Nije običaj ove rubrike da predstavlja po dva koncerta, ali pred prošli vikend stekao se par takvih događaja u našoj prestonici, na više od jednog načina karakterističan za stanje ovdašnjeg rokenrola nad čijom navodnom smrću/propašću neretko seire i oni koji bi time ostali bez znatnog dela lične istorije. Šire gledano, prigodno terminski uglavljeno, a, nažalost, u Beogradu, retko gostovanje prekaljenog Zabranjenog pušenja – liga Zapad (dalje: ZPz), u krcatom Studentskom kulturnom centru/SKC (ulaznica tu za "domaće" koncerte standardnih 800 dinara) ponovo je naglasilo premoć osamdesetih, otelotvorenih bar u onim predstavnicima koji su žilavo opstali i po rasturu novog talasa. Predvođeni predratnim ritam-gitaristom, a poslednjih godina (uživo) samo pevačem, vazda jakim autorom Davorom Sučićem Sulom (alias Sejo Sexon), ZPz su s izvesnim zakašnjenjem i ovde predstavili (opet dvostruki) album Hodi da ti čiko nešto da (2006, Civitas – BiH, proletos i Mascom – Srbija). Ukupno četiri studijska (1997. briljantni debi Fildžan viška, 1999. Agent tajne sile, 2001. Bog vozi mercedes, ovde objavljivali A Records i Active Time) nepobitni su dokaz da je novoprimitivistička stvaralačka sila ostala kod Sexona i njegovog benda na osovini Sarajevo–Zagreb–Ljubljana, a ne kod nekadašnjeg mu koautora Neleta Karajlića i čergarskog No Smoking Orch., cirkuzanata pod Kusturičinom šatrom.

Jezgroviti svirački kvintet predvode gitarista Toni Lović i violinista/klavijaturista Robert Boldižar, a ZPz zvuči bolje nego ikad, s raznolikošću dinamike i tempa retko sretanim kod sastava s ovih prostora. Ibro Dirka je npr. time postao nepretenciozna, efektna muzička drama, Djevojčice kojima miriše koža besprekorna kabare-vežba, Poslednja oaza (u lošoj formi sam) i druge ostaju balade jakih osećanja, dok Šeki, Hase, Guzonjin sin itd. prže kao i uvek. Standardima se s novog izdanja ubedljivo pridružuju Mali motač jointa, Pravo zajebani DJ iz Chicaga, Igrač s brojem 2… Očito podmlađena publika što ne pamti Tite valjda zna sve stihove, koreografije, razmotava zvezdaste YU trobojke za Dan Republike, skandira Sejo Srbine! i luduje uz Zenicu. Više od dva i po sata odličnog, radosnog i setnog bosanskog rokenrola, euforija bez režisera i ideologa.

U kafe podrumu Muzeja primenjenih umetnosti u srcu Beograda, gde mlađi masovnije zalaze valjda samo u Noći muzeja, možda je niz preko potrebnih klupskih svirki započeo povratničkim nastupom zrenjaninskog Oružjem protivu otmičara (dalje: OPO, mada nema veze ni sa kakvom strankom). Obnovljeni, sa već trećom pevačicom u 15 godina svog postojanja, OPO su se posle neveselog lutanja među nestajućim diskografima vratili svom najuspešnijem izdavaču. Izlazak novog albuma Znaš ko te pozdravio (Automatik/Macom) tako je usklađen s ponovnim objavljivanjem njihova prva dva, verovatno i najbolja (1995. Oružjem protivu otmičara, LVO; 1996. BarbieCue, Automatik), a promovisanje moderno uvezano s operaterom mobilne telefonije. S radijskim hitićem Baš me briga, oreol ekskluzivnosti ovoj pretpremijernoj svirci dat je donekle utajivanjem lokacije, početnom prodajom novog CD-a uz poklanjanje reizdanja, i ulaznicama po 800 dinara koje su takođe uključivale te arhivske bisere.

Tako su se u nevelikoj prostoriji bez prave bine zatekli prijatelji benda, nekoliko novinara i nešto obožavalaca, do stotinak ljudi dobrog raspoloženja u atmosferi javne probe. Osim što su OPO navežbano brzi i britki kao i prvi put kad sam ih sreo, kad su kao nepoznata predgrupa počeli da oduvavaju zvezde programa. Maratonskom (a u Srbiji možda i: manijakalnom) upornošću, još otkad je napustio vrludajuću Instant karmu, sposobni autor Nikola Pavković održava ovde tradicionalno nezahvalnu specijalizaciju – zgusnuti gitaristički power pop predvođen devojačkim vokalom. Pošto je iznenađujuća, namenski obučena pevačica/gitaristkinja Dragana Mrkajić iznela tri albuma (1998. Komadić koji nedostaje, System records, nezapažen u predvečerje bombardovanja), povratak s maturantkinjom Ivanom Cvejin koja je samo pevala (2002. Maštoplov, System/BK Sound) nije uspeo. No, sadašnja Ivana (Radmanovac, 19, za promenu visoka i plava) dovoljno je grlena i opuštena, ne pati od tzv. gitarističkog lakta i svojim žicama dobro sekundira Pavkoviću, kao i on njoj vokalno. Nazalni prizvuk i simulirana atonalnost glavnog glasa nisu samo produžetak obeležja starog OPO-a nego i zgodan začin tinejdžerskih pesama u koje se uz podmlađenu, efektno obučenu postavu Nikola skladno smestio. Oružari su sprašili novi CD zaključno s kontroverznom Udari me, prošarali to ništa manje ubedljivo izvedenim starijim numerama, i zakucali domaćim obradama iz 1983. koje su nedvosmislene kapije za pop slalom: starija Mladiću moj (Zana) i aktuelna Miki, Miki (Slađana Milošević) pokrenule su i beogradske devojke – u ples one mlađe, u cupkanje one u najboljim godinama.

Gitarskom bukom, umerenim ječanjem binske opreme, bliskošću s publikom i najviše svojim kvalitetima, više rokerski Oružari su i ovim pojavljivanjem bili nesamerljivo bolji produžetak ovde neprežaljenog novog talasa nego npr. nedavni gosti Beograda, odskora izvikani a totalno derivativni Britanci Kaiser Chiefs od kojih još nisam čuo ni dve sekunde originalnosti. Ali, ni to ne znači previše optimizma za domaći rokenrol.