Na nedavno završenom Festivalu autorskog filma Pogled u svet srećemo i Profesorku klavira Mihaela Hanekea, Intimnost Patrisa Šeroa ili film Moja sestra Katrin Breja. Ovi relevantni naslovi zaista su prozor u raspojasani svet Novih Umetničkih Traganja. Kao što ništa na svetu nije novo, tako to nije ni upotreba pornografije s visokim artističkim pretenzijama. Ono što je, međutim, sve izrazitije jeste otvorenost, entuzijazam, upravo egzaltiranost mejnstrima, establišmenta, elita, struktura i visokih arbitara da ove pokušaje prihvate kao dominantan izraz naše filmske i vanfilmske zbilje.

Šeroova Intimnost tako je zaslužila Plavog anđela i Zlatnog medveda u Berlinu, Profesorka klavira Gran-pri u Kanu, a nedavno završeni Međunarodni filmski festival u Stokholmu svoju orijentaciju ka novim autorima dopunio je orijentacijom ka tabuima, kontroverzama i traumama. This is not a feel–good festival, rekao je selektor zastrašenim članovima žirija, čija su iskrivljena lica drhturila na slabom povetarcu provetrene restoranske sale, a slabe ruke nikako nisu bile voljne da se late kašike i prihvate večere. Tokom proteklog dana, naime, videli su pet filmova – jedan o incestu, jedan o incestu i drogama, jedan o incestu, drogama i ludnici, jedan o drogama i ludnici, jedan o ludnici. Tri od toga s eksplicitnim seksom. Svih pet sa ogromnim količinama povraćanja. Kome je moglo biti do večere?

Zvanična Amerika evidentno je otišla predaleko u forsiranju mita o pobedniku, večne kompeticije i neumitnog sukoba: i holivudska studija prihvatila su demonstriranje nove tehnike kao svoje osnovno oružje u borbi sa suparnikom. Stalna poskupljenja potencijalnih blokbastera izazivala su uvek američke "nezavisne", kao i ostatak filmskog sveta, da svoje teme traže u "intimističkom" spektru – dakle, jedinom za koji imaju dovoljno novca. Sa stravičnim skokom budžeta holivudskih hitova u poslednjih par godina i direktno proporcionalnim urušavanjem smisla i sadržaja, i drugi deo svetske filmske mape pokušao je da ekstremima u svom žanru održi ritam i sačuva svoju publiku. Budući većim delom iz sloja intelektualaca, ista tokom poslednjih godina prošlog milenijuma nije mogla a da se dobro ne iscedi, ne iscrpe i ne postane gorka i rezignirana, nezavisno od mesta prebivanja. Ko je uopšte uspeo da ispliva iz hladnih, minimalističkih devedesetih, morao je isplivati sa apsolviranom ironijom postmodernizma.

Autori su dakle pravilno procenili da je vreme za finalne testove: ima li još uvek bilo kakvih granica gledalačke izdržljivosti? Francuzi su se uglavnom prihvatili seksa, a Amerikanci kasapljenja, i jedni i drugi ekstremizujući ljubav ili nasilje kao osnovne teme. Da li je pornografija još uvek skaredna, incest odvratan, nacizam neprihvatljiv, ludnica i dalje zastrašujuća? Možda poražavajući, a možda samo hrabar, ako je uopšte iskren, odgovor glasi: ne.

U Reditelju porno filmova Bertrana Bonela, koji se u Stokholmu takmičio za nagradu, izuzetni Žan-Pjer Leo, sa prtljagom Trifoovih filmova u svakoj crti svog lica, kao ostareli reditelj tugaljivo posmatra klasičnu scenu iz pornića koji snima, uredno snabdevenu krupnim planovima, dok valjda kontemplira šta se desilo s postulatima Makavejeva trideset godina posle. Ovaj dirljivi intelektualistički esej na temu seksa i ideologije 2001. zaista je, čini se, publiku pokrenuo na razmišljanje. Porno scene nisu se ni pominjale. Barem u festivalskim krugovima, to je već u ovom trenutku – samo filmsko sredstvo kao i svako drugo. U Skorsezeovoj produkciji Kiša rediteljke Ketrin Lindberg, u dekadentnoj atmosferi provincijskog gradića u Americi, u tački preseka latinoameričke sapunice i grčke tragedije, žena, zaklavši svog muža, pronalazi mladog ljubavnika, za koga se najzad ispostavlja da je njen sin. Saznavši istinu, ona spaljuje ambar u kome ga je prethodno zatvorila i odlazi. Film Majkla Kueste El Aj I (skraćeno od Long Ajland Ekspresroud), predstavlja nam dečaka pokolebanog nedostatkom ljubavi u porodici, koji pristaje da ispuni zahteve matorog pedofila punog lepih ljudskih osobina. U Uličarima Herarda Torta dečak na kraju potrage pronalazi izgubljenog oca koji je u međuvremenu postao transvestit. Otac ga siluje na najbrutalniji način. Nagrađeni film Bully Larija Klarka, po istinitoj priči, oživljava ubistvo klanjem jednog od dečaka iz društva, koji je organizovala i bez daljeg odlaganja zajednički sprovela grupa tinejdžera.

Svaki od ovih autora sigurno još uvek priželjkuje da se oko njegovog filma napravi skandal. Da se zabrani. Da se tajno gleda na romantičnim i dekadentnim privatnim žurkama odabranih. Da uđe u istoriju filma. Sve ukazuje, međutim, na poražavajući efekat toliko dugo i radikalno zahtevane moralne podobnosti i političke korektnosti: kako je inat najjača reakcija vrste, Homo sapiens je na čudnom raskršću između nagonskog povratka svojim životinjskim korenima – ako još neko veruje u darvinizam – i pokušaja da intelektom od nagona napravi ultimativnu filozofiju.

Ako je, dakle, na prošlogodišnjem Festu još uvek bilo kontroverzi i zgražanja povodom nekoliko pornoart ili artporno produkata, na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma već više niko "upućen u tokove" sebi neće dozvoliti da se na taj način obruka. Civilizacija se, treba primetiti, zaista rapidno razvija.