereotipa pozorišne muzike koje je autor znalački iskoristio. Brkljačićeva partitura kao i asimetrične ostinatne dopadljive strukture kompozicija Milka Lazara (Zaumne pesme) i Nenada Firšta (Dani u godini) kontrastirali su delima slovenačkih autora koji se kreću u širokoj sferi neoklasike – Osterca, Kreka i Lebiča. Ovaj koncert bio je ujedno i vrhunac izvođačkih dometa ovogodišnje Tribine.

Koncert kojim je Tribina otvorena aktuelizovao je još jedan problem – pisanja danas za simfonijski orkestar, ‘aparat’ specijalizovan za muziku, uglavnom od 1780. do 1930. godine. Istorija simfonijske muzike je izuzetno bogata i čini se, da je ‘leksikon’ muzičkih jezika za ovaj sastav dovršen. No, ipak i Koreanka Sunđi Hong i Irena Popović u okviru svojih dela su barem u nekoliko navrata ‘načele’ stereotipe simfonijskog zvuka. Popovićeva je kompozicijom Zmijski car koji je pojeo slona dovela orkestar u stanje velikog simfonijskog benda koji je u prilici da koketira sa publikom prijemčivim muzičkim jezikom, dok je Sunđi Hong u delu Kiklos izbegla svaku predvidljivost sučeljavajući nezadržive gromade simfonijskog forte zvuka sa svedenim, tihim, često picikato odsecima.

Vrhunac koncerta elektronske muzike održanog trećeg festivalskog dana u velikoj sali FMU bio je nastup soprana Elizabet Sikore u elektroakustičkom delu Adagio 2003 Ditera Kaufmana. Non-vibrato glas Sikore u elegičnoj kantileni u kojoj se koriste pesme Apolinera, Ungaretija i Helderlina bio je u dinamičnom dijalogu sa elektronskom matricom koja je sugerisala otuđeni svet gradske buke. Nažalost, dometi ovog izvođenja bili su umanjeni činjenicom da ono nije odgovaralo osmokanalnoj zvučnoj slici koju je predvideo autor. Zanimljiv je bio koncept dela Response Panajotisa Kokorasa, kao i njegova realizacija zasnovana na elektronskom dekonstruisanju zvuka klavira. Poslednje dve festivalske večeri protekle su u nastupima kamernih sastava – dirigovao je Aleksandar Đurov, dok je ansamblom za Novu muziku FMU dirigovao Vladimir Milić.

Dve kompozicije – Shifting Mirrors Filipa N. Martina i Sfere Maura Montalbetija (u oba dela struktura muzičkog toka je inicirana vizuelnim fenomenima – problemima odraza i odnosom pokreta i svetlosti) ukazale su se kao dva najuspelija kompozitorska poduhvata. Jedan od ciljeva Tribine svakako jeste i da informiše ovdašnju javnost o zbivanjima u svetu savremene muzike, te su, u tom smislu, ostvarenja poput Martinovog i Montalbetijevog dragocena. Međutim, neki od autora koji su bili predstavljeni ovogodišnjom Tribinom postavili su i definisali pojedina ozbiljna pitanja koja ‘muče’ ovdašnju scenu savremene muzike, te su time i sugerisali da uloga ovog festivala leži, barem za neko vreme, najpre u promovisanju dela domaćih autora i pronalaženju načina za animiranje domaće scene savremene muzike, umesto parcijalnog i nesistematičnog prikazivanja fragmenata svetske produkcije.