Jedva godinu posle donekle iznenađujućeg prvog gostovanja na istom mestu, Bet(h) Hart vratila se jubilej-turnejom povodom četvrt veka svoje diskografije. Iako se glas o njenom prošlom beogradskom koncertu dobro proneo, posetilaca je bilo manje, oko 2000 s cenom ulaznica opet od 2.900 d. Ovdašnja bluz zajednica toliko može, bar u gustoj prednovogodišnjoj ponudi. I generacijski šarenu publiku odgovarajuće je pola sata grejao prigodni trio uzdanica beogradske bluz scene: sa obojicom ostalih je sarađivala Katarina Pejak (el. klavir/vokal); svima poželjan saradnik Petar Miladinović (Pera Džo, usna harmonika, ex Bluz trio); Nenad Zlatanović (Mr. Swagger, ak. gitara/vokal), čiji je Texas Flood onomad tutnjao pre Bet. Neosporna virtuoznost Pere Džoa našla se na razvođu dva suštinski različita pristupa bluzu, Katarininog opuštenog i autorizovanog, te Zlatanovićevog napregnutog a rekonstruktivnog – karakterističnog i za zvezdu večeri.

U zrelim godinama gđa Hart stesala je figuru, podstakla poprsje i razbuktala tetovaže, snašla se na štiklama i kao zaštitni znak na bini nosi strukirane haljine s bretelama, ali i dalje muzički ne nudi ništa van međaša ‘80-ih kao što su grupa Heart sestara Vilson ili Black Velvet Alane Majls. Jer, Bet Hart je tipična predstavnica teškorokerskog, derivativnog bluza iz razdoblja kad se rodila – r. `72. u L.A./Kaliforniji, čime su usmerene neke od njenih najpoznatijih pesama – dakle iz one slepe ulice romantičarskog ubeđenja da se za umetnost mora patiti, elem da je bluz izraz nesrećnih. Izvođači te vrste se preterano uživljavaju (čitaj: preglumljuju), grče face, pevači deru glasne žice i napinju vratne žile, gitaristi se presamićuju… upiru svim silama, i nikad ne dobace više od drugorazrednog. Za takve pevačice smatra se komplimentom da su ‘nova Dženis Džoplin’ i ‘bela Tina Tarner’, što počiva na banalizovanoj a popularnijoj strani takvih zvezda, uz grubo zanemarivanje njihovog soula, folka i klasičnog bluza.

Bet je glumila Dženis u mjuziklu, karijeru gradila postepeno i – za razliku od nadarenijih ali smušenih kao Ejmi Vajnhaus – ipak uspela da otrese stereotipe nesrećnog detinjstva, duševnih bolesti i poroka, pa postala baš uspešna, posebno u Evropi. No, nasuprot ponekom dubljem intervjuu, za širu publiku zadržala je imidž razbijačice, a u ovoj deceniji često je nominovana i odnedavno i nagrađivana u bluz kategorijama. Nimalo poslovno naivna, među izdanjima vrve joj live-albumi i DVD, kao i saradnje s gitaristima: od bezvezno budženih Nila Šona i Sleša, do bluz velikana Badija Gaja, a nije zaobišla ni usnog harmonikaša Tutsa Tilmansa; ipak ponajviše joj je u tandemu cenjeni Džo Bonamasa (albumi standarda Don’t Explain, Seesaw, Live In Amsterdam, Black Coffee, 2011–2018); a vrhunski trenutak, kad opravdava uzor kakav je Eta Džejms, Tell Her You Belong To Me sa Džefom Bekom.

Avaj, nama običnim smrtnicima sleduje njen rutinski trio, predvođen dugogodišnjim gitaristom Džonom Nikolsom, sposobnim reproduktivcem dosadnih solaža, s kojim je u prvom delu promešala rifove, stihove i motive u rasponu od Bang Bang do My Funny Valentine, da bi među ispovednim tačkama od-boce-do-boga odskočila Bottle Of Jesus. Ravnoteže radi su numere samo s (nemaštovitim Nikolsom) akustičnom gitarom (Ain’t No Way), a najbolji deo koncerta imao je najmanje veze s bluzom: kad je kontraalt napustio teretanu, ostala je sama na pozornici i sela za električni klavir, podsetivši da je mogla biti kvalitetna kantautorka s diskretnije doziranom pratnjom. Sister Heroine, zadiranje u patetične stereotipe – ‘jadna moja sestra, dugo se borila s ovisnošću’ (a mi ostali smo pukom srećom promašili drogu) – srećom je sasekao izlet u veseli ritam-i-bluz sredine 20. veka (Why Don’t You Do Right Lil Grin/Pegi Li, Saved Lavern Bejker), a sat i po rastućeg oduševljenja publike dovršili su grupno, povratkom na album Fire On The Floor (2016, Provogue). Ovog puta nije prolazila kroz publiku, ali nas je srećom poštedela dugog, sporog rvanja s bluz baladama I’d Rather Go Blind ili I Love You More Than You’ll Ever Know, kojima jednostavno nije dorasla.