25. april, Centar "Sava"/Beograd

Taman sam se ufuravao da je Beograd i koncertno ponovo postao regionalna metropola, te jedva čekao da svojim prijateljima koji još nisu imali prilike da ponovo posete prvootcepljenu republiku bivše Juge ilustrujem razliku, to jest, napredak Slovenije u odnosu na Srbiju poredeći Predina s Borom Đorđevićem, kad ono – tras! Možda je to Georgina efekat pošto Zoran/Franz nije došao ovamo odmah posle Sarajeva, nego se, eto, dočekalo čak i da Riblja čorba tamo otezgari (svojim?) "konjušarima i lakejima".

No, i reklama kao da je podbacila: Stars Music se visoko pozicionirao organizujući ovakva gostovanja, mislio sam da je svakom ljubitelju Lačnog Franza dovoljno samo osnovno zrnce obaveštenja kad/gde; zaleteli su se i tapkaroši pa su ulaznice od 300 do 500 dinara utapali ispod cene, no dvorana Centra "Sava" ni izdaleka nije bila popunjena. Glavni scenski efekat proizveo je novoinstalirani TV kran mlatarajući iznad glava muškaraca s viškom sedih i manjkom kose (dok se dame ipak bolje drže, makar i farbaju)gotovo ventilatorskom brzinom.

Uz akustični kvartet (doboš, kontrabas, dve gitare), program Šal za zaljubljene umereno se oslanja na standarde L. Franza koji odreda odlično podnose vreme i obrade: posprdni Mravljinčarji in čeladarji, raspevana Zadnja večerja, najintimnija Čakaj me, naravno, i Vaterpolist (s drugog Franzovog albuma Adijo pamet, ’82, Helidon). Među novijim Predinovim numerama (iz devedesetih) nađe se i vesela verzija Zemlja pleše koja nije podsećanje samo na Videosex i njegov mini LP Svet je zopet mlad (’87, Helidon) nego i na činjenicu da je članove benda upravo Zoran kolegijalno nagovorio da obrade hitove detinjstva/slovenačke zabavne muzike.

Nažalost, status autora gospodina i šmekera neopterećenog estradom Predin nepotrebno uzdrmava umećući bajate viceve, pa je njegova lenja ekavica nedovoljna čak i za kozerstvo Balaševič v prahu. Posle ciganskih pa džeziranih postava Šukar i Mar Đango, orkestar Adijo pamet je od 2000. presek Predinovih sklonosti i svetskih trendova unplugged/etno, no ubrzo se kao odgovarajući ritmičari iscrpljuju: ograničeni domašaj aranžmana povremeno razbije gostujući Rom violinista, no gitaristi svojim besmislenim solažama – gotovo hevimetalskim uvrtanjem žica efekta radi – pokazuju kako cela priča o gipsy swingu nema baš duboke suštinske veze s muzikom Đango Reinhardta. Uostalom, Manuš tradicija je bar u Beogradu dovoljno puta demonstrirana koncertima koje je organizovao Francuski kulturni centar, ako vam je do provere.

Zoran Predin ostaje ironični šarmer koji eleganciju i naježen glas u četrdesetim može skladno nositi kao ovdašnji raspevani Kluni, no ni slučajno ne dobacuje do definitivnog cool statusa R. Šerbedžije. Priznaćete,

nekako ne ide da nam – desetak godina pošto su se i Balašević i Đorđević iznaslađivali na račun Šiptara i Janeza – s iste bine Slovenac suvoparno deli viceve o Crnogorcima. A onda posveta Edit Pjaf La Vie En Rose, prevelik zalogaj i za njega i za pratnju.

Pa smo dočekali i gore… Odavno je L. Franz cenjenu pivovarnu kao svog sponzora zamenio najvećom slovenačkom mineralkom (za svoj šesti studijski album Tiha voda, ’89. Helidon) no nije upropastio sopstveni alko imidž. Ali, beše mi prilično neprijatno što jedan od najjačih autora novog talasa sad svoj repertoar/nastup podređuje nostalgičnom bućkurišu: Devojko mala nije omaž Kraljiću/Đuzi Stojiljkoviću, swingin’ Beogradu ili Predinovom prijatelju Divljanu, nego jadno opravdanje za reklamne panoe na bini i projektovanje ružnog znaka koji je prošli put bio fora, ali bi sad silovao i treći kambek.

I partizanski šik je metastazirao pa valjda za potrebe kompletne kulturno-privredne prezentacije Zoran izvlači i akademski hor, te nas nekoliko tačaka ostavlja na cedilu s njima (ma koliko dobro zvučali); razumljivo revoltirani, neki napuštaju salu. Trošak bi se prištedeo da je angažovana Darinka M.-M. – jednako bi nam teško pala. Već sam spreman da se k.g. pojavi i Bora lično, ali sledujemo samo namensku, pompeznu Maribor je nor (lud, prim. prev.). Dug je put, zaista, od pre 20 godina i Lenta 1980. (takođe na LP-ju Adijo pamet).

Dug beše i taj sat i po, bis počinje Praslovanom, ali svesno se odričem mogućih dodataka. Svoju mladost ipak pamtim malo bolje.